KROKODILI DOLAZE

 

   Pored novobeogradske pijace, na pločniku prema ulici Jurija Gagarina, ponovo se pojavio buvljak. Istog časa me vratio decenije unazad, u mračne devedesete. Obični ljudi, trgovci, kupci, preprodavci, posmatrači, izgubljeni i nađeni – prodavali su svoju robu na čaršavima postavljenim na pločniku. Kupcima je očigledno postala luksuz i roba iz kineske robne kuće u neposrednoj blizini, tako da je novonastali buvljak privlačio pažnju. Jedno vreme ih nije bilo u Beogradu i ponadali smo se da smo zauvek izašli iz svih razumljivih i nerazumljivih kriza. Izgleda da smo ponovo prizvali zle duhove, a oni se nisu dugo dvoumili da se vrate u našu sadašnjost.

   Starica na pločniku kod semafora prodavala je goblen sa izvezenim krokodilom. Goblen s krokodilom? Dobro se sećam goblena svoje majke, na kojima su motivi bili cveće, zimska idila, razni portreti. Ali, nikada nisam video goblen s motivom neke životinje, a svakako ne krokodila.

–  Dobar dan, gospođo! Koliko košta ovaj goblen s krokodilom?

–  Tri iljade! Nije to za tebe, dečko. Oćeš kupiš čarape, ove za zimu su ko bog?

–  Odakle vam taj goblen?

–  Dete, nije taj goblen za tebe. To je beogradski krokodil. To je za neki drugi ljudi, ti mi   ličiš na normalan čoek.

  „Beogradskog krokodila“ na goblenu, u jednostavnom ramu crne boje, koji je raspostrla na minibuvljaku ispred novobeogradske pijace, starica ne želi meni da proda jer sam „normalan“ čovek! Ludilo! Morao sam da se nekako dogovorim s njom, sve je delovalo previše mistično i nadrealno.

–  Gospođo, kako znate da sam normalan? I, ko je vezao goblen, čiji je? Znate li?

–  Prvo, normalan si jer si me nazvao „gospođa“. Drugo, goblen je za drugi ljudi koji volu taj krokodil. Takvi kao ti ga ne volu. Ti ljudi me zovu „matora“, „ciganko“, „ej, ti“ i tako to.

   Izvadio sam traženi novac i pružio joj. Ponovo me pogledala i nastavila da me odvraća.

– Nemoj me teraš da ti prodam. To je goblen od jednu ženu koja je umrela, a vezla ga zbog sin koji je otišo u svet. Koj svet ne znam, onaj gore ili neki drugi. Nije završila goblen, umrela je. Kad se otvori ram, vidi se da je tamo još nešto počela, ali umrela je i tako je ostalo.

– Ali zašto baš krokodil?

– Ne znam. Ali jedan mi reče da je to problem za normalni čoveci.

   Uspeo sam da kupim neobični goblen od starice koja je na pločniku ispred novobeogradske pijace prodavala i čarape. Kakav početak dana!

–  Ugasi tu muziku i uradi domaći, sutra imaš test iz matematike – upozorio me je otac i pritisnuo stop na mom kasetofonu.

 –  Ćale, molim te, samo da čujem ovu pesmu do kraja.

 –  Kakvu pesmu, šta to slušaš ceo dan?

 – „Krokodili dolaze“!

 –  Kakvi, bre, krokodili? Šta vi to, deco, slušate, ja bih to zabranio!

   Moj otac je bio neumoljiv i ne samo da je prekinuo moju omiljenu pesmu, već je zgrabio i kasetofon koji sam dobio od tetke za rođendan i odneo ga u dnevnu sobu. Vratio sam se matematici, ali sam u sebi sve vreme pevušio skromni tekst pesme koju sam obožavao: Jer ja neću da sam sam, jer krokodili dolaze! Ko su oni i šta hoće, i što me vode iz slobode. Tata mi je postao krokodil koji me vodi iz slobode i vraća me u njegovo vreme bez kasetofona, slobodne muzike i reči! Bio sam srećan što pripadam generaciji koja sluša modernu i nadahnutu muziku, čita slobodne tekstove u omladinskim novinama i sanja o budućnosti bez manipulisanja. Moj tata je krokodil?

   Neobični goblen s pijace stavio sam pored svog kasetofona relikvije, koji mi je otac često oduzimao zbog preglasne i, po njemu, neprikladne muzike. Moja žena je s posebnim čuđenjem najpre pogledala goblen, a potom i mene.

–  Šta je ovo?

–  Goblen s krokodilom. Kupio sam ga od jedne starice koja ga prodaje ispred pijace.

– Ti nisi normalan – konstatovala je moja žena i otišla u kuhinju da proveri šta sam sve doneo. –  Peršun si zaboravio!

–  Vratiću se na pijacu.

–  Ne moraš, možda ga imam dovoljno u zamrzivaču.

–  Da li su se deca javljala?

    Deca su nam pre dve godine, zbog nedostatka posla i slobode u našoj državi, otišla da rade u inostranstvo. Žena i ja smo živeli sami. Meni je ostalo još nekoliko godina do penzije. Ceo život sam proveo u istom stanu, koji sam nasledio od pokojnih roditelja i u kome sam strpljivo čekao takozvano bolje sutra. Seo sam na sofu u dnevnoj sobi i ponovo pogledao čudni goblen kupljen od još čudnije starice. Stavio sam ga na policu pored starog kasetofona dobijenog od tetke. Istog onog na kome sam do beskonačnosti premotavao pesme koje su odražavale ritam naše mladosti i ulivale nam nadu. Pokušao sam da se setim reči pesme koju sam toliko voleo pre četrdesetak godina i zaklopio oči. Nema više ništa, nema više nikoga, krokodili su pojeli sve, i tebe i mene, i njega i nju – konačno su iskrsli. Pomislio sam koliko su bili u pravu! Najavili su krokodile osamdesetih, da bi oni ubrzo stigli i namnožili se. Moj pokojni otac nije bio krokodil. Ovo su krokodili, zli i opasni, jedu sve, pre svega naše živote.

