– O, Milune! Čuješ li me, Milune!
– Ooo, Đorđe, ti li si?
– Glavom i bradom. Idemo
li na dahije, Milune?
– Đorđe moj, znaš da bih
ja bez pogovora krenuo, ali – ne mogu!
– Zašto, Milune dragi?
Kada ćemo ako ne sada. Dahije su odsekle glave svim našim viđenijim ljudima.
Ako sad ne ustanemo, mi smo sledeći na redu.
– Živka bi mi se naljutila.
U nedelju je pozvala bratovljevu rodbinu na ručak, a ti znaš kakva je Živka kad
nije po njenom. Gora je od svakog dahije. Mi Slinakovići smo, dobro ti je
poznato, uvek bili za pravdu i uz narod, ali ovoga puta... Nemoj, Đorđe, da se naljutiš.
Crni Đorđe je otišao do sledeće kuće. Moći ćemo i bez
Slinakovića na dahije. Stao je ispred kapije imućne porodice Tenderovića.
Tenderovići su bili bogati i uticajni, i nisu propuštali nijednu priliku da istaknu
svoju nacionalnu pripadnost, kao i žrtve za svoju zemlju.
– Hej, Dragane!
Evo ti Đorđe dođe na prag kuće!
Dragan Tenderović je otvorio pendžere, ne otvarajući
kapiju.
– Đorđe, delijo, kojim
dobrom?
– Đorđe može doći samo
dobrom! Pomaži, Dragane moj dragi, da oteramo dahije i oslobodimo zemlju.
– Hrabri naš Đorđe! Bih
ja, kako ne bih! Ali imam sobet (dogovor) s dahijama oko nekog tendera
za bukagije (okovi za noge). Jagma je za bukagijama, a treba ih
prodati. Sad je trenutak. Zovem te posle na muštuluk. Nisam ti rekao da mi je Aga
(gospodar) obećao da će mi ukinuti harač za dve do tri godine. A bar ti, Đorđe,
dobro znaš koliko mi Tenderovići volimo svoju rodnu grudu.
Đorđu se zacrnelo pred očima.
Ma, nisu Slinakovići i Tenderovići ceo moj narod – ljutito mu je prošlo kroz
glavu!
Iza brda je živela brojna porodica
Sirotanovića. Nisu imali mnogo zemlje, ali im je Bog podario brojnu decu.
– Miloje, komšija, dobar
dan.
Miloje, čim je ugledao Đorđa, prišao mu je i zagrlio
ga.
– Mili Đorđe, uđi! Kakvu nam
radost donosiš?
– Radost? Da ustanemo svi
zajedno protiv dahija i oslobodimo svoju zemlju zuluma, harača i poniženja.
– Kako misliš protiv
dahija?
– Lepo, Miloje, da se
okupimo u Orašcu i krenemo da osvojimo slobodu za našu decu i pokoljenja. Na
megdan sa zlotvorima!
– Dobro zboriš, Đorđe, ali
meni dahije pomažu! Donesu mi ulja, brašna i poneki peškeš (poklon).
Kako bih inače prehranio ovoliku čeljad?
– Imaćeš slobodu, Đorđe,
nećeš biti rob. Nisu li ti dvoje dece oduzeli i odveli u Carigrad?
– Jesu, ali mi pomažu…
Kako ću protiv njih?
Komšije Sirotanovića bili su Bahatovići. Đorđe je već počeo
da gubi nadu i nije mogao da veruje da će u jatake morati možda sam.
– Vule, dobar dan!
– Vidi, vidi, brat Đoka! Gde
si, kuda skitaš?
– Nikud ne skitam, Vule.
Nego sam došao da te pozovem…
– Ja tebe, brate, zovem na
rakiju. Od čega bi ti meni platio?
– Ne to. Znaš li šta rade dahije po Beogradskom
pašaluku?
– Znam, idem sutra. Uvezli
su nove kočije iz Italije. Kažu da su toliko dobre da takve nigde viđene nisu. Jedan
kujundžija beogradski mi je obećao da će mi srediti da ih i ja kupim.
– Ne to, Vule, nego
ubijaju…
– Kad su budale! Šta se
bune, kog šejtana...?!
Đorđe se vratio u Orašac ne uspevši da okupi jatake da
bi izašao na megdan dahijama. Jedina porodica koja se odazvala pozivu na
ustanak bili su Normalovići. Buna je ugušena, a ustanici pobijeni. Znali su
Slinakovići, Tenderovići, Sirotanovići i Bahatovići da buniti se sada protiv dahija
nije neka dobra ideja za njih.
Dahije su ostale, a vreme učinilo svoje! Nema više potomaka
Slinakovića, Tenderovića, Sirotanovića i Bahatovića, a ni naslednika Crnog
Đorđa. Nema nikoga.
Nema ni zemlje
koja beše Srbija.
"Боље да ћутимо, да нам не би било још горе"! И тако из дана у дан, из године у годину! Сваким даном све је горе а сви и даље ћуте! И чекају! Нико не зна шта, али више није ни важно! Постали смо заморчићи и мањина у рођеној земљи! Преци нам се у гробу од срамоте преврћу! Нека нам је на част!
ОдговориИзбриши