AUTOBUSI KOJI NESTAJU

 

Na autobusku stanicu jednog prigradskog beogradskog naselja autobus Gradskog saobraćajnog preduzeća je (začuđujuće) došao na vreme, premda je bio hladan zimski dan, a padao je i sneg. Većina putnika na stanici se međusobno poznavala. To su uglavnom bile komšije koje su u tom malom naselju kraj Beograda godinama živele jedni pored drugih.

– Komšija Živko, poranili ste? – Živku se obratio Vuk, student Više mašinske škole.

– Vuče, otkud ti? Hajde što sam ja morao ovim prvim autobusom u cik zore, ali kuda si ti krenuo ovako rano? Nedelja je, škole ne rade.

Komšija Živko je ove godine otišao u prevremenu penziju, jer je ostao bez posla.

Na prvom sedištu iza vozača sedela je baka Ana. Baka Ana je živela sama od kada su joj sinovi otišli u inostranstvo, ali su je gotovo svi iz kraja poznavali. Pravila je čuvene kolače i uvek sa svoje prizemne terase dozivala decu da ih posluži. U autobus je ušao i vodoinstalater Milan, otac dvoje maloletne dece i suprug domaćice Savke, poznat po tome što svoje usluge komšijama nikada nije naplaćivao. Autobus je bio pun i pored toga što je bio neradni dan, a i rano jutro.

Taman kad je vozač nameravao da zatvori vrata, u autobus je utrčala devojčica Mara.

– Maro, dete, zar si sama, gde su ti roditelji? – obratila joj se baka Ana.

– Ostali su kod kuće, bako.

– Dođi, srećo moja, da te zagrli baka Ana.

Autobus je krenuo još tamnim prigradskim putem, po uobičajenoj trasi. Pogledom iz prigradskog naselja moglo se videti kako mu se crvena svetla gube u magli.

Istoga dana građane je uznemirila vest o nestanku autobusa koji je tog jutra krenuo prema centru glavnog grada.

– Ljudi, opet je nestao autobus, to postaje nepodnošljiva realnost! – jedan od komšija se nervozno obratio pristiglom policajcu, koji je samo slegnuo ramenima.

– Zar ne možete barem jedan autobus da nađete? Nije to igla, to je autobus, ne može tek tako da nestane! – uznemireno je komentarisala i domaćica Savka, zabrinuta za svog supruga.

– Gde je moja ćerka? Morate mi naći dete! – nespokojna i s očima punim molbe okrenula se prema policajcu i majka devojčice Mare.

O učestalim nestancima autobusa mediji nisu izveštavali, da ne potresaju javnost. Poneko je o toj nesvakidašnjoj pojavi i rekao koju reč u vestima, ali isključivo kroz obećanja vlasti: sigurno će naći krivca, već imaju određene naznake ko bi to mogao biti..., optužujući, naravno, nepoznate sile i organizacije. Narod je nepokolebljivo verovao da će država uspešno rešiti ovu misterioznu i zastrašujuću pojavu.

 

 

 

E P I L O G

 

Komšija Živko je, od velikog stresa zbog gubitka posla, dobio srčani udar. Kola hitne pomoći nisu stigla na vreme jer se put koji vodi u naselje renovirao godinama, a okolni put nije bio očišćen od snega. Vuk, student mašinstva, ranjen je u pucnjavi u jednom beogradskom kafiću, u kojoj su se obračunavale dve mafijaške grupe: zatekao se na pogrešnom mestu u pogrešno vreme. Baka Ana je imala problema s disanjem, zimski meseci u prigradskom naselju su obilovali smogom; umrla je sama u svom stanu jer od Centra za socijalni rad nije dobila pravo na kućnu negu. Vodoinstalater Milan zakasnio je u lečenju karcinoma zbog nemogućnosti da dođe na red za kontrolu magnetnom rezonancom, a posle beskrajnog čekanja na pregled kod lekara specijaliste. Devojčicu Maru autom je udario bahati vozač dok je hodala trotoarom i pobegao s lica mesta. Vozač je vozio luksuzni automobil, koji nije nestao.

O vozaču se sve zna, ali se ne pominje.

O autobusima koji nestaju takođe se sve zna, ali se ne pominje.