BUNA PROTIV DAHIJA (moglo je ovako biti)

 

– O, Milune! Čuješ li me, Milune!

– Ooo, Đorđe, ti li si?

– Glavom i bradom. Idemo li na dahije, Milune?

– Đorđe moj, znaš da bih ja bez pogovora krenuo, ali – ne mogu!

– Zašto, Milune dragi? Kada ćemo ako ne sada. Dahije su odsekle glave svim našim viđenijim ljudima. Ako sad ne ustanemo, mi smo sledeći na redu.

– Živka bi mi se naljutila. U nedelju je pozvala bratovljevu rodbinu na ručak, a ti znaš kakva je Živka kad nije po njenom. Gora je od svakog dahije. Mi Slinakovići smo, dobro ti je poznato, uvek bili za pravdu i uz narod, ali ovoga puta... Nemoj, Đorđe, da se naljutiš.

Crni Đorđe je otišao do sledeće kuće. Moći ćemo i bez Slinakovića na dahije. Stao je ispred kapije imućne porodice Tenderovića. Tenderovići su bili bogati i uticajni, i nisu propuštali nijednu priliku da istaknu svoju nacionalnu pripadnost, kao i žrtve za svoju zemlju.

– Hej, Dragane! Evo ti Đorđe dođe na prag kuće!

Dragan Tenderović je otvorio pendžere, ne otvarajući kapiju.

– Đorđe, delijo, kojim dobrom?

– Đorđe može doći samo dobrom! Pomaži, Dragane moj dragi, da oteramo dahije i oslobodimo zemlju.

– Hrabri naš Đorđe! Bih ja, kako ne bih! Ali imam sobet (dogovor) s dahijama oko nekog tendera za bukagije (okovi za noge). Jagma je za bukagijama, a treba ih prodati. Sad je trenutak. Zovem te posle na muštuluk. Nisam ti rekao da mi je Aga (gospodar) obećao da će mi ukinuti harač za dve do tri godine. A bar ti, Đorđe, dobro znaš koliko mi Tenderovići volimo svoju rodnu grudu.

Đorđu se zacrnelo pred očima. Ma, nisu Slinakovići i Tenderovići ceo moj narod – ljutito mu je prošlo kroz glavu!

Iza brda je živela brojna porodica Sirotanovića. Nisu imali mnogo zemlje, ali im je Bog podario brojnu decu.

– Miloje, komšija, dobar dan.

Miloje, čim je ugledao Đorđa, prišao mu je i zagrlio ga.

– Mili Đorđe, uđi! Kakvu nam radost donosiš?

– Radost? Da ustanemo svi zajedno protiv dahija i oslobodimo svoju zemlju zuluma, harača i poniženja.

– Kako misliš protiv dahija?

– Lepo, Miloje, da se okupimo u Orašcu i krenemo da osvojimo slobodu za našu decu i pokoljenja. Na megdan sa zlotvorima!

– Dobro zboriš, Đorđe, ali meni dahije pomažu! Donesu mi ulja, brašna i poneki peškeš (poklon). Kako bih inače prehranio ovoliku čeljad?

– Imaćeš slobodu, Đorđe, nećeš biti rob. Nisu li ti dvoje dece oduzeli i odveli u Carigrad?

– Jesu, ali mi pomažu… Kako ću protiv njih?

Komšije Sirotanovića bili su Bahatovići. Đorđe je već počeo da gubi nadu i nije mogao da veruje da će u jatake morati možda sam.

– Vule, dobar dan!

– Vidi, vidi, brat Đoka! Gde si, kuda skitaš?

– Nikud ne skitam, Vule. Nego sam došao da te pozovem…

– Ja tebe, brate, zovem na rakiju. Od čega bi ti meni platio?

–  Ne to. Znaš li šta rade dahije po Beogradskom pašaluku?

– Znam, idem sutra. Uvezli su nove kočije iz Italije. Kažu da su toliko dobre da takve nigde viđene nisu. Jedan kujundžija beogradski mi je obećao da će mi srediti da ih i ja kupim.

– Ne to, Vule, nego ubijaju…

– Kad su budale! Šta se bune, kog šejtana...?!

Đorđe se vratio u Orašac ne uspevši da okupi jatake da bi izašao na megdan dahijama. Jedina porodica koja se odazvala pozivu na ustanak bili su Normalovići. Buna je ugušena, a ustanici pobijeni. Znali su Slinakovići, Tenderovići, Sirotanovići i Bahatovići da buniti se sada protiv dahija nije neka dobra ideja za njih.

Dahije su ostale, a vreme učinilo svoje! Nema više potomaka Slinakovića, Tenderovića, Sirotanovića i Bahatovića, a ni naslednika Crnog Đorđa. Nema nikoga.

 Nema ni zemlje koja beše Srbija.