ISPARAVANJE

 

   Kad voda proključa, pojavljuje se para. Neminovni hemijski procesi razlažu vodu i pretvaraju je u više hemijskih elemenata.

  Ovo je izjavio poznati svetski naučnik, etnolog, doktor Gubiles, koji je svojim etnološkim istraživanjima i naučnim saznanjima obogatio svet otkrivanjem mnogih nestalih kultura, religija i civilizacija. Doktor Gubiles je, držeći predavanja na najpoznatijim svetskim univerzitetima, stalno isticao da kada u nekom društvu, civilizaciji ili etničkoj grupi dođe do ključanja – dolazi i do osipanja, zapravo isparenja društva­; pa ako se taj proces ne zaustavi, neminovno je nestajanje te grupe s lica Zemlje.

   Profesor Gubiles je početkom ovog veka imao dosta posla. Mnoge zemlje su ključale, a on je svojim preciznim savetima pomagao da se spreči isparavanje. Ti saveti su vremenom postali vredniji od sveg bogatstva koje je ta zemlja imala, od njenog zlata, dijamanata, nafte, moderne industrije, rezervi. Bio je inače na vrhuncu slave kad ga je, baveći se naučnim istraživanjima, krajem prošlog veka zainteresovala ova oblast, za koju društvo, bez obzira na njegovu reputaciju, u početku nije imalo nikakvog razumevanja i niko nije hteo da mu odobri novac za istraživanje.

   Doktor Gubiles je dočekan na aerodromu jedne zapadnobalkanske zemlje uz sve državne počasti i postrojenu svečanu gardu. Ta zemlja još nije bila „isparila“, mada je u procesu ključanja bila već nekoliko decenija. Na sastanku u kabinetu predsednika vlade s najvišim državnim zvaničnicima, profesor je tražio da mu se omogući istraživanje na terenu i kontinuirani rad. Rekao je da mu nije potrebno nikakvo obezbeđenje, neka ga puste samo da neometano obilazi zemlju s prevodiocem (kojeg je doveo sa sobom i u čiju je ispravnost prevoda s lokalnog jezika na njemu poznat jezik jedino verovao). To je bilo vrlo važno, zato što bi i neki za nas naoko sasvim beznačajan detalj njemu bio od velike koristi za studiju koja bi mogla da spreči „isparavanje“ jednog naroda, etničke grupe ili religije. Vlastima ništa drugo nije preostalo nego da pristanu na uslove poznatog naučnika i omoguće mu nesmetan rad, verujući da će njegovo istraživanje uroditi plodom i njegovi saveti spasiti njihov narod od isparavanja.

   Vozeći se ulicama glavnog grada, brzo je shvatio da vozači druge vozače doživljavaju kao nužno zlo.  Uočio je da je korišćenje pokazivača pravca prava retkost, da se vozi brzo i da svi učestvuju u nekoj vrsti beskorisnog takmičenja u kome hoće da pobede. Nedostatak uspeha na drugim poljima života? Tu zapitanost profesor Gubiles je smesta upisao u svoju beležnicu i zaključio da bi ovo trebalo pomnije istražiti. Zamolio je svog prevodioca da u toku jedne saobraćajne gužve, dok su stajali u koloni automobila, otvori prozor i vozača pored njih upita zašto nije koristio pokazivač pravca kada ih je obilazio. Šta hoćeš ti, majmune jedan? Hoćeš noge sad da ti polomim? –  glasio je odgovor.

   Profesor Gubiles je navedene reči ovog gospodina iz automobila takođe uneo u beležnicu, samo je tražio da se precizira da li je hteo da lomi ruke ili noge. Noge, dobro..., nastavio je da beleži doktor Gubiles. Svaka izgovorena reč, kao i to kakvim je tonom izgovorena, bila je za njega od posebne važnosti. Lomiti ruke ili noge nije isto u preciznim naučnim istraživanjima. Ako bi vam lomili samo ruke, mogli biste da hodate. Međutim, sa slomljenim nogama tu funkciju, koja inače pripada i ljudskoj i životinjskoj vrsti, ne biste mogli da obavljate. Verovatno je čovek iz automobila hteo da se reši barem jednog problema u saobraćaju! Mog prevodioca je nazvao majmunom, tako mu se obratio, zapazio je. Znači, on majmune smatra nižom vrstom. To je neophodno detaljno analizirati i naučno utvrditi moguće razloge.