    Odjednom sam primetio da krokodila nema na goblenu! Na polici je stajao prazan ram bez veza. Nisam mogao da verujem! Izgleda da je starica bila u pravu i da nije trebalo da kupujem taj čudni goblen. Ustao sam sa sofe i krenuo prema kuhinji. U tom trenu sam na vratima ugledao krokodila kako se sprema da mi pojede ženu! Pokušao sam da je upozorim pošto ga nije primetila. Seckala je peršun izvađen iz zamrzivača, jer sam zaboravio da kupim svež. Krokodil se lagano primicao mojoj ženi, a onda naglo krenuo prema njoj.

– Tanjaaaaa! – viknuo sam iz sve snage, zagledan u otvorene čeljusti krokodila.

–  Šta je, Đorđe, šta se dešava? – budila me moja žena, utrčavajući iz kuhinje u dnevnu sobu. – Šta je s tobom?

   Probudio sam se i ugledao je kako stoji iznad mene. Goblen s krokodilom je bio na svom mestu. Dobro je, pomislio sam, izgleda da je ovo bio samo san. Kad sam pre zaspao i utonuo u ovaj košmar? Sve je to zbog krokodila, pomislio sam, moram ga vratiti starici.

    Uzeo sam goblen i krenuo nazad na pijacu. Tek sada, u ovim zrelim godinama, počeo sam da shvatam reči svoje omiljene pesme iz mladosti. Upozorili su nas na krokodile koji će doći i oteti nam slobodu, progutati najdraže ili, u mom slučaju, oterati ih u inostranstvo. A mi ćemo ih, uprkos svemu, vesti u goblenu! Odakle dolaze? Zaključio sam da ih sami nesvesno prizivamo i nudimo im hranu, same sebe, dobrovoljno se odričući prava na ličnu slobodu. Mi sami budimo aždaje, a one su uvek među nama ili blizu nas.

   Na pijaci nije bilo starice koja mi je prodala neobični goblen, otišla je. Otvorio sam mali crni ram da vidim šta se nalazi na nedovršenom delu goblena o kome mi je pričala. Iznad glave krokodila bila je izvezena linija, nalik koplju. Nepoznata žena nije završila goblen, pre toga je napustila ovaj svet. A možda je i krokodil pojeo taj deo! Koliko još zla treba da učine ti beogradski, srpski, jugoslovenski krokodili da bismo se mi probudili i prestali da ih dozivamo? Otišao sam do savskog šetališta, našao skriveno mesto i zapalio goblen s krokodilom. Da nisam poludeo, pomislio sam? Samo da me niko ne vidi u mom piromanskom ritualu "ubivanja aždahe".

–  Đorđe, gde si bio? – pitala me žena.

–  Na pijaci, da vratim goblen.

   Potražio sam pesmu koju sam toliko voleo i koja je najavila da krokodili dolaze. A oni su potom zaista i došli i uzeli nam slobodu. Time što sam je zapalio osetio sam da sam pobedio tu neman, bar na kratko.

–  Jesi li kupio peršun, izgleda da nemam dovoljno? – doviknula je moja žena iz kuhinje.

–  Nisam, zaboravio sam.

–  Nikad se nećeš promeniti. Šta si uradio s goblenom?

–  Rešio sam se goblena. Tvoj Đorđe je ubio aždaju.

   Moja žena Tanja izašla je iz kuhinje. Pogledala me, mahnula rukom i zamolila da ponovo odem na pijacu po peršun.

AUTOBUSI KOJI NESTAJU

 

Na autobusku stanicu jednog prigradskog beogradskog naselja autobus Gradskog saobraćajnog preduzeća je (začuđujuće) došao na vreme, premda je bio hladan zimski dan, a padao je i sneg. Većina putnika na stanici se međusobno poznavala. To su uglavnom bile komšije koje su u tom malom naselju kraj Beograda godinama živele jedni pored drugih.

– Komšija Živko, poranili ste? – Živku se obratio Vuk, student Više mašinske škole.

– Vuče, otkud ti? Hajde što sam ja morao ovim prvim autobusom u cik zore, ali kuda si ti krenuo ovako rano? Nedelja je, škole ne rade.

Komšija Živko je ove godine otišao u prevremenu penziju, jer je ostao bez posla.

Na prvom sedištu iza vozača sedela je baka Ana. Baka Ana je živela sama od kada su joj sinovi otišli u inostranstvo, ali su je gotovo svi iz kraja poznavali. Pravila je čuvene kolače i uvek sa svoje prizemne terase dozivala decu da ih posluži. U autobus je ušao i vodoinstalater Milan, otac dvoje maloletne dece i suprug domaćice Savke, poznat po tome što svoje usluge komšijama nikada nije naplaćivao. Autobus je bio pun i pored toga što je bio neradni dan, a i rano jutro.

Taman kad je vozač nameravao da zatvori vrata, u autobus je utrčala devojčica Mara.

– Maro, dete, zar si sama, gde su ti roditelji? – obratila joj se baka Ana.

– Ostali su kod kuće, bako.

– Dođi, srećo moja, da te zagrli baka Ana.

Autobus je krenuo još tamnim prigradskim putem, po uobičajenoj trasi. Pogledom iz prigradskog naselja moglo se videti kako mu se crvena svetla gube u magli.

Istoga dana građane je uznemirila vest o nestanku autobusa koji je tog jutra krenuo prema centru glavnog grada.

– Ljudi, opet je nestao autobus, to postaje nepodnošljiva realnost! – jedan od komšija se nervozno obratio pristiglom policajcu, koji je samo slegnuo ramenima.

– Zar ne možete barem jedan autobus da nađete? Nije to igla, to je autobus, ne može tek tako da nestane! – uznemireno je komentarisala i domaćica Savka, zabrinuta za svog supruga.

– Gde je moja ćerka? Morate mi naći dete! – nespokojna i s očima punim molbe okrenula se prema policajcu i majka devojčice Mare.

O učestalim nestancima autobusa mediji nisu izveštavali, da ne potresaju javnost. Poneko je o toj nesvakidašnjoj pojavi i rekao koju reč u vestima, ali isključivo kroz obećanja vlasti: sigurno će naći krivca, već imaju određene naznake ko bi to mogao biti..., optužujući, naravno, nepoznate sile i organizacije. Narod je nepokolebljivo verovao da će država uspešno rešiti ovu misterioznu i zastrašujuću pojavu.

