ČOVEK DO ČOVEKA

 

Alhadi je skinuo sako uniforme recepcionara i bacio ga ispred svog nemačkog menadžera.

 

– Gospodine Torsten, ja dajem otkaz!

 

Gospodin Torsten, uspešan hotelski menadžer koji je radio u mnogo zemalja Azije, Srednjeg Istoka i Afrike, ostao je zbunjen gestom njegovog najboljeg radnika na recepciji u hotelu, u mestu Milindi u Keniji.

 

– Ahadi, zašto to radiš? Ti nisi dobio otkaz. Čemu takvo ponašanje?

 

Nastala je velika ekonomska kriza usled pandemije virusa koji je zahvatio ceo svet. Hotel je bio zatvoren skoro pola godine, a kada se otvorio, radio je sa smanjenim kapacitetom. Torsten je iz svoje švajcarske centrale dobio zadatak da smanji troškove i otpusti skoro polovinu zaposlenih. Ahadi je bio najobrazovaniji recepcionar u hotelu, šef smene i govorio je besprekorno nekoliko svetskih jezika. Važio je za vrednog i poštenog radnika, dobijao je uvek pohvale gostiju za svoju ljubaznost i profesionalni rad.

 

– Dali ste otkaz Mukamiju, a znate da on ima četvoro dece i da mu je žena prošle godine

   umrla. Ostavite Mukamija na poslu, ja dajem otkaz umesto njega.

 

Ahadi je imao takođe četvoro dece, žena mu je radila na poljima šećerne trske i zarađivala skromnu platu. Ocenio je da je njegovom kolegi i drugu ovaj posao bio više potreban. Mukami mu je bio drug sa recepcije, a poznavali su se još iz turističke škole u Mombasi.

 

U fabrici namenske industrije „Milan Blagojević“ u Lučanima,14.,jula 2017. godine dogodila se nesreća u kojoj su poginula dva radnika. Otac jednog poginulog radnika, koji je takođe radnik iste fabrike, tužio je direktora fabrike jer se nisu poštovale sigurnosne procedure. Na suđenje su došli radnici fabrike, da podrže svog direktora, i nisu mogli da pogledaju u oči svog kolegu kome je poginuo sin u nesreći. Došli su da zaštite svoja radna mesta, položaj svoje porodice, jer je dotični direktor u tom malom mestu u centralnoj Srbiji bio veoma uticajan i moćan. Branili su svoje male živote, nanoseći još veći bol svom kolegi horskim aplauzom direktoru. Još uvek mi odzvanjaju reči neutešnog oca, upućene kolegama i drugovima iz fabrike:

 

– Sve čovek do čoveka, sve ljudskost do ljudskosti.

 

Početkom osamdesetih godina u Beogradu, radnica Anka, samohrana majka dvoje maloletne dece, uspela je da uđe u kancelariju direktora robnih kuća „Beograd“ na Terazijama druga Ćesara.

 

– Molim Vas, direktore, pozovite policiju.

– Zašto, Anka, šta se dogodilo?

– Oduzeli ste od moje plate manjak u kasi na našem odeljenju. Označili ste me kao

   krivca. Hoću da pozovete policiju da me uhapsi i otera u zatvor. Lopovi ne mogu da

   budu na slobodi, druže direktore.

 

Anka je mogla da izgubi posao i dovede u pitanje podizanje svoje dvoje maloletne dece, ali nepravdu nije trpela. Direktor ju je smirio, rekao joj da će istražiti slučaj i ukinuo umanjenje celom odeljenju. Anka je uporno ponavljala da će, ako ne pozove policiju, ona sama otići da se ispita da li je nešto ukrala ili ne. Sledećeg meseca, jedna radnica i šef odeljenja su bili prebačeni na drugo radno mesto.

 

Direktor Torsten, shvatajući koliko mu Ahadi znači kao najbolji i najsvesrdniji radnik na recepciji, ostavio je i Mukamija na radnom mestu. Dotični šef odeljenja robnih kuća „Beograd“ je odgovorno napustio radno mesto, radnici fabrike „Milan Blagojević“ u Lučanima, posle podrške direktoru na suđenju za odgovornost za smrt dva radnika, otišli su kući da „mirno spavaju“. Meni i dalje odzvanjaju reči njihovog kolege i oca poginulog radnika.