PRIČA O IDEJI "MIRIS BOJA"

 

      Zažmurite na trenutak i mislite o Njemu. O mraku. On postoji. Nije izmišljen, stvaran je. Možda ste se setili detinjstva? Imali ste strah od tame? I ja sam se kao dete bojao mraka i tražio da dodirujem majčinu ruku sve dok me ne bi savladali snovi. U tom mraku mi je bila potrebna majčina blizina, običan spoj mojih i njenih prstiju. Mogao je to da bude i samo mali prst, onaj koji smo kao deca koristili za pomirenje. Ta povezanost je, kao provodnik, prenosila toplinu i, ono što je najvažnije – ljubav i osećaj da sam nekome vredan.

       Ako ti je um slep, oči su ti beskorisne – pre dve godine mi je ovim rečima gospodin Suhel Bakain ilustrovao svoju misiju. Prisustvovao sam njegovoj slikarskoj radionici u Kraljevskoj akademiji za slepe, u Amanu, glavnom gradu Jordana – s decom koja ne vide ili jedva vide. Njegov jednostavni zaključak glasio je ovako: Mračne pojave u našim životima pravi naš um!

       Suhel je slikar, koga krasi jedna izuzetnost. On je 2011. godine došao na neverovatnu (a možda sasvim običnu) ideju da u slikarske boje doda različite mirise i da na taj način, vezujući svaku boju za određeni miris – deci koja su slepa ili slabovida omogući da sama slikaju i tako pobede mrak u kome žive. Nije im, dakle, pružio samo mali prst, već obe ruke, zapravo celog sebe! Zajedno su pobedili večnu tminu, jer je dečji um uvek pun šarenih maštarija i svih boja života, koje, u njihovom slučaju, zatvorene, nisu mogle da se oslobode. On im je za to stvorio priliku. Lično sam prisustvovao ovoj čaroliji. To su dirljivi trenuci i obavezno vam izmame suze, ali vas istovremeno ispune i neverovatnom energijom i silom života. Njegova magična radionica snažno je delovala i na mene.

       Voleo bih da se, pre nego što krenete, svojim malim prstom pomirite sa svima s kojima ste možda posvađani i da tako, čistih duša, dođete na veče koje smo nazvali MIRIS BOJA (a kako drugačije?). To veče sigurno neće biti obično! Doći ćete vi, naši dragi gosti, i to čistih duša! Tu će biti i naš gost iz Jordana g. Suhel Bakain, koji će otvoriti svoju samostalnu izložbu slika. A biće tu i deca oštećenog vida iz škole Veljko Radmanović, iz Zemuna. Suhel će nam, sad kao učitelj, pokazati kako on radi sa ovom decom (s kojom se inače sprijateljio još prošle godine, posle njihovog prvog susreta). A ta će deca sada biti slikari koji stvaraju i izlažu svoje radove, u kojima ćete i sami videti bogatstvo njihove obojene razigrane mašte.

       Zažmurite! Zamislite sebe u ambijentu u kome su ukinute one tako česte mračne pojave, kako kaže naš gost, koje stvaraju ljudi. A stvara ih i život. Nećete biti sami. Ne treba da zamišljate da ćete toj deci darovati i ljubav – to će se sigurno dogoditi! A, kao što znate: Ljubav je slepa!

 

                                                                                                                                    Miroslav Radaković

                                                                                                     Autor knjiga Miris boja i Svet je isti

PROMOCIJA KNJIGE "SVET JE ISTI" - KULTURNI CENTAR "GRAD", Beograd, 22.06.2022.

SNIMAK SA PROMOCIJE KNJIGE "SVET JE ISTI" 

DER STRICH (Naučnofantastična priča)

 

 U dvorištu Hajnrihove kuće svake jeseni se dešavala magija pretvaranja jabuka u čuvenu rakiju. Njegov kum Ditrih bi tradicionalno, na prikolici koju je vukao golf dvojka, dovozio dotrajali kazan svog dede Sebastijana za pečenje starog dobrog šnapsa. To nije bio običan kazan. Iz njega je curela najbolja vatrena vodica, koja je na pokrajinskom takmičenju u Baden-Vitenbergu tri puta  – 1974, 1981. i 2001. godine – osvajala glavni pehar Zlatna rakija (Goldener schnapps). Helga, Hajnrihova žena, okretala je prase koje se peklo u drugom delu dvorišta.