   Odvezli su se do prigradskog naselja, uredno parkirali automobil i prošetali do centra. Primetio je da se mnogi automobili zaustavljaju nasred ulice, blokirajući saobraćaj. Vozači ili suvozači su izlazili da kupe nešto u prodavnici, trafici, kiosku s brzom hranom. Vozači iza njih su nervozno trubili, vikali jedni na druge i opet je čuo reč „majmun“. Pitao je svog prevodioca da li mi je podatak da u ovoj zemlji žive majmuni promakao? Ne, ne žive, dobio je odlučan odgovor. A šta bi bilo da pravi majmuni žive u ovoj zemlji?

   Prevodilac je nasumice odabrao jednog prolaznika i upitao ga da li ima vremena da odgovori na nekoliko pitanja. Ovaj se najpre nećkao, ali je ipak prihvatio. Otišli su do najbliže kafeterije (što svakako nije bilo daleko, jer su u toj zemlji kafeterije, kladionice, frizerski saloni i pekare s masnim pecivom uvek bili u neposrednoj blizini svakog mesta na kome ste se mogli zateći). Doktor Gubiles je spremio svoju beležnicu i mali magnetofon, naručili su kafe i započeli razgovor. Sva pitanja su bila zasnovana na iskustvu i naučnom radu svetski poznatog istraživača.

   Da li ste zadovoljni svojim životom?

– Kako to mislite zadovoljan? Jesam, što nisam! Samo da bude više novca i biće sve u redu... Taman sam krenuo da odigram na Liverpul kad ste me zaustavili... Nema veze, igraju sutra, stavljam pola plate na 3 prema 1. Kada dobijem, kupiću novi A4... Koja kola vi vozite?

   Šta očekujete od države?

– Da mi zaposli dete… Rekao bih vam svašta, ali bolje da ne pričam, znate kakva su vremena… Znate kako, tu ne može ništa da se promeni, to vam je tako… Razumete na šta mislim?

   Šta ste završili od škole?

– Mislite na osnovnu ili srednju? Aha, da, ukupno šta sam završio? Završio bih ja i više da me onaj majmun, profa matematike, nije oborio u petom razredu… Moj školski je sada u vlasti i kao završio fakultet, a od mene je prepisivao geografiju… Dobro, neću da pričam o njemu, ali samo da znate da je kupio diplomu, znam i čoveka koji mu je diplomu prodao.

   Da li ste religiozna osoba?

– Kako misliš, osoba?... Naravno da verujem, da kucnem u drvo da đavo ne čuje… Zašto te to interesuje? Slavim sve popovske praznike, pitaj Jovana, mislim popa Jovana, on će ti reći ko sam ja.

   Da li pomažete drugim ljudima?

– Naravno! Ja pre pomognem drugome nego sebi… Dobro, mom komšiji s prvog sprata neću da pomažem, on je najobičniji slinavko i stalno mu nešto smeta… Neću ni sestri, ona je uzela bolji deo dedinog imanja i kada sam je pitao da se zamenimo, odbila je zbog onog njenog muža... Kada bih dobio novac na Liverpulu, sutradan bih pomogao svima, samo da najpre kupim A4.

   Zahvalili su se gospodinu na izdvojenom vremenu i strpljenju da odgovori na sva pitanja eminentnog ispitivača.

– Nigde ja ne žurim, pitajte me još, krenuo sam da uplatim listić i da vidim ima li na centru nekog od mojih ortaka. Nego, da te pita nešto brat, koji ti je ovaj mufljuz koji sve vreme piše i čudno me gleda?

   Prevodilac mu je objasnio da je pored njega svetski priznati naučnik, univerzitetski profesor, doktor nauka Gubiles i da radi veliko istraživanje za našu vladu.

– Aha! A da li on može da mi zaposli sina?

   Odvezli su se do hotela u kome je poznati profesor odseo. Nisu pričali, ali je bilo očigledno da je doktor Gubiles zabrinut. Dodatno je upisivao svoje utiske u beležnicu i istovremeno motrio na saobraćaj, koji je na sve ličio, samo ne na neki iole organizovan sistem. Iz nekoliko automobila ljudi su bacali otpatke i pikavce, pored kontejnera na raskrsnici čovek je mokrio. Pojedini automobili su bili parkirani na zelenim površinama, čak i na pešačkim prelazima i trotoarima. Primetio je da je kult automobila veoma razvijen u ovom narodu i slobodno se mogao uporediti sa snagom kultova kod drevnih naroda, odavno nestalih. Kult obožavanja Sunca, palo mu je na pamet, snažan je u nekim civilizacijama, što nije nimalo čudno, jer Sunce daje toplinu i svetlost. Uostalom, iz reči kult nastala je i reč kultura. Možda je ovdašnjem narodu automobil bio taj koji mu je davao na značaju i samouverenosti, pomislio je. Profesor je znao da isti kult postoji i u drugim narodima, ali je primetio da je ovde tako snažno izražen, doveden maltene do nivoa božanstva i religije.

