DER STRICH (Naučnofantastična priča)

 

 U dvorištu Hajnrihove kuće svake jeseni se dešavala magija pretvaranja jabuka u čuvenu rakiju. Njegov kum Ditrih bi tradicionalno, na prikolici koju je vukao golf dvojka, dovozio dotrajali kazan svog dede Sebastijana za pečenje starog dobrog šnapsa. To nije bio običan kazan. Iz njega je curela najbolja vatrena vodica, koja je na pokrajinskom takmičenju u Baden-Vitenbergu tri puta  – 1974, 1981. i 2001. godine – osvajala glavni pehar Zlatna rakija (Goldener schnapps). Helga, Hajnrihova žena, okretala je prase koje se peklo u drugom delu dvorišta.

 

– Helga, donesi pivo, stigao je Ditrih!

 

Mada su se juče videli ispred prodavnice gde su svaki dan pili pivo, Hajnrih i Ditrih su se izljubili.

 

– Gde si, kume Ditrihu, dovezao si Sebastijanov kazan? Brate, kume, ove godine moramo uzeti zlato! Jabuka je zrela da ne može biti zrelija, plus  pobednički kazan... Helga, gde je to pivo?! Kum mi je ožedneo. Helga, čuješ li ti mene?... Kako je spora, kume, nervira me, baš me nervira ova žena!

–  Pusti je, dobra je…

– Ako je dobra, vodi je kući. Meni je te žene preko glave! U poslednje vreme mnogo pametuje. Te zašto me nema kod kuće, te nisam bio ni na jednom roditeljskom sastanku, te nisam joj popravio veš-mašinu već dve godine! Kume, poludeću!

 

 Helga je donela pivo.

 

–  Ženo, paziš li ti na prase? – ljutito je upitao Hajnrih svoju ženu uzimajući pivo.

– Schatz Heinrich, pazim, naravno, ne odvajam se od Schweine^[1].

– Šta je ovo?! Pivo je toplo! Čekaj, Helga, da li ti mene namerno zafrkavaš? Du machst Witze^[2]?

–  Govorim ti već mesecima da frižider ne hladi kako treba.

–  Kume, zadrži me da je ne ubijem sada! Donela nam je toplo pivo, možeš li da zamisliš? – obratio se Hajnrih Ditrihu.

– Hajni, preteruješ! Hvala, Helga! – smirivao je Ditrih Hajnriha, dok mu je Helga gestikulacijom pokazivala da joj je muž pijan.

 

Kako je dan odmicao, Hajnrih je ispijao sve veće količine toplog piva. Kum ga je pratio u stopu. U kazanu se pekla rakija, a Helga se nije odvajala od praseta, koje je lagano ručno okretala.

 

–  Kume, kad ćeš mi vratiti onaj dug od 500 maraka? – iznenada je upitao Hajnrih Ditriha.

–  Misliš evra?

– Ne, mislim maraka! Pozajmio sam ti ih još 1993. godine, da zatvoriš neku svoju kombinaciju.

– Bilo je 450 maraka, ne 500. Trebalo mi je za cigarete koje sam geschmuggeltin die Schweiz^[3]. Kume, znaš dobro da sam pao na granici i da sam izgubio sve pare.

–  I sad mi kao više ne duguješ? – ljutito je uzvratio Hajnrih.

–  Dugujem, naravno! Ali, mislio sam, pošto si mi kum, oprostićeš mi!

– Opraštam ti, ali, ako si mi kum i brat, vratićeš mi te pare. Znaš li ti koliko dugo me Helga maltretira za veš-mašinu? A izgleda i da je frižider gestorben^[4].

– Sad nemam posao, dobro znaš.

– A kad si ga pa imao?

– Imao sam ga, samo me je onaj seronja Torsten izbacio iz firme – pravdao se Ditrih.

– Naravno, kad si pio na poslu i svaki dan kasnio.

