KROKODILI DOLAZE

 

   Pored novobeogradske pijace, na pločniku prema ulici Jurija Gagarina, ponovo se pojavio buvljak. Istog časa me vratio decenije unazad, u mračne devedesete. Obični ljudi, trgovci, kupci, preprodavci, posmatrači, izgubljeni i nađeni – prodavali su svoju robu na čaršavima postavljenim na pločniku. Kupcima je očigledno postala luksuz i roba iz kineske robne kuće u neposrednoj blizini, tako da je novonastali buvljak privlačio pažnju. Jedno vreme ih nije bilo u Beogradu i ponadali smo se da smo zauvek izašli iz svih razumljivih i nerazumljivih kriza. Izgleda da smo ponovo prizvali zle duhove, a oni se nisu dugo dvoumili da se vrate u našu sadašnjost.

   Starica na pločniku kod semafora prodavala je goblen sa izvezenim krokodilom. Goblen s krokodilom? Dobro se sećam goblena svoje majke, na kojima su motivi bili cveće, zimska idila, razni portreti. Ali, nikada nisam video goblen s motivom neke životinje, a svakako ne krokodila.

–  Dobar dan, gospođo! Koliko košta ovaj goblen s krokodilom?

–  Tri iljade! Nije to za tebe, dečko. Oćeš kupiš čarape, ove za zimu su ko bog?

–  Odakle vam taj goblen?

–  Dete, nije taj goblen za tebe. To je beogradski krokodil. To je za neki drugi ljudi, ti mi   ličiš na normalan čoek.

  „Beogradskog krokodila“ na goblenu, u jednostavnom ramu crne boje, koji je raspostrla na minibuvljaku ispred novobeogradske pijace, starica ne želi meni da proda jer sam „normalan“ čovek! Ludilo! Morao sam da se nekako dogovorim s njom, sve je delovalo previše mistično i nadrealno.

–  Gospođo, kako znate da sam normalan? I, ko je vezao goblen, čiji je? Znate li?

–  Prvo, normalan si jer si me nazvao „gospođa“. Drugo, goblen je za drugi ljudi koji volu taj krokodil. Takvi kao ti ga ne volu. Ti ljudi me zovu „matora“, „ciganko“, „ej, ti“ i tako to.

   Izvadio sam traženi novac i pružio joj. Ponovo me pogledala i nastavila da me odvraća.

– Nemoj me teraš da ti prodam. To je goblen od jednu ženu koja je umrela, a vezla ga zbog sin koji je otišo u svet. Koj svet ne znam, onaj gore ili neki drugi. Nije završila goblen, umrela je. Kad se otvori ram, vidi se da je tamo još nešto počela, ali umrela je i tako je ostalo.

– Ali zašto baš krokodil?

– Ne znam. Ali jedan mi reče da je to problem za normalni čoveci.

   Uspeo sam da kupim neobični goblen od starice koja je na pločniku ispred novobeogradske pijace prodavala i čarape. Kakav početak dana!

–  Ugasi tu muziku i uradi domaći, sutra imaš test iz matematike – upozorio me je otac i pritisnuo stop na mom kasetofonu.

 –  Ćale, molim te, samo da čujem ovu pesmu do kraja.

 –  Kakvu pesmu, šta to slušaš ceo dan?

 – „Krokodili dolaze“!

 –  Kakvi, bre, krokodili? Šta vi to, deco, slušate, ja bih to zabranio!

   Moj otac je bio neumoljiv i ne samo da je prekinuo moju omiljenu pesmu, već je zgrabio i kasetofon koji sam dobio od tetke za rođendan i odneo ga u dnevnu sobu. Vratio sam se matematici, ali sam u sebi sve vreme pevušio skromni tekst pesme koju sam obožavao: Jer ja neću da sam sam, jer krokodili dolaze! Ko su oni i šta hoće, i što me vode iz slobode. Tata mi je postao krokodil koji me vodi iz slobode i vraća me u njegovo vreme bez kasetofona, slobodne muzike i reči! Bio sam srećan što pripadam generaciji koja sluša modernu i nadahnutu muziku, čita slobodne tekstove u omladinskim novinama i sanja o budućnosti bez manipulisanja. Moj tata je krokodil?

   Neobični goblen s pijace stavio sam pored svog kasetofona relikvije, koji mi je otac često oduzimao zbog preglasne i, po njemu, neprikladne muzike. Moja žena je s posebnim čuđenjem najpre pogledala goblen, a potom i mene.

–  Šta je ovo?

–  Goblen s krokodilom. Kupio sam ga od jedne starice koja ga prodaje ispred pijace.

– Ti nisi normalan – konstatovala je moja žena i otišla u kuhinju da proveri šta sam sve doneo. –  Peršun si zaboravio!

–  Vratiću se na pijacu.

