MIRIS BOJA

      Pored novobeogradske pijace, na pločniku prema ulici Jurija Gagarina, ponovo se pojavio buvljak. Istog časa me vratio decenije unazad, u mračne devedesete. Obični ljudi, trgovci, kupci, preprodavci, posmatrači, izgubljeni i nađeni – prodavali su svoju robu na čaršavima postavljenim na pločniku. Kupcima je očigledno postala luksuz i roba iz kineske robne kuće u neposrednoj blizini, tako da je novonastali buvljak privlačio pažnju. Jedno vreme ih nije bilo u Beogradu i ponadali smo se da smo zauvek izašli iz svih razumljivih i nerazumljivih kriza. Izgleda da smo ponovo prizvali zle duhove, a oni se nisu dugo dvoumili da se vrate u našu sadašnjost.    Starica na pločniku kod semafora prodavala je goblen sa izvezenim krokodilom. Goblen s krokodilom? Dobro se sećam goblena svoje majke, na kojima su motivi bili cveće, zimska idila, razni portreti. Ali, nikada nisam video goblen s motivom neke životinje, a svakako ne krokodila. –   Dobar dan, gospođo! Kol...

  Na autobusku stanicu jednog prigradskog beogradskog naselja autobus Gradskog saobraćajnog preduzeća je (začuđujuće) došao na vreme, premda je bio hladan zimski dan, a padao je i sneg. Većina putnika na stanici se međusobno poznavala. To su uglavnom bile komšije koje su u tom malom naselju kraj Beograda godinama živele jedni pored drugih. – Komšija Živko, poranili ste? – Živku se obratio Vuk, student Više mašinske škole. – Vuče, otkud ti? Hajde što sam ja morao ovim prvim autobusom u cik zore, ali kuda si ti krenuo ovako rano? Nedelja je, škole ne rade. Komšija Živko je ove godine otišao u prevremenu penziju, jer je ostao bez posla. Na prvom sedištu iza vozača sedela je baka Ana. Baka Ana je živela sama od kada su joj sinovi otišli u inostranstvo, ali su je gotovo svi iz kraja poznavali. Pravila je čuvene kolače i uvek sa svoje prizemne terase dozivala decu da ih posluži. U autobus je ušao i vodoinstalater Milan, otac dvoje maloletne dece i suprug domaćice Savke, poznat...

  Alhadi je skinuo sako uniforme recepcionara i bacio ga ispred svog nemačkog menadžera.   – Gospodine Torsten, ja dajem otkaz!   Gospodin Torsten, uspešan hotelski menadžer koji je radio u mnogo zemalja Azije, Srednjeg Istoka i Afrike, ostao je zbunjen gestom njegovog najboljeg radnika na recepciji u hotelu, u mestu Milindi u Keniji.   – Ahadi, zašto to radiš? Ti nisi dobio otkaz. Čemu takvo ponašanje?   Nastala je velika ekonomska kriza usled pandemije virusa koji je zahvatio ceo svet. Hotel je bio zatvoren skoro pola godine, a kada se otvorio, radio je sa smanjenim kapacitetom. Torsten je iz svoje švajcarske centrale dobio zadatak da smanji troškove i otpusti skoro polovinu zaposlenih. Ahadi je bio najobrazovaniji recepcionar u hotelu, šef smene i govorio je besprekorno nekoliko svetskih jezika. Važio je za vrednog i poštenog radnika, dobijao je uvek pohvale gostiju za svoju ljubaznost i profesionalni rad.   – Dali ste otkaz Muka...

      Sima je vadio poslednje glavice kiselog kupusa iz drvene bačve, koju je držao ispod stepeništa višespratnice u kojoj je živeo. Nepodnošljivo je zaudaralo i neprijatan miris širio se celim hodnikom. Imao je nameru da već sutradan bačvu isprazni u slivnik ispred zgrade. Doduše, kako je slivnik već odavno zapušen, egzotični miris njegovog zimskog specijaliteta sigurno će se na ulazu u zgradu zadržati do prvih obilnih kiša. Uostalom, tako je radio godinama.     Zar to nikome nije smetalo? Komšije se nisu bunile jer je Sima ipak bio predsednik Mesne zajednice, a bližili su se novi izbori. Znali su da je tako važnog čoveka vredelo imati na svom ulazu. Sima je poznavao ljude iz opštine i povremeno je uspevao da preko reda reši neki papir najbližim komšijama.    Sima je takoreći nasledio porodični zanat . Njegov otac je nekad bio predsednik Kućnog saveta. Uspešno je odmenio, odnosno zamenio oca. Posle nekoliko godina iskustva u komandovanju zgra...