 

 

 

E P I L O G

 

Komšija Živko je, od velikog stresa zbog gubitka posla, dobio srčani udar. Kola hitne pomoći nisu stigla na vreme jer se put koji vodi u naselje renovirao godinama, a okolni put nije bio očišćen od snega. Vuk, student mašinstva, ranjen je u pucnjavi u jednom beogradskom kafiću, u kojoj su se obračunavale dve mafijaške grupe: zatekao se na pogrešnom mestu u pogrešno vreme. Baka Ana je imala problema s disanjem, zimski meseci u prigradskom naselju su obilovali smogom; umrla je sama u svom stanu jer od Centra za socijalni rad nije dobila pravo na kućnu negu. Vodoinstalater Milan zakasnio je u lečenju karcinoma zbog nemogućnosti da dođe na red za kontrolu magnetnom rezonancom, a posle beskrajnog čekanja na pregled kod lekara specijaliste. Devojčicu Maru autom je udario bahati vozač dok je hodala trotoarom i pobegao s lica mesta. Vozač je vozio luksuzni automobil, koji nije nestao.

O vozaču se sve zna, ali se ne pominje.

O autobusima koji nestaju takođe se sve zna, ali se ne pominje.

ČOVEK DO ČOVEKA

 

Alhadi je skinuo sako uniforme recepcionara i bacio ga ispred svog nemačkog menadžera.

 

– Gospodine Torsten, ja dajem otkaz!

 

Gospodin Torsten, uspešan hotelski menadžer koji je radio u mnogo zemalja Azije, Srednjeg Istoka i Afrike, ostao je zbunjen gestom njegovog najboljeg radnika na recepciji u hotelu, u mestu Milindi u Keniji.

 

– Ahadi, zašto to radiš? Ti nisi dobio otkaz. Čemu takvo ponašanje?

 

Nastala je velika ekonomska kriza usled pandemije virusa koji je zahvatio ceo svet. Hotel je bio zatvoren skoro pola godine, a kada se otvorio, radio je sa smanjenim kapacitetom. Torsten je iz svoje švajcarske centrale dobio zadatak da smanji troškove i otpusti skoro polovinu zaposlenih. Ahadi je bio najobrazovaniji recepcionar u hotelu, šef smene i govorio je besprekorno nekoliko svetskih jezika. Važio je za vrednog i poštenog radnika, dobijao je uvek pohvale gostiju za svoju ljubaznost i profesionalni rad.

 

– Dali ste otkaz Mukamiju, a znate da on ima četvoro dece i da mu je žena prošle godine

   umrla. Ostavite Mukamija na poslu, ja dajem otkaz umesto njega.

 

Ahadi je imao takođe četvoro dece, žena mu je radila na poljima šećerne trske i zarađivala skromnu platu. Ocenio je da je njegovom kolegi i drugu ovaj posao bio više potreban. Mukami mu je bio drug sa recepcije, a poznavali su se još iz turističke škole u Mombasi.

 

U fabrici namenske industrije „Milan Blagojević“ u Lučanima,14.,jula 2017. godine dogodila se nesreća u kojoj su poginula dva radnika. Otac jednog poginulog radnika, koji je takođe radnik iste fabrike, tužio je direktora fabrike jer se nisu poštovale sigurnosne procedure. Na suđenje su došli radnici fabrike, da podrže svog direktora, i nisu mogli da pogledaju u oči svog kolegu kome je poginuo sin u nesreći. Došli su da zaštite svoja radna mesta, položaj svoje porodice, jer je dotični direktor u tom malom mestu u centralnoj Srbiji bio veoma uticajan i moćan. Branili su svoje male živote, nanoseći još veći bol svom kolegi horskim aplauzom direktoru. Još uvek mi odzvanjaju reči neutešnog oca, upućene kolegama i drugovima iz fabrike:

 

– Sve čovek do čoveka, sve ljudskost do ljudskosti.

 

Početkom osamdesetih godina u Beogradu, radnica Anka, samohrana majka dvoje maloletne dece, uspela je da uđe u kancelariju direktora robnih kuća „Beograd“ na Terazijama druga Ćesara.

 

– Molim Vas, direktore, pozovite policiju.

– Zašto, Anka, šta se dogodilo?

– Oduzeli ste od moje plate manjak u kasi na našem odeljenju. Označili ste me kao

   krivca. Hoću da pozovete policiju da me uhapsi i otera u zatvor. Lopovi ne mogu da

   budu na slobodi, druže direktore.

 

Anka je mogla da izgubi posao i dovede u pitanje podizanje svoje dvoje maloletne dece, ali nepravdu nije trpela. Direktor ju je smirio, rekao joj da će istražiti slučaj i ukinuo umanjenje celom odeljenju. Anka je uporno ponavljala da će, ako ne pozove policiju, ona sama otići da se ispita da li je nešto ukrala ili ne. Sledećeg meseca, jedna radnica i šef odeljenja su bili prebačeni na drugo radno mesto.

 

Direktor Torsten, shvatajući koliko mu Ahadi znači kao najbolji i najsvesrdniji radnik na recepciji, ostavio je i Mukamija na radnom mestu. Dotični šef odeljenja robnih kuća „Beograd“ je odgovorno napustio radno mesto, radnici fabrike „Milan Blagojević“ u Lučanima, posle podrške direktoru na suđenju za odgovornost za smrt dva radnika, otišli su kući da „mirno spavaju“. Meni i dalje odzvanjaju reči njihovog kolege i oca poginulog radnika.

 

 

BESNA ZAJEDNICA

 

    Sima je vadio poslednje glavice kiselog kupusa iz drvene bačve, koju je držao ispod stepeništa višespratnice u kojoj je živeo. Nepodnošljivo je zaudaralo i neprijatan miris širio se celim hodnikom. Imao je nameru da već sutradan bačvu isprazni u slivnik ispred zgrade. Doduše, kako je slivnik već odavno zapušen, egzotični miris njegovog zimskog specijaliteta sigurno će se na ulazu u zgradu zadržati do prvih obilnih kiša. Uostalom, tako je radio godinama.