 

– Helga, donesi pivo, stigao je Ditrih!

 

Mada su se juče videli ispred prodavnice gde su svaki dan pili pivo, Hajnrih i Ditrih su se izljubili.

 

– Gde si, kume Ditrihu, dovezao si Sebastijanov kazan? Brate, kume, ove godine moramo uzeti zlato! Jabuka je zrela da ne može biti zrelija, plus  pobednički kazan... Helga, gde je to pivo?! Kum mi je ožedneo. Helga, čuješ li ti mene?... Kako je spora, kume, nervira me, baš me nervira ova žena!

–  Pusti je, dobra je…

– Ako je dobra, vodi je kući. Meni je te žene preko glave! U poslednje vreme mnogo pametuje. Te zašto me nema kod kuće, te nisam bio ni na jednom roditeljskom sastanku, te nisam joj popravio veš-mašinu već dve godine! Kume, poludeću!

 

 Helga je donela pivo.

 

–  Ženo, paziš li ti na prase? – ljutito je upitao Hajnrih svoju ženu uzimajući pivo.

– Schatz Heinrich, pazim, naravno, ne odvajam se od Schweine^[1].

– Šta je ovo?! Pivo je toplo! Čekaj, Helga, da li ti mene namerno zafrkavaš? Du machst Witze^[2]?

–  Govorim ti već mesecima da frižider ne hladi kako treba.

–  Kume, zadrži me da je ne ubijem sada! Donela nam je toplo pivo, možeš li da zamisliš? – obratio se Hajnrih Ditrihu.

– Hajni, preteruješ! Hvala, Helga! – smirivao je Ditrih Hajnriha, dok mu je Helga gestikulacijom pokazivala da joj je muž pijan.

 

Kako je dan odmicao, Hajnrih je ispijao sve veće količine toplog piva. Kum ga je pratio u stopu. U kazanu se pekla rakija, a Helga se nije odvajala od praseta, koje je lagano ručno okretala.

 

–  Kume, kad ćeš mi vratiti onaj dug od 500 maraka? – iznenada je upitao Hajnrih Ditriha.

–  Misliš evra?

– Ne, mislim maraka! Pozajmio sam ti ih još 1993. godine, da zatvoriš neku svoju kombinaciju.

– Bilo je 450 maraka, ne 500. Trebalo mi je za cigarete koje sam geschmuggeltin die Schweiz^[3]. Kume, znaš dobro da sam pao na granici i da sam izgubio sve pare.

–  I sad mi kao više ne duguješ? – ljutito je uzvratio Hajnrih.

–  Dugujem, naravno! Ali, mislio sam, pošto si mi kum, oprostićeš mi!

– Opraštam ti, ali, ako si mi kum i brat, vratićeš mi te pare. Znaš li ti koliko dugo me Helga maltretira za veš-mašinu? A izgleda i da je frižider gestorben^[4].

– Sad nemam posao, dobro znaš.

– A kad si ga pa imao?

– Imao sam ga, samo me je onaj seronja Torsten izbacio iz firme – pravdao se Ditrih.

– Naravno, kad si pio na poslu i svaki dan kasnio.

– Nisam zbog toga izgubio posao. Uostalom, ko je u ovoj zemlji ikad dobio otkaz zato što je bio pijan na poslu ili nije dolazio na vreme? Nego, nije hteo sa mnom da deli kradeno gorivo iz firme, pa se uplašio da ću ga ocinkariti. Nemoj da mi kvariš dan tim čovekom, ein Idiot!^[5]

–  Znači, kume, ništa od para.

– Kume, daj mi koji dan da nešto iskombinujem, ti znaš da ja uvek vraćam. Nego, kum ti je ogladneo…

– Helga! Kad će ta Schweine^[6]?! – razderao se Hajnrih na Helgu.

– Evo, još malo! A da spremim salatu? – dovikivala je Helga s druge strane dvorišta još okrećući već skoro gotovu prasetinu.

