DIMNA ZAVESA (Priča za koncentrisane)

 

                                          

Jutros oko pola šest neko mi je zvonio na vratima. Zvonio je očigledno dugo i uporno i najzad me probudio. Otvorio sam vrata. Bio je to komšija Anđelko. U pidžami. Pogled mu se zakovao iznad moje glave, izgledao je kao voštana figura. Ništa nije govorio. Podigao sam i ja pogled da vidim u šta to pomno gleda. Bila je to upaljena sijalica u hodniku mog stana. Gledao je usredsređeno u njenom pravcu i ćutao.

– Komšija, kako mogu da vam pomognem?

– Mogu li da uđem? – užurbano je progovorio, ne odvajajući pogled sa sijalice.

– Naravno! – odgovorio sam, kao da se sve dešava usred bela dana.

Ulazeći u stan stalno se osvrtao prema upaljenoj sijalici. Ponudio sam da nešto popije. Rekao je da bi najradije otrov.

– Izvinite, komšija, nemam nikakav otrov. Možda može da pomogne domestos?

– Ne može! Već sam ga popio, i ništa! Malo me boli želudac, ali, vidite i sami – ne deluje.

– Baš mi je žao! Nemam ništa drugo da vam ponudim. A da stavim kafu?

– Može. Slabiju, da bih mogao da zaspim – i dalje je netremice gledao u pravcu sijalice.  

Kuvao sam kafu. Na šanku u kuhinji stajale su novine koje su na naslovnoj strani pisale o našoj komšinici Svetlani, koja je pre dva dana skočila sa desetog sprata pravo na automobil komšije Anđelka i ostala živa! Još je u bolnici. Nije slomila nijednu od glavnih kostiju (slomila je prst na levoj nozi na kome je bio upadljiv sveže pedikiran nokat, pisalo je u novinama), ali je slomila automobil komšije Anđelka. Automobil je pretrpeo totalnu štetu. Takođe je pisalo da će se moći vratiti na svoju dužnost u Ministarstvu zdravlja čim se oporavi.

– Anđelko, vi ste tužni zbog automobila?

– Kakvog automobila?

– Vašeg.

– Nemam automobil.

– Sad ga nemate, ali ste ga imali pre dva dana.

– Ih, znate li kad je to bilo? Pre dva dana, rekoste? To je davna prošlost.

– Jeste. To su samo stvari. Za njima ne treba tugovati. Šećer?

– Koji šećer?

– Da stavim u kafu?

– U kafu?

– Pijete bez šećera?

– Ne pijem kafu.

– Pa kuvam vam kafu, komšija, pitao sam vas malopre.

– Znate li vi kad je bilo malopre?

– Malopre.

– To je daleko iza mene! – Opet je osmatrao sijalicu u hodniku.

– Čime mogu da vas poslužim? Hoćete da vam odvrnem tu sijalicu u koju buljite.

– Ako vam nije teško. Baš mi se sviđa, a moja je, ako se dobro sećam, pregorela još pre sat vremena.

Dao sam komšiji Anđelku sijalicu iz hodnika i on se zadovoljno vratio u svoj stan. Nije popio kafu, jer ne pije kafu.

Vratio sam se u krevet. Moja žena je pospano komentarisala da bih morao kod lekara jer mi je izgleda popustila prostata, pošto stalno ustajem do kupatila. Nije vredelo da joj objašnjavam da je komšiji Anđelku crkla sijalica i da je morao da je zameni. Setio sam se da je subota i da ću moći duže da spavam. Brzo sam utonuo u san.

Kad sam se probudio, bio sam sâm u krevetu kao i svakog jutra. Majka mi je nekad stalno govorila: Ženi se, sine, nemoj da ostaneš bez ikoga! Bila je u pravu, ali je nisam poslušao. Svake nedelje sam spremao ručak samo za sebe. Takav sam život izabrao.

 Dosadnu nedeljnu tišinu prekinulo je zvono na ulaznim vratima. Opet komšija Anđelko. U pidžami. Stajao je kao ukopan i gledao iznad moje glave. Pogledao sam i ja u istom pravcu i video plafonjerku bez sijalice.