    Zar to nikome nije smetalo? Komšije se nisu bunile jer je Sima ipak bio predsednik Mesne zajednice, a bližili su se novi izbori. Znali su da je tako važnog čoveka vredelo imati na svom ulazu. Sima je poznavao ljude iz opštine i povremeno je uspevao da preko reda reši neki papir najbližim komšijama.

   Sima je takoreći nasledio porodični zanat. Njegov otac je nekad bio predsednik Kućnog saveta. Uspešno je odmenio, odnosno zamenio oca. Posle nekoliko godina iskustva u komandovanju zgradom, napravio je veliki iskorak u porodičnoj tradiciji i bio izabran za predsednika Mesne zajednice. To mu je omogućilo da najzad legalizuje vešernicu kojom se njegov otac proširio još pre 25 godina.

– Dobar dan, predsedniče! – obratio mu se komšija Žare ulazeći u zgradu, ugledavši Simu s dve glavice kupusa u lavoru kako se penje iz improvizovanog podruma.

– Dobar dan, komšija Žare. S posla?

– Ne radim već pola godine, predsedniče.

– Kako to?

– Tehnološki višak.

Sima je čuo za pojam tehnološki višak, ali ga nikad nije baš najbolje razumeo. Još uvek.

– Komšija, tehnologija napreduje i mi ljudi izgleda postajemo višak.

– Nešto drugo napreduje, i to nezadrživo, predsedniče.

   Sima se zamislio nad ovim odgovorom, nije bio siguran šta bi mogao da znači. Da li je to provokacija? Šta bi to moglo da napreduje? Znao je on da malo šta napreduje, ali o tome poslednjih godina nije bilo poželjno govoriti.

– Nadam se da ćete i ovoga puta glasati za mene, komšija Žare.

– Naravno, predsedniče, a za koga drugoga?

– Hvala, komšija… Moram da ti kažem (Sima je odjednom zanemario persiranje) da sam te pre neki dan video kako pričaš s komšijom iz ulaza preko puta.

– Na koga mislite?

– Znaš ti, komšija, na koga ja mislim. Na Dobrila. – Žare nije odmah uspeo da smisli neki  odgovor, pa je Sima samouvereno nastavio. – Dobrilo se kandidovao za predsednika Mesne zajednice kao građanin. Komšija, da se ne lažemo! Nezavisni kandidat! Nezavisni? Ko će još u to da poveruje? Nadam se, komšija, da mu niste poverovali?

– Samo smo pričali o prvenstvu u fudbalu.

– Komšija, molim te, nemoj da budeš naivan. Iza mene stoji stranka…

– Znam, naravno!

– Ko stoji iza njega? Ko? Čuo sam da posti i da se moli Bogu. Sektaš garantovano. On bi od naše mesne zajednice napravio posnu zajednicu. Ješćete vi sarmu bez mesa (Sima je pokretom glave pokazao na svoje dve glavice vonjavog kupusa u lavoru)!

– Predsedniče, rekoh da smo pričali o fudbalu.

– Dobrilo zna nešto o fudbalu? On, bre, ne navija ni za Zvezdu. Za koga navija?

–  Razgovarali  smo o Evropskom prvenstvu.

– Naravno. Priča samo o Evropi. Mora da dobija novac iz te trule Evrope, a kobajagi je nezavistan.

– Morao bih da krenem. – Žaretu razgovor očigledno više nije prijao.

– Komšija, ne bih hteo da te podsećam da sam pocepao prijavu za zastakljivanje terase i ugrađivanje nelegalnih radijatora.

–  Hvala, predsedniče.

– Dobrilo je sektaš i lažov. Njegova žena je radila u opštini pre dolaska naše stranke. Sigurno se švalerisala pa su joj dali otkaz.

– Koliko ja znam, i ona je bila proglašena za tehnološki višak.

– Zadržali bi oni nju i pored toga što su bili kupili najbolje kompjutere, ali se sigurno švalerisala.

– Predsedniče, ne bih da pričamo o tome.

– O čemu da ne pričamo? Naprotiv, treba da pričamo. Treba da se zna ko je ko. Ako je on sektaš a ona kurva, zar takvi treba da nam sede u Mesnoj zajednici?

– Predsedniče, on nije sektaš, niti mu je žena kurva.

– Komšija Žare, kako ti to znaš?

– Kako Vi to, Simo, znate?

– Kako ne bih znao, to se zna. Svi znaju. Dovoljno je da im pogledate decu…

– Molim Vas, Simo, prekinite!

– Šta si rekao?

– Prekinite, neću da Vas slušam.

– Ti mene nećeš da slušaš?! A sektaša hoćeš?! Zalepiću ja onu tužbu koju sam pocepao!

   Sima je toliko pobesneo da je naglo podigao jednu ruku sa uzdignutim kažiprstom. Lavor mu je ispao iz ruku, a mirišljave glavice kupusa otkotrljale su se stepeništem. Smrdelo je kao i uvek, ali sad ipak s malo većim intenzitetom. Sima je glasno psovao, pretio i šutirao plastični lavor. Kako je samo mogao da zaboravi da mu je komšija Žare uvek bio sumnjiv i stalno protivan!

– Komšija, ako ti se ovde ne sviđa, iseli se iz naše zajednice – grmeo je besnim tonom!  

    Besna je bila i zajednica.

ISPARAVANJE

 

   Kad voda proključa, pojavljuje se para. Neminovni hemijski procesi razlažu vodu i pretvaraju je u više hemijskih elemenata.

  Ovo je izjavio poznati svetski naučnik, etnolog, doktor Gubiles, koji je svojim etnološkim istraživanjima i naučnim saznanjima obogatio svet otkrivanjem mnogih nestalih kultura, religija i civilizacija. Doktor Gubiles je, držeći predavanja na najpoznatijim svetskim univerzitetima, stalno isticao da kada u nekom društvu, civilizaciji ili etničkoj grupi dođe do ključanja – dolazi i do osipanja, zapravo isparenja društva­; pa ako se taj proces ne zaustavi, neminovno je nestajanje te grupe s lica Zemlje.