 

Hajnrih i Ditrih su nestrpljivo, golim rukama, halapljivo tamanili još vruću prasetinu. Rakija se pekla u Sebastijanovom kazanu nad založenim drvima. Dim se širio u komšijska dvorišta u kojima se sušio veš. Salatu od svežeg kupusa, koju je Helga brzo pripremila, niko nije jeo. Bližila se ponoć. Na prozoru je stajao stari kasetofon s kojeg su glasno odzvanjali nemački šlageri, koje su već uveliko pijani Hajnrih i Ditrih neuspešno pokušavali da prate. Komšije se nisu bunile, jer nije prvi put da se ovo događa u Hajnrihovom i Helginom dvorištu. Svi su dobro pamtili prošlu godinu, kad je Hajnrih komšiji Gerhardu, koji se pobunio zbog glasne muzike, razbio nos, vređajući ga i aludirajući na njegovo austrijsko poreklo.

 

–  Kume, ja sam primetio da ti gledaš moju ženu – pijani Hajnrih se obratio još pijanijem Ditrihu.

– Šta pričaš, kume, ti si pijan!

– Nisam pijan. Em mi ne vraćaš pare, em mi gledaš ženu, a kum si mi.

– Hajde, ne lupetaj, budalo pijana!

– Kume, nemoj da vređaš, znaš ti šta je istina!

 

Ditrih je udario Hajnriha, Hajnrih Ditriha, posle opet jedan drugog. Helga se umešala i počela da ih razdvaja. Hajnrih je nasrnuo na Helgu i nazvao je kurvom. Komšije su iza zavese pomno posmatrale završnicu predstave, koja je ove godine imala impresivan poslednji čin.

 

 Sutradan su se Hajnrih i Ditrih sreli ispred prodavnice gde su tradicionalno pili pivo.

 

– Kume, šta ti bi sinoć, poludeo si!? – obratio mu se Ditrih.

– Ne znam, kume, dođi da te zagrlim.

 

Zagrlili su se i poljubili kao da se juče uopšte nisu videli, i kao da nikad nije bilo ni rakije, ni kazana, ni toplog piva, ni prasetine...

 

–  A koliko su ti platili da glasaš za CDU?

–  Trideset evra, pederi jedni – odgovorio je Ditrih.

– Trideset? Meni su dali samo petnaest... i ulje i šećer. Hoćeš pivo? – uputio je Hajnrih Ditrihu suvišno pitanje.

–  Naravno. Samo, švorc sam, nemam ni prebijenog centa u džepu.

–  I ja sam švorc! Kazaćemo gazdi da nam pivo stavi na der Strich^[7]. Platiću mu kada mi ti, kume, budeš vratio pare.

 

Hajnrih i Ditrih su pili pivo na crtu ispred prodavnice i pričali o lepšoj budućnosti posle izbora. 

 

Da li mi verujete?

 

---

[1]Dragi Hajnrih... praseta.

[2]Ti se šališ.

[3]Švercovao u Švajcarsku.

[4]Crkao.

[5]Idiotom.

[6]Prasetina.

[7]Crtu.

PREDSEDNIKOV POSTIZBORNI GOVOR

  Obraćanje jednog nepostojećeg predsednika jedne izmišljene države

                      (Svaka sličnost sa stvarnim ličnostima i događajima je slučajna)

 

        Poštovani podanici i poštovane podanice (čuj mene – poštovani, ajd nek još sad bude tako), hvala vam (bože, opet glupe reči, sad im se kao i zahvaljujem; ma neka ostane, ali stvarno poslednji put)!

        Dakle, poštovani podanici i poštovane podanice,

        Prosto ne mogu da nađem dovoljno jake ni dovoljno adekvatne reči koje će verno opisati moje oduševljenje što ste mi omogućili da unedogled budem vaš vođa, a vi unedogled moji podanici! Neizmerno me usrećuje što ste mi opet toliko toga pokazali i dokazali, a posebno to da ni vama nije stalo do zdravog i kvalitetnog života (kao ni meni), uspeo sam da vas ubedim! A znam da ste vi sve vreme imali na umu isključivo moje uživanje! Zahvaljujem vam (opet ja, moram smesta da prestanem s tim) i ovog puta što ste moje uživanje, moje neizmerno zadovoljstvo hrabro povezali sa svojim patnjama i bolestima, sa svojim siromaštvom i oskudicama, pa ko bi to ikada i za koga uradio, a? A plašio sam se na momente da ćete čak i vi možda jednom otkriti ljudsko dostojanstvo! Stvarno je bilo bez razloga! 

