BESNA ZAJEDNICA

 

    Sima je vadio poslednje glavice kiselog kupusa iz drvene bačve, koju je držao ispod stepeništa višespratnice u kojoj je živeo. Nepodnošljivo je zaudaralo i neprijatan miris širio se celim hodnikom. Imao je nameru da već sutradan bačvu isprazni u slivnik ispred zgrade. Doduše, kako je slivnik već odavno zapušen, egzotični miris njegovog zimskog specijaliteta sigurno će se na ulazu u zgradu zadržati do prvih obilnih kiša. Uostalom, tako je radio godinama.

    Zar to nikome nije smetalo? Komšije se nisu bunile jer je Sima ipak bio predsednik Mesne zajednice, a bližili su se novi izbori. Znali su da je tako važnog čoveka vredelo imati na svom ulazu. Sima je poznavao ljude iz opštine i povremeno je uspevao da preko reda reši neki papir najbližim komšijama.

   Sima je takoreći nasledio porodični zanat. Njegov otac je nekad bio predsednik Kućnog saveta. Uspešno je odmenio, odnosno zamenio oca. Posle nekoliko godina iskustva u komandovanju zgradom, napravio je veliki iskorak u porodičnoj tradiciji i bio izabran za predsednika Mesne zajednice. To mu je omogućilo da najzad legalizuje vešernicu kojom se njegov otac proširio još pre 25 godina.

– Dobar dan, predsedniče! – obratio mu se komšija Žare ulazeći u zgradu, ugledavši Simu s dve glavice kupusa u lavoru kako se penje iz improvizovanog podruma.

– Dobar dan, komšija Žare. S posla?

– Ne radim već pola godine, predsedniče.

– Kako to?

– Tehnološki višak.

Sima je čuo za pojam tehnološki višak, ali ga nikad nije baš najbolje razumeo. Još uvek.

– Komšija, tehnologija napreduje i mi ljudi izgleda postajemo višak.

– Nešto drugo napreduje, i to nezadrživo, predsedniče.

   Sima se zamislio nad ovim odgovorom, nije bio siguran šta bi mogao da znači. Da li je to provokacija? Šta bi to moglo da napreduje? Znao je on da malo šta napreduje, ali o tome poslednjih godina nije bilo poželjno govoriti.

– Nadam se da ćete i ovoga puta glasati za mene, komšija Žare.

– Naravno, predsedniče, a za koga drugoga?

– Hvala, komšija… Moram da ti kažem (Sima je odjednom zanemario persiranje) da sam te pre neki dan video kako pričaš s komšijom iz ulaza preko puta.

– Na koga mislite?

– Znaš ti, komšija, na koga ja mislim. Na Dobrila. – Žare nije odmah uspeo da smisli neki  odgovor, pa je Sima samouvereno nastavio. – Dobrilo se kandidovao za predsednika Mesne zajednice kao građanin. Komšija, da se ne lažemo! Nezavisni kandidat! Nezavisni? Ko će još u to da poveruje? Nadam se, komšija, da mu niste poverovali?

– Samo smo pričali o prvenstvu u fudbalu.

– Komšija, molim te, nemoj da budeš naivan. Iza mene stoji stranka…

– Znam, naravno!

– Ko stoji iza njega? Ko? Čuo sam da posti i da se moli Bogu. Sektaš garantovano. On bi od naše mesne zajednice napravio posnu zajednicu. Ješćete vi sarmu bez mesa (Sima je pokretom glave pokazao na svoje dve glavice vonjavog kupusa u lavoru)!

– Predsedniče, rekoh da smo pričali o fudbalu.

– Dobrilo zna nešto o fudbalu? On, bre, ne navija ni za Zvezdu. Za koga navija?

–  Razgovarali  smo o Evropskom prvenstvu.

– Naravno. Priča samo o Evropi. Mora da dobija novac iz te trule Evrope, a kobajagi je nezavistan.

– Morao bih da krenem. – Žaretu razgovor očigledno više nije prijao.

– Komšija, ne bih hteo da te podsećam da sam pocepao prijavu za zastakljivanje terase i ugrađivanje nelegalnih radijatora.

–  Hvala, predsedniče.

– Dobrilo je sektaš i lažov. Njegova žena je radila u opštini pre dolaska naše stranke. Sigurno se švalerisala pa su joj dali otkaz.

– Koliko ja znam, i ona je bila proglašena za tehnološki višak.

– Zadržali bi oni nju i pored toga što su bili kupili najbolje kompjutere, ali se sigurno švalerisala.

– Predsedniče, ne bih da pričamo o tome.

– O čemu da ne pričamo? Naprotiv, treba da pričamo. Treba da se zna ko je ko. Ako je on sektaš a ona kurva, zar takvi treba da nam sede u Mesnoj zajednici?

– Predsedniče, on nije sektaš, niti mu je žena kurva.

– Komšija Žare, kako ti to znaš?

– Kako Vi to, Simo, znate?

– Kako ne bih znao, to se zna. Svi znaju. Dovoljno je da im pogledate decu…

– Molim Vas, Simo, prekinite!

– Šta si rekao?

– Prekinite, neću da Vas slušam.

– Ti mene nećeš da slušaš?! A sektaša hoćeš?! Zalepiću ja onu tužbu koju sam pocepao!

   Sima je toliko pobesneo da je naglo podigao jednu ruku sa uzdignutim kažiprstom. Lavor mu je ispao iz ruku, a mirišljave glavice kupusa otkotrljale su se stepeništem. Smrdelo je kao i uvek, ali sad ipak s malo većim intenzitetom. Sima je glasno psovao, pretio i šutirao plastični lavor. Kako je samo mogao da zaboravi da mu je komšija Žare uvek bio sumnjiv i stalno protivan!

– Komšija, ako ti se ovde ne sviđa, iseli se iz naše zajednice – grmeo je besnim tonom!  

    Besna je bila i zajednica.