   Profesor Gubiles je početkom ovog veka imao dosta posla. Mnoge zemlje su ključale, a on je svojim preciznim savetima pomagao da se spreči isparavanje. Ti saveti su vremenom postali vredniji od sveg bogatstva koje je ta zemlja imala, od njenog zlata, dijamanata, nafte, moderne industrije, rezervi. Bio je inače na vrhuncu slave kad ga je, baveći se naučnim istraživanjima, krajem prošlog veka zainteresovala ova oblast, za koju društvo, bez obzira na njegovu reputaciju, u početku nije imalo nikakvog razumevanja i niko nije hteo da mu odobri novac za istraživanje.

   Doktor Gubiles je dočekan na aerodromu jedne zapadnobalkanske zemlje uz sve državne počasti i postrojenu svečanu gardu. Ta zemlja još nije bila „isparila“, mada je u procesu ključanja bila već nekoliko decenija. Na sastanku u kabinetu predsednika vlade s najvišim državnim zvaničnicima, profesor je tražio da mu se omogući istraživanje na terenu i kontinuirani rad. Rekao je da mu nije potrebno nikakvo obezbeđenje, neka ga puste samo da neometano obilazi zemlju s prevodiocem (kojeg je doveo sa sobom i u čiju je ispravnost prevoda s lokalnog jezika na njemu poznat jezik jedino verovao). To je bilo vrlo važno, zato što bi i neki za nas naoko sasvim beznačajan detalj njemu bio od velike koristi za studiju koja bi mogla da spreči „isparavanje“ jednog naroda, etničke grupe ili religije. Vlastima ništa drugo nije preostalo nego da pristanu na uslove poznatog naučnika i omoguće mu nesmetan rad, verujući da će njegovo istraživanje uroditi plodom i njegovi saveti spasiti njihov narod od isparavanja.

   Vozeći se ulicama glavnog grada, brzo je shvatio da vozači druge vozače doživljavaju kao nužno zlo.  Uočio je da je korišćenje pokazivača pravca prava retkost, da se vozi brzo i da svi učestvuju u nekoj vrsti beskorisnog takmičenja u kome hoće da pobede. Nedostatak uspeha na drugim poljima života? Tu zapitanost profesor Gubiles je smesta upisao u svoju beležnicu i zaključio da bi ovo trebalo pomnije istražiti. Zamolio je svog prevodioca da u toku jedne saobraćajne gužve, dok su stajali u koloni automobila, otvori prozor i vozača pored njih upita zašto nije koristio pokazivač pravca kada ih je obilazio. Šta hoćeš ti, majmune jedan? Hoćeš noge sad da ti polomim? –  glasio je odgovor.

   Profesor Gubiles je navedene reči ovog gospodina iz automobila takođe uneo u beležnicu, samo je tražio da se precizira da li je hteo da lomi ruke ili noge. Noge, dobro..., nastavio je da beleži doktor Gubiles. Svaka izgovorena reč, kao i to kakvim je tonom izgovorena, bila je za njega od posebne važnosti. Lomiti ruke ili noge nije isto u preciznim naučnim istraživanjima. Ako bi vam lomili samo ruke, mogli biste da hodate. Međutim, sa slomljenim nogama tu funkciju, koja inače pripada i ljudskoj i životinjskoj vrsti, ne biste mogli da obavljate. Verovatno je čovek iz automobila hteo da se reši barem jednog problema u saobraćaju! Mog prevodioca je nazvao majmunom, tako mu se obratio, zapazio je. Znači, on majmune smatra nižom vrstom. To je neophodno detaljno analizirati i naučno utvrditi moguće razloge.

   Odvezli su se do prigradskog naselja, uredno parkirali automobil i prošetali do centra. Primetio je da se mnogi automobili zaustavljaju nasred ulice, blokirajući saobraćaj. Vozači ili suvozači su izlazili da kupe nešto u prodavnici, trafici, kiosku s brzom hranom. Vozači iza njih su nervozno trubili, vikali jedni na druge i opet je čuo reč „majmun“. Pitao je svog prevodioca da li mi je podatak da u ovoj zemlji žive majmuni promakao? Ne, ne žive, dobio je odlučan odgovor. A šta bi bilo da pravi majmuni žive u ovoj zemlji?

   Prevodilac je nasumice odabrao jednog prolaznika i upitao ga da li ima vremena da odgovori na nekoliko pitanja. Ovaj se najpre nećkao, ali je ipak prihvatio. Otišli su do najbliže kafeterije (što svakako nije bilo daleko, jer su u toj zemlji kafeterije, kladionice, frizerski saloni i pekare s masnim pecivom uvek bili u neposrednoj blizini svakog mesta na kome ste se mogli zateći). Doktor Gubiles je spremio svoju beležnicu i mali magnetofon, naručili su kafe i započeli razgovor. Sva pitanja su bila zasnovana na iskustvu i naučnom radu svetski poznatog istraživača.

   Da li ste zadovoljni svojim životom?

– Kako to mislite zadovoljan? Jesam, što nisam! Samo da bude više novca i biće sve u redu... Taman sam krenuo da odigram na Liverpul kad ste me zaustavili... Nema veze, igraju sutra, stavljam pola plate na 3 prema 1. Kada dobijem, kupiću novi A4... Koja kola vi vozite?

   Šta očekujete od države?

– Da mi zaposli dete… Rekao bih vam svašta, ali bolje da ne pričam, znate kakva su vremena… Znate kako, tu ne može ništa da se promeni, to vam je tako… Razumete na šta mislim?

   Šta ste završili od škole?

– Mislite na osnovnu ili srednju? Aha, da, ukupno šta sam završio? Završio bih ja i više da me onaj majmun, profa matematike, nije oborio u petom razredu… Moj školski je sada u vlasti i kao završio fakultet, a od mene je prepisivao geografiju… Dobro, neću da pričam o njemu, ali samo da znate da je kupio diplomu, znam i čoveka koji mu je diplomu prodao.

   Da li ste religiozna osoba?