        Ovi izbori nisu (jesu?) bili obični. Podržale su me tolike javne ličnosti, uključujući i onog pevača druge veroispovesti, one kojoj sam davno obećao sto njihovih ubijenih za jednog našeg. Bio je sto prvi. Zar to nije smešno?

        Ovi moji koji mi se godinama dive i ne prestaju da mi laskaju – dosadili su mi! Morao sam da promenim igračke. Tako da sam pronašao nove ljude u novim partijama. Koliko ih se samo prijavilo! Izbor je majka zadovoljstva!

         Želim da se kratko osvrnem i na ove koji me ne vole. Ima i takvih, verovali ili ne! Vidim im razočarana lica, nevericu u očima i bolnu grimasu kada im slanom mokraćom pišam po otvorenim ranama. Preterao sam? Jesam, pa šta!      

        Oni neki koji kažu da je ceo Beograd glasao i da se od jutra do mraka repovi redovima nisu mogli videti – sanjaju! To je bila fatamorgana! Čak i ovi koji me ne vole slažu se sa mnom da su to bili samo prividi, čista tlapnja! Uostalom, nezavisne institucije su objavile brojeve, zar nisu?

         Još jednom ću ponoviti koliko sam srećan, gotovo u stanju ekstaze. Ostanite živi, preklinjem vas! Za zdravlje ne mogu da vam garantujem, pošto znam kakav vazduh udišete. Ispraznite frižidere, molim vas, hoću da ponovim onu duhovitu foru. Uostalom, i ne morate, do sledećih izbora će ionako biti prazni.

         Ne znam šta bih vam još rekao, osim da i dalje ostanete moje biračko telo. Bez glave!

           Vaš doživotni predsednik

 

P.S.1. Jednom je neka lektorka skrenula pažnju da se u tekstovima na bilbordima obavezno stavi zapeta ispred petog padeža. I htedoh da javim, ali ovi moji već okačili. Brzi su oni! Pa je ovo samo za našu decu (njihova izgleda to znaju): Hvala, Srbijo!

P.S.2. Podanik je onaj kojim neko raspolaže u svakom pogledu, kome je neko potčinjen radom, dažbinama, životom, što je u nečijoj službi, a taj odnos može biti i prema državi (Sinonimi i srodne reči srpskohrvatskoga jezika, Miodrag S. Lalević, Beograd, 1974)

JUNAC (priča iz knjige "MIRIS BOJA". Da li smo junci? Pročitajte.)

 

Moje ime je Stojadin Junac. Znam da su mi ime i prezime komični, ali vas molim da se ne smejete i ne pravite viceve na moj račun. Sprdaju se zbog mog prezimena od kada znam za sebe, pa ne bih voleo da i vi to sad radite. Ime mi je dao otac jer je to bila želja njegovog kuma koji je te godine kupio zastavu 101, popularnog stojadina. Mnogo je voleo svog kuma, koga je inače upoznao u vojsci u Bileći, u školi rezervnih oficira.

 

Otac mi se zove Jorgovan Junac. Nekad je bio zaposlen u fabrici Zmaj u Zemunu. Bio je uvek primeran radnik, pa je za dvadeset godina rada dobio ručni sat. A bio je i potpredsednik Saveza komunista u našoj mesnoj zajednici. Za jedan Praznik rada dobio je na poklon knjigu Hamdije Pozderca – U kontinuitetu revolucije. Bio sam zadovoljan što se boja korica knjige slagala s regalom u našoj dnevnoj sobi, ali i srećan zbog prezimena autora, koje je bilo isto toliko smešno kao i naše, pogotovo kad bi slovo o postalo i. Knjigu nikad nisam pročitao, ali sam je uvek pokazivao drugovima, jer je to bio poklon Saveza komunista mom ocu.

 

Kad sam završio osnovnu školu, nestala je Jugoslavija. Nestao je i Savez komunista. Tata je neke knjige, zajedno s knjigom Hamdije Pozderca, sklonio iz regala i upozorio me da je više ne pokazujem drugovima.

 

– Tata, mogu li samo da im pokažem prezime? Neću im reći da si je dobio od Partije.

– Ne, rekao sam već. Ni slučajno!