– Nisam zbog toga izgubio posao. Uostalom, ko je u ovoj zemlji ikad dobio otkaz zato što je bio pijan na poslu ili nije dolazio na vreme? Nego, nije hteo sa mnom da deli kradeno gorivo iz firme, pa se uplašio da ću ga ocinkariti. Nemoj da mi kvariš dan tim čovekom, ein Idiot!^[5]

–  Znači, kume, ništa od para.

– Kume, daj mi koji dan da nešto iskombinujem, ti znaš da ja uvek vraćam. Nego, kum ti je ogladneo…

– Helga! Kad će ta Schweine^[6]?! – razderao se Hajnrih na Helgu.

– Evo, još malo! A da spremim salatu? – dovikivala je Helga s druge strane dvorišta još okrećući već skoro gotovu prasetinu.

 

Hajnrih i Ditrih su nestrpljivo, golim rukama, halapljivo tamanili još vruću prasetinu. Rakija se pekla u Sebastijanovom kazanu nad založenim drvima. Dim se širio u komšijska dvorišta u kojima se sušio veš. Salatu od svežeg kupusa, koju je Helga brzo pripremila, niko nije jeo. Bližila se ponoć. Na prozoru je stajao stari kasetofon s kojeg su glasno odzvanjali nemački šlageri, koje su već uveliko pijani Hajnrih i Ditrih neuspešno pokušavali da prate. Komšije se nisu bunile, jer nije prvi put da se ovo događa u Hajnrihovom i Helginom dvorištu. Svi su dobro pamtili prošlu godinu, kad je Hajnrih komšiji Gerhardu, koji se pobunio zbog glasne muzike, razbio nos, vređajući ga i aludirajući na njegovo austrijsko poreklo.

 

–  Kume, ja sam primetio da ti gledaš moju ženu – pijani Hajnrih se obratio još pijanijem Ditrihu.

– Šta pričaš, kume, ti si pijan!

– Nisam pijan. Em mi ne vraćaš pare, em mi gledaš ženu, a kum si mi.

– Hajde, ne lupetaj, budalo pijana!

– Kume, nemoj da vređaš, znaš ti šta je istina!

 

Ditrih je udario Hajnriha, Hajnrih Ditriha, posle opet jedan drugog. Helga se umešala i počela da ih razdvaja. Hajnrih je nasrnuo na Helgu i nazvao je kurvom. Komšije su iza zavese pomno posmatrale završnicu predstave, koja je ove godine imala impresivan poslednji čin.

 

 Sutradan su se Hajnrih i Ditrih sreli ispred prodavnice gde su tradicionalno pili pivo.

 

– Kume, šta ti bi sinoć, poludeo si!? – obratio mu se Ditrih.

– Ne znam, kume, dođi da te zagrlim.

 

Zagrlili su se i poljubili kao da se juče uopšte nisu videli, i kao da nikad nije bilo ni rakije, ni kazana, ni toplog piva, ni prasetine...

 

–  A koliko su ti platili da glasaš za CDU?

–  Trideset evra, pederi jedni – odgovorio je Ditrih.

– Trideset? Meni su dali samo petnaest... i ulje i šećer. Hoćeš pivo? – uputio je Hajnrih Ditrihu suvišno pitanje.

–  Naravno. Samo, švorc sam, nemam ni prebijenog centa u džepu.

–  I ja sam švorc! Kazaćemo gazdi da nam pivo stavi na der Strich^[7]. Platiću mu kada mi ti, kume, budeš vratio pare.

 

Hajnrih i Ditrih su pili pivo na crtu ispred prodavnice i pričali o lepšoj budućnosti posle izbora. 

 

Da li mi verujete?

 

---

[1]Dragi Hajnrih... praseta.

[2]Ti se šališ.

[3]Švercovao u Švajcarsku.

[4]Crkao.

[5]Idiotom.

[6]Prasetina.

[7]Crtu.