– Kako misliš, osoba?... Naravno da verujem, da kucnem u drvo da đavo ne čuje… Zašto te to interesuje? Slavim sve popovske praznike, pitaj Jovana, mislim popa Jovana, on će ti reći ko sam ja.

   Da li pomažete drugim ljudima?

– Naravno! Ja pre pomognem drugome nego sebi… Dobro, mom komšiji s prvog sprata neću da pomažem, on je najobičniji slinavko i stalno mu nešto smeta… Neću ni sestri, ona je uzela bolji deo dedinog imanja i kada sam je pitao da se zamenimo, odbila je zbog onog njenog muža... Kada bih dobio novac na Liverpulu, sutradan bih pomogao svima, samo da najpre kupim A4.

   Zahvalili su se gospodinu na izdvojenom vremenu i strpljenju da odgovori na sva pitanja eminentnog ispitivača.

– Nigde ja ne žurim, pitajte me još, krenuo sam da uplatim listić i da vidim ima li na centru nekog od mojih ortaka. Nego, da te pita nešto brat, koji ti je ovaj mufljuz koji sve vreme piše i čudno me gleda?

   Prevodilac mu je objasnio da je pored njega svetski priznati naučnik, univerzitetski profesor, doktor nauka Gubiles i da radi veliko istraživanje za našu vladu.

– Aha! A da li on može da mi zaposli sina?

   Odvezli su se do hotela u kome je poznati profesor odseo. Nisu pričali, ali je bilo očigledno da je doktor Gubiles zabrinut. Dodatno je upisivao svoje utiske u beležnicu i istovremeno motrio na saobraćaj, koji je na sve ličio, samo ne na neki iole organizovan sistem. Iz nekoliko automobila ljudi su bacali otpatke i pikavce, pored kontejnera na raskrsnici čovek je mokrio. Pojedini automobili su bili parkirani na zelenim površinama, čak i na pešačkim prelazima i trotoarima. Primetio je da je kult automobila veoma razvijen u ovom narodu i slobodno se mogao uporediti sa snagom kultova kod drevnih naroda, odavno nestalih. Kult obožavanja Sunca, palo mu je na pamet, snažan je u nekim civilizacijama, što nije nimalo čudno, jer Sunce daje toplinu i svetlost. Uostalom, iz reči kult nastala je i reč kultura. Možda je ovdašnjem narodu automobil bio taj koji mu je davao na značaju i samouverenosti, pomislio je. Profesor je znao da isti kult postoji i u drugim narodima, ali je primetio da je ovde tako snažno izražen, doveden maltene do nivoa božanstva i religije.

   Sutradan su imali dogovoren sastanak s dva istaknuta i veoma obrazovana čoveka, intelektualca (kako se to obično kaže), pripadnika istog zapadnobalkanskog naroda. Kao što je inače običaj u kulturi istraživanog naroda, automobilom su otišli do kafeterije u centru grada, gde se inače okupljaju pripadnici elite. Ovog puta prevodilac nije imao posla, pošto su sagovornici s lakoćom pričali jezikom uvaženog naučnika.

– Profesore Gubiles, hvala Vam što ste odvojili svoje vreme! Velika mi je čast što mogu s Vama da razmenim iskustva... Znate, ja već godinama unazad govorim o problemima u ovom društvu, ali nema nikoga da me razume… Ovde je problem u primitivnom narodu… Šta ste me pitali? Aha, šta sam ja preduzeo da se reše problemi u društvu? Pa, objavljivao sam svoje tekstove u univerzitetskom leksikonu, naravno. Neka ta naša rulja nauči da čita i biće joj sve jasno.

   Dr Gubiles je pažljivo saslušao poznatog profesora sociologije, koji je, primetio je, relativno uspešno detektovao probleme, ali se očigledno nije snalazio u komunikaciji sa svojim kolegama.

   Drugi sagovornik je bio ugledni novinar i publicista, vođa poznatog građanskog pokreta.

– Poštovani profesore, ovde su problemi mnogo složeniji! Kad bismo se mi udružili oko jedne moje ideje, krenulo bi nam nabolje. Vidite i sami da jedino moja platforma može dati rezultate...

   Novinar i publicista je takođe uspešno prepoznavao probleme u društvu, ali je zahtevao da se rešavaju isključivo preko njegovog pokreta.

   Argumenti i činjenice su se razmenjivali velikom brzinom, naravno na visokom intelektualnom nivou. Razgovor je dugo trajao i tekao neometano sve dok, u jednom momentu, profesor sociologije nije ustao od stola, besan i veoma uvređen izlaganjem novinara i publiciste i vođe građanskog pokreta, koji ga je optužio da je sarađivao s prethodnom vlašću zarad svojih sitnih interesa. Profesor sociologije mu je odgovorio da mu je ispod časti da sedi s „nedovršenim intelektualcem“ koji partije menja češće od cipela. Profesor Gubiles je precizno zapisivao svaku izgovorenu reč.

   Uvaženi profesor Gubiles je išao i u druge, manje gradove, da izmeri stepen ključanja društva po regijama i geografskoj poziciji. Hteo je da izradi što precizniju studiju. Putujući po zemlji koja je po  svom reljefu i prirodnim lepotama bila jedna od najimpresivnijih koje je do sada video, primetio je da ima mnogo nezavršenih zgrada i razbacanog smeća, a da su reke i jezera prljavi i puni otpadaka. Zaključio je da je kult automobila rasprostranjen maltene celom zemljom, zajedno s vrlo izraženom mitologijom zabave. Svaki pojedinac s kojim je razgovarao bio je uveren u svoju pravdu i svako je optuživao nekog drugog sunarodnika. Bio je siguran da će njegov obimni istraživački rad dovesti do potpuno novih naučnih rezultata, i to iznenađujućih, takvih s kakvima se do sada nije susretao. ­

   Doktor Gubiles se najzad morao oprostiti od ove zemlje na Zapadnom Balkanu. Nije hteo da prihvati unapred uplaćeni novac vlade. Hteo je najpre da završi svoj posao i precizno izradi svoju studiju, pa tek onda da naplati svoje istraživanje. Znao je da je pred profesionalnim izazovom. Trebalo je da pomoću potpuno novih naučnih rezultata nađe rešenje i spreči isparavanje jednog naroda koji već decenijama unazad ključa. Ovaj problem običnom svetu izgleda jednostavno, ali u očima istaknutog naučnika on je bio ogroman i svaki detalj je zahtevao ozbiljan pristup, analitičan odnos i studioznu procenu.