 

Moj otac je znao razne stvari. Znao je istoriju, a i ekonomiju. Shvatao je šta nam spremaju ovi sa Zapada. Svašta je znao da napravi svojim rukama, a bio je vešt i oko kola. Kumu je sam  popravljao stojadina. Bez ičije pomoći sagradio je kuću u Gornjem Zemunu. Niko mu nije verovao da je napravio tako dobru kuću za tako male pare. Ostalo je još da se stavi ograda na terasi (koja se sad ne koristi jer je ispred nje zid komšijine kuće). „Arhitekte samo gledaju da uzmu pare, a pojma nemaju! Pa zar oni mogu da znaju kako ja hoću da živim“, zaključivao je moj otac Jorgovan Junac.

 

Jednom se s kumom skoro potukao jer mu je ovaj rekao da je ipak loše rešenje da se direktno sa ulaznih vrata ulazi u kuhinju, pa tek onda u dnevnu sobu. Moj tata mu je objasnio da nema tako velikog prozora u kuhinji koji bi omogućio dovoljno provetravanje kad se kuva domaća hrana i da je bolje da tu budu i vrata. Kum se nije slagao, pa je izbila svađa. Moja majka ih je jedva pomirila.

 

Moj otac se učlanio u Socijalističku partiju one godine kad sam ja upisao srednju grafičku školu. Zemlja je tada bila u ratnom stanju, a mi smo prvi put slavili krsnu slavu – Svetog Nikolu. Sveštenik je bio zgrožen kad je video prase na stolu u dnevnoj sobi i tražio je da se skloni. Mama je prase prenela u kuhinju i spustila na pod. Kuhinja je inače bila uska i puna hrane i pića, tako da se s prasetom nije imalo kud. Kad je odlazio, sveštenik je morao da ga preskoči. „Ti popovi kao sve znaju. Sad ne može prase. Ma, to je nekada bilo, sada je drugačije“, rezonovao je moj otac.

 

Ulica nam nije bila asfaltirana još od kopanja kanalizacije kad sam bio u drugom razredu osnovne. Jednom je u našu kuću banula visoka delegacija Radikalne stranke iz Gornjeg Zemuna. Pričali su s mojim ocem i pomenuli asfalt. Takođe su zaključili da moralnijeg i pametnijeg čoveka od mog oca Jorgovana Junca još nisu sreli. Glasno su istakli da su im takvi ljudi potrebni, jer će „ove unutrašnje izdajice i nesposobnjakovići uništiti zemlju“. Pitali su i za poreklo prezimena Junac. Moj otac im je pokazivao slike sa slave.

 

Bližili su se izbori. Ja sam pomagao ocu u lepljenju plakata. „Ima da u našoj ulici bude asfalt kao na Terazijama!“, radosno je uzvikivao moj otac s nepokolebljivim optimizmom u glasu. Na vlast su došli socijalisti i radikali. Tata je za svaki slučaj imao obe članske karte.

 

Prošlo je godinu dana. Ja sam završio prvi razred srednje škole. Otac je bio nervozan zbog asfalta, još ga nije bilo u našoj ulici. „Uradili bi to oni, ali ne mogu. Jer šta god urade dobro – ove izdajice izdaju!“, govorio je nervozno.

 

Kad sam završio srednju školu, drugovi iz očeve partije su mi našli posao. „Za onog manjeg Junca mora da se nađe neki posao!“, rekao je lično predsednik partije Gornjeg grada. Posao nije bio u struci. Bio sam čuvar na poljoprivrednom dobru u Zemunu. Tamo nije bilo drugih junaca osim mene. Čuvao sam neka skladišta s cigaretama i alkoholom. Te godine su nas bombardovali, a ja sam bio na vrlo važnom zadatku: motrio sam da neko ne iskoristi priliku i ne opljačka skladište vredne robe mog gazde, koji je bio rođeni brat predsednika partije u našem kraju. Morao sam da opravdam reputaciju svog oca i porodice Junac.