   Sutradan su imali dogovoren sastanak s dva istaknuta i veoma obrazovana čoveka, intelektualca (kako se to obično kaže), pripadnika istog zapadnobalkanskog naroda. Kao što je inače običaj u kulturi istraživanog naroda, automobilom su otišli do kafeterije u centru grada, gde se inače okupljaju pripadnici elite. Ovog puta prevodilac nije imao posla, pošto su sagovornici s lakoćom pričali jezikom uvaženog naučnika.

– Profesore Gubiles, hvala Vam što ste odvojili svoje vreme! Velika mi je čast što mogu s Vama da razmenim iskustva... Znate, ja već godinama unazad govorim o problemima u ovom društvu, ali nema nikoga da me razume… Ovde je problem u primitivnom narodu… Šta ste me pitali? Aha, šta sam ja preduzeo da se reše problemi u društvu? Pa, objavljivao sam svoje tekstove u univerzitetskom leksikonu, naravno. Neka ta naša rulja nauči da čita i biće joj sve jasno.

   Dr Gubiles je pažljivo saslušao poznatog profesora sociologije, koji je, primetio je, relativno uspešno detektovao probleme, ali se očigledno nije snalazio u komunikaciji sa svojim kolegama.

   Drugi sagovornik je bio ugledni novinar i publicista, vođa poznatog građanskog pokreta.

– Poštovani profesore, ovde su problemi mnogo složeniji! Kad bismo se mi udružili oko jedne moje ideje, krenulo bi nam nabolje. Vidite i sami da jedino moja platforma može dati rezultate...

   Novinar i publicista je takođe uspešno prepoznavao probleme u društvu, ali je zahtevao da se rešavaju isključivo preko njegovog pokreta.

   Argumenti i činjenice su se razmenjivali velikom brzinom, naravno na visokom intelektualnom nivou. Razgovor je dugo trajao i tekao neometano sve dok, u jednom momentu, profesor sociologije nije ustao od stola, besan i veoma uvređen izlaganjem novinara i publiciste i vođe građanskog pokreta, koji ga je optužio da je sarađivao s prethodnom vlašću zarad svojih sitnih interesa. Profesor sociologije mu je odgovorio da mu je ispod časti da sedi s „nedovršenim intelektualcem“ koji partije menja češće od cipela. Profesor Gubiles je precizno zapisivao svaku izgovorenu reč.

   Uvaženi profesor Gubiles je išao i u druge, manje gradove, da izmeri stepen ključanja društva po regijama i geografskoj poziciji. Hteo je da izradi što precizniju studiju. Putujući po zemlji koja je po  svom reljefu i prirodnim lepotama bila jedna od najimpresivnijih koje je do sada video, primetio je da ima mnogo nezavršenih zgrada i razbacanog smeća, a da su reke i jezera prljavi i puni otpadaka. Zaključio je da je kult automobila rasprostranjen maltene celom zemljom, zajedno s vrlo izraženom mitologijom zabave. Svaki pojedinac s kojim je razgovarao bio je uveren u svoju pravdu i svako je optuživao nekog drugog sunarodnika. Bio je siguran da će njegov obimni istraživački rad dovesti do potpuno novih naučnih rezultata, i to iznenađujućih, takvih s kakvima se do sada nije susretao. ­

   Doktor Gubiles se najzad morao oprostiti od ove zemlje na Zapadnom Balkanu. Nije hteo da prihvati unapred uplaćeni novac vlade. Hteo je najpre da završi svoj posao i precizno izradi svoju studiju, pa tek onda da naplati svoje istraživanje. Znao je da je pred profesionalnim izazovom. Trebalo je da pomoću potpuno novih naučnih rezultata nađe rešenje i spreči isparavanje jednog naroda koji već decenijama unazad ključa. Ovaj problem običnom svetu izgleda jednostavno, ali u očima istaknutog naučnika on je bio ogroman i svaki detalj je zahtevao ozbiljan pristup, analitičan odnos i studioznu procenu.

   Na kraju posete, njegov prevodilac mu je poklonio priču „Odrastanje“, nepoznatog autora, u kojoj se opisuju svi uobičajeni načini odrastanja dece u društvu koje je profesor upravo istraživao, kao i knjigu (prevedenu na jezik koji uvaženi profesor razume) „Čujte, Srbi“, čuvenog autora Arčibalda Rajsa.

   Vlada i dalje čeka studiju znamenitog predavača i naučnika dr Gubilesa, koji je u međuvremenu prestao da odgovara na poštu i telefonske pozive iz ove zapadnobalkanske zemlje.

   Temperatura je povećana i isparavanje je intenzivnije.