   Na kraju posete, njegov prevodilac mu je poklonio priču „Odrastanje“, nepoznatog autora, u kojoj se opisuju svi uobičajeni načini odrastanja dece u društvu koje je profesor upravo istraživao, kao i knjigu (prevedenu na jezik koji uvaženi profesor razume) „Čujte, Srbi“, čuvenog autora Arčibalda Rajsa.

   Vlada i dalje čeka studiju znamenitog predavača i naučnika dr Gubilesa, koji je u međuvremenu prestao da odgovara na poštu i telefonske pozive iz ove zapadnobalkanske zemlje.

   Temperatura je povećana i isparavanje je intenzivnije.

DIMNA ZAVESA (Priča za koncentrisane)

 

                                          

Jutros oko pola šest neko mi je zvonio na vratima. Zvonio je očigledno dugo i uporno i najzad me probudio. Otvorio sam vrata. Bio je to komšija Anđelko. U pidžami. Pogled mu se zakovao iznad moje glave, izgledao je kao voštana figura. Ništa nije govorio. Podigao sam i ja pogled da vidim u šta to pomno gleda. Bila je to upaljena sijalica u hodniku mog stana. Gledao je usredsređeno u njenom pravcu i ćutao.

– Komšija, kako mogu da vam pomognem?

– Mogu li da uđem? – užurbano je progovorio, ne odvajajući pogled sa sijalice.

– Naravno! – odgovorio sam, kao da se sve dešava usred bela dana.

Ulazeći u stan stalno se osvrtao prema upaljenoj sijalici. Ponudio sam da nešto popije. Rekao je da bi najradije otrov.

– Izvinite, komšija, nemam nikakav otrov. Možda može da pomogne domestos?

– Ne može! Već sam ga popio, i ništa! Malo me boli želudac, ali, vidite i sami – ne deluje.

– Baš mi je žao! Nemam ništa drugo da vam ponudim. A da stavim kafu?

– Može. Slabiju, da bih mogao da zaspim – i dalje je netremice gledao u pravcu sijalice.  

Kuvao sam kafu. Na šanku u kuhinji stajale su novine koje su na naslovnoj strani pisale o našoj komšinici Svetlani, koja je pre dva dana skočila sa desetog sprata pravo na automobil komšije Anđelka i ostala živa! Još je u bolnici. Nije slomila nijednu od glavnih kostiju (slomila je prst na levoj nozi na kome je bio upadljiv sveže pedikiran nokat, pisalo je u novinama), ali je slomila automobil komšije Anđelka. Automobil je pretrpeo totalnu štetu. Takođe je pisalo da će se moći vratiti na svoju dužnost u Ministarstvu zdravlja čim se oporavi.

– Anđelko, vi ste tužni zbog automobila?

– Kakvog automobila?

– Vašeg.

– Nemam automobil.

– Sad ga nemate, ali ste ga imali pre dva dana.

– Ih, znate li kad je to bilo? Pre dva dana, rekoste? To je davna prošlost.

– Jeste. To su samo stvari. Za njima ne treba tugovati. Šećer?

– Koji šećer?

– Da stavim u kafu?

– U kafu?

– Pijete bez šećera?

– Ne pijem kafu.

– Pa kuvam vam kafu, komšija, pitao sam vas malopre.

– Znate li vi kad je bilo malopre?

– Malopre.

– To je daleko iza mene! – Opet je osmatrao sijalicu u hodniku.

– Čime mogu da vas poslužim? Hoćete da vam odvrnem tu sijalicu u koju buljite.

– Ako vam nije teško. Baš mi se sviđa, a moja je, ako se dobro sećam, pregorela još pre sat vremena.

Dao sam komšiji Anđelku sijalicu iz hodnika i on se zadovoljno vratio u svoj stan. Nije popio kafu, jer ne pije kafu.

Vratio sam se u krevet. Moja žena je pospano komentarisala da bih morao kod lekara jer mi je izgleda popustila prostata, pošto stalno ustajem do kupatila. Nije vredelo da joj objašnjavam da je komšiji Anđelku crkla sijalica i da je morao da je zameni. Setio sam se da je subota i da ću moći duže da spavam. Brzo sam utonuo u san.

Kad sam se probudio, bio sam sâm u krevetu kao i svakog jutra. Majka mi je nekad stalno govorila: Ženi se, sine, nemoj da ostaneš bez ikoga! Bila je u pravu, ali je nisam poslušao. Svake nedelje sam spremao ručak samo za sebe. Takav sam život izabrao.

 Dosadnu nedeljnu tišinu prekinulo je zvono na ulaznim vratima. Opet komšija Anđelko. U pidžami. Stajao je kao ukopan i gledao iznad moje glave. Pogledao sam i ja u istom pravcu i video plafonjerku bez sijalice.

– Komšija, hoćete li da uđete?

– Ne bih, ponedeljak je. Moram na posao.

– Treba li vam nešto?

– Samo da vidim da li ste dobro?

– Dobro sam. A vi?

– Jesam, naravno. Kako vam je žena?

– Žena...?

Neka gospođa se javila iz kuhinje i pozvala komšiju na subotnji doručak. On se ljubazno zahvalio i ponovo upro pogled iznad mene.

– Nemate sijalicu na plafonjerci!

– Vidim. Moram da je kupim.

– Mogu ja da vam je dam.

– Nije potrebno. Smeta mi svetlo u tamnom hodniku.

– Odoh da donesem sijalicu.

Moja žena je već spremala moj omiljeni nedeljni doručak: mešana jaja, prženi sir i slaninica, seckani sveži krastavci, krem sir...

– Kako si spavala, draga?

– Spavala? Pored tebe? Hrkao si kao svinja i celu noć se otimao za pokrivač. I tako već trideset godina! Razvešću se od tebe zbog hrkanja ako ne nađem bolji razlog.