 

Onda se desilo nešto što me je potpuno iznenadilo, ali nije mog oca. Naime, opet su bili izbori. Lepili smo i ovog puta plakate, ali su naši izgubili. Zapravo, ovi drugi su rekli da su pobedili, a nisu, tako da se sve rešilo na ulici, to jest ispred Skupštine. „Ja sam oduvek govorio da samo promene mogu da spasu ovu zemlju“, nije se dao moj otac Jorgovan. Jeste, prisećam se da je on uvek bio za promene, ali ga u partijskom mesnom odboru nisu razumeli. Što nije čudno jer su to sve bili ljudi s pola osnovne. A moj otac je završio večernju bravarsku.

 

Za slavu te godine nije se spremalo prase, već samo riba. I ruska salata. Sveštenik nije tražio da se bilo šta sklanja sa stola, mada je pitao da li ima jaja u ruskoj salati. Majka je rekla da ih ima samo malo, jer otac pati od holesterola. Sveštenik ipak nije bio zadovoljan odgovorom. Na slavi je te večeri bio i neki tatin drug iz partije. Mislim da su se dogovarali da uđu u stranku onog koji je pobedio na izborima jer mu sad treba „pomoć i podrška“. Tata mu je pomenuo i asfalt.

 

Otac je otišao u penziju. Ja sam izgubio posao, jer ono skladište više nije imalo robe, a gazdi su pucali u nogu, u Zemunu. Posle toga je otišao u inostranstvo. Ipak sam našao novi posao. U pekari.

 

Jednom je tata došao s partijskog sastanka veoma nervozan, jer nije bio na listi za lokalne izbore, a već pet godina je bio član. Kazao je da je to sigurno zbog prezimena Junac, jer niko neće da glasa za junca. Pomenuo je i asfalt, ali su mu rekli da naša ulica nije na listi prioriteta.

 

Sledeće godine sam se zaposlio u stranoj firmi, kao kurir i grafički tehničar. Upoznao sam devojku kojom sam se oženio. Otac je odmah isplanirao da se kuća u dvorištu proširi, da bi bilo dovoljno mesta za sve. Postao je pravi penzioner. Da kucnem u drvo, preživeo je i srčani udar. Nije više išao na sastanke i sve manje prijatelja ga je posećivalo.

 

Došli su novi izbori. Sad su stari ponovo dobili vlast, ali kao Novi. „Znao sam da od ovih nema ništa, ovi moji će sve da ih pohapse!“ – odlučno je presudio moj zadovoljni otac. Vratio se starim drugovima i na sledećim izborima za mesnu zajednicu prijavio se kao kandidat Novih.

 

– Ko ne bi glasao za Junca? – uzvikivao je novoizabrani šef mesne kancelarije, moj bivši gazda, koji se vratio iz inostranstva i sad je ćopao. – Našoj stranci su samo junci potrebni. Takve narod razume i ceni.

 

Konačno smo dobili i asfalt. Moj otac je to doživeo kao svoje životno delo. „Kad bi mi bar jedan od ovih komšija prišao i rekao: Junac, svaka čast, borio si se za sve nas! Stoka nezahvalna! Mi, Junci, smo borbeni i zato rezultati dolaze“, rezimirao je glasno. Asfalt je bio lošeg kvaliteta i na lošoj podlozi, i brzo je ispucao. Automobili su se redovno zaglavljivali u njegovim rupama, a ulica je noću bila neosvetljena jer su sijalice na banderi pocrkale, a niko ih nije zamenjivao.

 

Ljudi iz komšiluka su počeli da lupaju u šerpe sve više nezadovoljni ovim Novim. Moj otac je tačno znao ko lupa, a ko ne, jer je imao spisak stanara s njihovim trenutnim političkim opredeljenjima. Sam je inače bio neodlučan. Asfalt jeste tu, ali kao da nije. Potreban je novi, ali pravi. Ko su ti Pravi koji će staviti takav asfalt?

 

– Tata, šta da radimo? – pitao sam svog mudrog oca Jorgovana.

– Kao Junac se jesam rodio, ali treba li da umrem kao junac? – odlučno mi je odgovorio.

– Junci su odvažni i borbeni, stalno si mi ponavljao – dodao sam.

– Jeste, sine. Tako je. Lupaćemo i mi sutra ako ovi nastave da lupaju. I to toliko glasno da će nas čuti ceo Zemun.

 

Sutradan sam završavao izolaciju na proširenju kuće gde je trebalo da živim sa ženom i decom. Bio je to lep stan s velikom kuhinjom i vratima koja su izlazila na balkon, premda je balkon gledao na komšijin zid. Tata je kumu zamenio lamelu na stojadinu.