–  Ne moraš, možda ga imam dovoljno u zamrzivaču.

–  Da li su se deca javljala?

    Deca su nam pre dve godine, zbog nedostatka posla i slobode u našoj državi, otišla da rade u inostranstvo. Žena i ja smo živeli sami. Meni je ostalo još nekoliko godina do penzije. Ceo život sam proveo u istom stanu, koji sam nasledio od pokojnih roditelja i u kome sam strpljivo čekao takozvano bolje sutra. Seo sam na sofu u dnevnoj sobi i ponovo pogledao čudni goblen kupljen od još čudnije starice. Stavio sam ga na policu pored starog kasetofona dobijenog od tetke. Istog onog na kome sam do beskonačnosti premotavao pesme koje su odražavale ritam naše mladosti i ulivale nam nadu. Pokušao sam da se setim reči pesme koju sam toliko voleo pre četrdesetak godina i zaklopio oči. Nema više ništa, nema više nikoga, krokodili su pojeli sve, i tebe i mene, i njega i nju – konačno su iskrsli. Pomislio sam koliko su bili u pravu! Najavili su krokodile osamdesetih, da bi oni ubrzo stigli i namnožili se. Moj pokojni otac nije bio krokodil. Ovo su krokodili, zli i opasni, jedu sve, pre svega naše živote.

    Odjednom sam primetio da krokodila nema na goblenu! Na polici je stajao prazan ram bez veza. Nisam mogao da verujem! Izgleda da je starica bila u pravu i da nije trebalo da kupujem taj čudni goblen. Ustao sam sa sofe i krenuo prema kuhinji. U tom trenu sam na vratima ugledao krokodila kako se sprema da mi pojede ženu! Pokušao sam da je upozorim pošto ga nije primetila. Seckala je peršun izvađen iz zamrzivača, jer sam zaboravio da kupim svež. Krokodil se lagano primicao mojoj ženi, a onda naglo krenuo prema njoj.

– Tanjaaaaa! – viknuo sam iz sve snage, zagledan u otvorene čeljusti krokodila.

–  Šta je, Đorđe, šta se dešava? – budila me moja žena, utrčavajući iz kuhinje u dnevnu sobu. – Šta je s tobom?

   Probudio sam se i ugledao je kako stoji iznad mene. Goblen s krokodilom je bio na svom mestu. Dobro je, pomislio sam, izgleda da je ovo bio samo san. Kad sam pre zaspao i utonuo u ovaj košmar? Sve je to zbog krokodila, pomislio sam, moram ga vratiti starici.

    Uzeo sam goblen i krenuo nazad na pijacu. Tek sada, u ovim zrelim godinama, počeo sam da shvatam reči svoje omiljene pesme iz mladosti. Upozorili su nas na krokodile koji će doći i oteti nam slobodu, progutati najdraže ili, u mom slučaju, oterati ih u inostranstvo. A mi ćemo ih, uprkos svemu, vesti u goblenu! Odakle dolaze? Zaključio sam da ih sami nesvesno prizivamo i nudimo im hranu, same sebe, dobrovoljno se odričući prava na ličnu slobodu. Mi sami budimo aždaje, a one su uvek među nama ili blizu nas.

   Na pijaci nije bilo starice koja mi je prodala neobični goblen, otišla je. Otvorio sam mali crni ram da vidim šta se nalazi na nedovršenom delu goblena o kome mi je pričala. Iznad glave krokodila bila je izvezena linija, nalik koplju. Nepoznata žena nije završila goblen, pre toga je napustila ovaj svet. A možda je i krokodil pojeo taj deo! Koliko još zla treba da učine ti beogradski, srpski, jugoslovenski krokodili da bismo se mi probudili i prestali da ih dozivamo? Otišao sam do savskog šetališta, našao skriveno mesto i zapalio goblen s krokodilom. Da nisam poludeo, pomislio sam? Samo da me niko ne vidi u mom piromanskom ritualu "ubivanja aždahe".

–  Đorđe, gde si bio? – pitala me žena.

–  Na pijaci, da vratim goblen.

   Potražio sam pesmu koju sam toliko voleo i koja je najavila da krokodili dolaze. A oni su potom zaista i došli i uzeli nam slobodu. Time što sam je zapalio osetio sam da sam pobedio tu neman, bar na kratko.

–  Jesi li kupio peršun, izgleda da nemam dovoljno? – doviknula je moja žena iz kuhinje.

–  Nisam, zaboravio sam.

–  Nikad se nećeš promeniti. Šta si uradio s goblenom?

–  Rešio sam se goblena. Tvoj Đorđe je ubio aždaju.

   Moja žena Tanja izašla je iz kuhinje. Pogledala me, mahnula rukom i zamolila da ponovo odem na pijacu po peršun.