Zvonce na ulaznim vratima ponovo se oglasilo. Jedva sam prepoznao komšiju Anđelka jer je nosio gas-masku. Zapravo pomoglo mi je to što je na pidžami imao izvezeno ime Anđelko. Nije se pomerao, kao da su mu noge upale u svež beton. U ruci je držao domestos.

– Komšija, otkud vi?

– Mislim da sam vam sinoć popio sav domestos, pa da vratim.

– Hvala, komšija, niste morali.

Otišao sam do kupatila i odmah primetio domestos na podu pored WC šolje. Promućkao sam ambalažu da vidim da li je prazna. Bila je puna.

– Komšija, niste popili moj domestos. Možda ste bili kod drugog komšije?

– Koji ste horoskopski znak? – odjednom je pitao komšija, premda sam zbog gas-maske jedva razumeo pitanje (bila je to gas-maska Jugoslovenske narodne armije – M59 MC).

Ni u prvom, ni u drugom, a ni u trećem momentu nisam mogao da se setim koji sam horoskopski znak. Odlučio sam da kažem prvi koji mi padne na pamet. Pamet...?

– Rak.

Gospođa u mom stanu je upalila televizor i krenula da otvori prozor. Bilo je divno jutro u našem gradu, pa je verovatno htela da malo izluftira ulicu. U momentu kad se približila prozoru, s nekog od viših spratova proletela je silueta žene. Nisam najbolje video, tako da nisam siguran da li je imala spavaćicu ili pidžamu. Uglavnom je promakla s gornjih spratova prema donjim. Tako kaže zakon gravitacije ako nešto nisu promenili leks specijalisom. Na televiziji je, kao i uvek, bio naš predsednik Dača, koji se vanredno obraćao narodu svakih 60 minuta. Da nešto ne zaboravimo.

– Žena ili muškarac? – pitala me je gospođa koja je otvarala prozor.

– Ovan! – U momentu sam se setio koji sam horoskopski znak.

– Ovca! Bila je žensko, mislim… – odgovorila mi je.

Za horoskopski znak ovca nisam bio čuo, ali su možda i to usvojili po hitnom postupku. Kad je gospođa konačno otvorila prozor, u stan je ušao strašan smrad, a i dim koji je užasno štipao za oči.

Opet je neko zvonio. Komšija Anđelko, u pidžami sa izvezenim svojim imenom, držao je sijalicu u ruci. Pogled je centrirao iznad moje glave.

– Komšija, doneo sam vam sijalicu.

               S televizije je odzvanjao govor našeg predsednika Dače. Grmeo je o tome da su otrovni dim izmislili Bivši i da ne verujemo glasinama da je vazduh u našem gradu štetan po zdravlje. I da možemo slobodno da otvorimo prozore. Širom.

– Ovca! To sam u horoskopu! – setio sam se da sam komšiji ostao dužan tačan odgovor.

Gospođa za koju mi se u jednom momentu čak učinilo da je možda moja žena ostavila je širom otvorene prozore, na koje je navlačila dimne zavese.

SISANJE

     „Odvojio se od sise kad je napunio 33 godine!“ – bio je veliki naslov u najtiražnijim dnevnim novinama u jednoj maloj zemlji na južnom moru. Ovu senzacionalnu vest državljani te zemlje primili su s velikom zebnjom i nevericom. Uznemireno su se pitali da li je ovo uopšte stvaran događaj i je li takvo nešto uistinu moguće.

– Da se nije oženio? – zabrinuto je pitala komšinica komšinicu na pijaci.

–  Nije. Mislim da prvi put čujem da se neoženjeni sin tek tako odvaja od majke. Kako je

tvoj sin?

– Dobro je. Juče mi je slabo ručao, bojim se da se ne razboli. Sad spava. Kad se probudi

 posle podne, zamoliću ga da nešto pojede.

– Jede li zeleniš?

– Jede, kako da ne, ali jedino onaj koji mu majka skuva.

– Isto tako i moj sin. Voli spanać, ali moram da ga kuvam samo s punomasnim mlekom

i malo putera.

– Da su nam naša deca živa i zdrava. Dođi sledeće nedelje, slavimo mu 42. rođendan.

– Srce maleno, zar već 42! Kako vreme brzo prolazi…

Članak je uznemirio mnoge majke, koje su bile prestrašene mogućnošću da bi i njihovi sinovi mogli da prestanu da sisaju u tridesettrećoj godini. Sama pomisao da će morati sami da žive, bez njihove zaštite, neizmerno ih je užasavala. Kako će sami da kuvaju? Zar će morati da prihvate bilo kakav posao da bi mogli sami da plate stan? Nisu one rađale sinove da bi se oni zverski mučili u nepredviđenim životnim talasima i okolnostima i da se tako mladi i neiskusni moraju odvojiti od majke. Barem da su oženjeni.

Oženili bi se oni, ali kojom? Da li bi ta žena znala da skuva spanać s punomasnim mlekom i tačno onoliko putera koliko njen sin voli? Da li će ga ona čekati do kasno u noć? Da li će ga obavezno pitati da li je gladan? Spremiti krevet iza njega? Neće! Polako će ga sve te udavače uvlačiti u kućne poslove i sigurno tražiti čak i da im pomognu u čišćenju kuće. Oženili bi se oni, ali one koje su za njih prave nisu se rodile.

U redakciji poznatih dnevnih novina telefon se usijao od poziva. Stotine majki u ovoj državi na južnom moru zapretilo je tužbama i krivičnim prijavama ako se takvi naslovi i članci ne zabrane. Uznemiravaju ih i vređaju njihovo dostojanstvo.  

Sutradan su iste novine, na celoj strani, krupnim slovima, objavile izvinjenje zbog nedoličnog članka. A sudbinu onog tridesettrogodišnjaka objasnila je njegova majka svojim saopštenjem:

„Naš divni sin, naš junak i ponos, odvojio se od majke u svojoj 33. godini! Postao je ministar!“

    Posle ovakvog objašnjenja, strasti su se smesta smirile. Sinovi su mirno nastavili da sisaju svoje majke.

    Dok ne pređu na nas.