 

– Sutra ćemo lupati, sine, videće oni... – odrešito je zaključio moj otac.

– Hoćemo, tata – saglasio sam se.

 

Uveče ipak nismo lupali u šerpe jer nismo bili sigurni da li je buka postala tiša ili glasnija.

 

 

 

 

 

 

GRADSKE PEČURKICE (autor priče Nebojša Jojić)

 Primetio sam ovih dana šetajući gradom kako su, kao pečurkice posle kiše, na našim ulicama izrasli štandovi različitih partija, pokreta, udruženja i slično...

Pale su mi u oči dve stvari:

Prva, ovih "zaposlenih", što prodaju 'ideju", na svakom štandu ima znatno više nego zainteresovanihi "korisnika" te ideje sa druge strane na brzinu namontirane skalamerije i Drugo, svi "zaposleni" su bez izuzetka bili u boljem statusnom stanju (nisam siguran za mentalno) od "korisnika".

Onda mi misao pobeže na Tajland gde samo u kratkom periodu godine, zato što tada veliki crni vodeni bivoli jedu nekakvo semenje i kake balegu specifičnog mineralnog sastava, iz nje rastu čuvene "magične pečurke," iliti prirodni blagi LSD. 

Prirodni halucinogenih opijat. 

I uz pomoć pečurkica proslaviše se žurke punog meseca, kad je brojna ekipica plesala do zore, a mesec se prikazivao i bio kako kome...

Od kakvog li su semena i iz kakve kake ove naše ulične pečurkice nastale?

U njihovom slučaju, svakako se mora biti pažljiv u pristupu i količini konzumiranja, jer svaka pečurkica ima pomalo drugačiji opijat. 

Da li rade na zeleno, žuto, crveno ili crno? 

Zato pažljivo dragi sugrađani i sunarodnici, da ne bude posle:

"A ŠTA ĆEMO SAD"!

VLADANKA MORA BITI ZDRAVA

 

        

    Nekom nekontrolisanom erupcijom pogrešnih odluka, lošeg rasuđivanja i lažnog samopouzdanja – dogodila se Vladanka. Došla je da popravi odluke, da pravilno rasuđuje i da podigne samopouzdanje. Da bi savladala tako težak i složen zadatak, morala je da bude zdrava. Sva očekivanja za budući blaženi život bila su poverena samo njoj.

        U početku Vladanka nije delovala bolesno i umereno je govorila o svojim vizijama budućnosti. Koja je, svakako, morala biti blistava. Svi su bili opčinjeni, gotovo hipnotisani jednostavnošću a genijalnošću iznetih planova. Očekivanja su neprestano rasla. Da nam poživi Vladanka u zdravlju – ponavljalo se svakodnevno.

        Dani su prolazili brzo, kao i život. Obećanih rešenja nije bilo. Pritom, počele su da se dešavaju čudne stvari. Koje smo čak i mi primetili, mada smo (kao što smo već rekli) patili od lošeg rasuđivanja.

        Jednog je dana neko srušio celu ulicu. Noću. Vladanka je rekla da su to kompletni idioti, ali i da bi je ona sama srušila, i to u po bela dana! Počeli su da padaju helikopteri. I da se razaraju zgrade iz prošlog veka. A neke druge da se besomučno grade. Svuda. Seklo se drveće. Nizali su se čudni, čak zaprepašćujući događaji. Vladanka je sve opravdavala.

        Da li je Vladanka zdrava?

        Mi ne dovozimo ljude autobusom.

        Naša ekonomija sija, ona je zvezda u usponu u celoj Evropi.

        Našli smo još para. Imamo para više nego što nam je potrebno.

        Nemojte da lažete – niko nije rekao da je najsmešniji virus.

        ...

        Uznemirili smo se. Da Vladanka ipak nije zdrava? Naše sumnje su se potpuno potvrdile kad je izašla iz frižidera i, posle govora potpuno istog kao i onog dana kad se pojavila posle nekontrolisane erupcije, vratila u frižider i zatvorila ga.

        Svi smo u isto vreme počeli da peremo ruke i govorimo uglas: Vladanka mora biti zdrava!

        I, šta ćemo sad?

        Videćemo 3. aprila.