– Komšija, hoćete li da uđete?

– Ne bih, ponedeljak je. Moram na posao.

– Treba li vam nešto?

– Samo da vidim da li ste dobro?

– Dobro sam. A vi?

– Jesam, naravno. Kako vam je žena?

– Žena...?

Neka gospođa se javila iz kuhinje i pozvala komšiju na subotnji doručak. On se ljubazno zahvalio i ponovo upro pogled iznad mene.

– Nemate sijalicu na plafonjerci!

– Vidim. Moram da je kupim.

– Mogu ja da vam je dam.

– Nije potrebno. Smeta mi svetlo u tamnom hodniku.

– Odoh da donesem sijalicu.

Moja žena je već spremala moj omiljeni nedeljni doručak: mešana jaja, prženi sir i slaninica, seckani sveži krastavci, krem sir...

– Kako si spavala, draga?

– Spavala? Pored tebe? Hrkao si kao svinja i celu noć se otimao za pokrivač. I tako već trideset godina! Razvešću se od tebe zbog hrkanja ako ne nađem bolji razlog.

Zvonce na ulaznim vratima ponovo se oglasilo. Jedva sam prepoznao komšiju Anđelka jer je nosio gas-masku. Zapravo pomoglo mi je to što je na pidžami imao izvezeno ime Anđelko. Nije se pomerao, kao da su mu noge upale u svež beton. U ruci je držao domestos.

– Komšija, otkud vi?

– Mislim da sam vam sinoć popio sav domestos, pa da vratim.

– Hvala, komšija, niste morali.

Otišao sam do kupatila i odmah primetio domestos na podu pored WC šolje. Promućkao sam ambalažu da vidim da li je prazna. Bila je puna.

– Komšija, niste popili moj domestos. Možda ste bili kod drugog komšije?

– Koji ste horoskopski znak? – odjednom je pitao komšija, premda sam zbog gas-maske jedva razumeo pitanje (bila je to gas-maska Jugoslovenske narodne armije – M59 MC).

Ni u prvom, ni u drugom, a ni u trećem momentu nisam mogao da se setim koji sam horoskopski znak. Odlučio sam da kažem prvi koji mi padne na pamet. Pamet...?

– Rak.

Gospođa u mom stanu je upalila televizor i krenula da otvori prozor. Bilo je divno jutro u našem gradu, pa je verovatno htela da malo izluftira ulicu. U momentu kad se približila prozoru, s nekog od viših spratova proletela je silueta žene. Nisam najbolje video, tako da nisam siguran da li je imala spavaćicu ili pidžamu. Uglavnom je promakla s gornjih spratova prema donjim. Tako kaže zakon gravitacije ako nešto nisu promenili leks specijalisom. Na televiziji je, kao i uvek, bio naš predsednik Dača, koji se vanredno obraćao narodu svakih 60 minuta. Da nešto ne zaboravimo.

– Žena ili muškarac? – pitala me je gospođa koja je otvarala prozor.

– Ovan! – U momentu sam se setio koji sam horoskopski znak.

– Ovca! Bila je žensko, mislim… – odgovorila mi je.

Za horoskopski znak ovca nisam bio čuo, ali su možda i to usvojili po hitnom postupku. Kad je gospođa konačno otvorila prozor, u stan je ušao strašan smrad, a i dim koji je užasno štipao za oči.

Opet je neko zvonio. Komšija Anđelko, u pidžami sa izvezenim svojim imenom, držao je sijalicu u ruci. Pogled je centrirao iznad moje glave.

– Komšija, doneo sam vam sijalicu.

               S televizije je odzvanjao govor našeg predsednika Dače. Grmeo je o tome da su otrovni dim izmislili Bivši i da ne verujemo glasinama da je vazduh u našem gradu štetan po zdravlje. I da možemo slobodno da otvorimo prozore. Širom.

– Ovca! To sam u horoskopu! – setio sam se da sam komšiji ostao dužan tačan odgovor.

Gospođa za koju mi se u jednom momentu čak učinilo da je možda moja žena ostavila je širom otvorene prozore, na koje je navlačila dimne zavese.