JUNAC (priča iz knjige "MIRIS BOJA". Da li smo junci? Pročitajte.)

 

Moje ime je Stojadin Junac. Znam da su mi ime i prezime komični, ali vas molim da se ne smejete i ne pravite viceve na moj račun. Sprdaju se zbog mog prezimena od kada znam za sebe, pa ne bih voleo da i vi to sad radite. Ime mi je dao otac jer je to bila želja njegovog kuma koji je te godine kupio zastavu 101, popularnog stojadina. Mnogo je voleo svog kuma, koga je inače upoznao u vojsci u Bileći, u školi rezervnih oficira.

 

Otac mi se zove Jorgovan Junac. Nekad je bio zaposlen u fabrici Zmaj u Zemunu. Bio je uvek primeran radnik, pa je za dvadeset godina rada dobio ručni sat. A bio je i potpredsednik Saveza komunista u našoj mesnoj zajednici. Za jedan Praznik rada dobio je na poklon knjigu Hamdije Pozderca – U kontinuitetu revolucije. Bio sam zadovoljan što se boja korica knjige slagala s regalom u našoj dnevnoj sobi, ali i srećan zbog prezimena autora, koje je bilo isto toliko smešno kao i naše, pogotovo kad bi slovo o postalo i. Knjigu nikad nisam pročitao, ali sam je uvek pokazivao drugovima, jer je to bio poklon Saveza komunista mom ocu.

 

Kad sam završio osnovnu školu, nestala je Jugoslavija. Nestao je i Savez komunista. Tata je neke knjige, zajedno s knjigom Hamdije Pozderca, sklonio iz regala i upozorio me da je više ne pokazujem drugovima.

 

– Tata, mogu li samo da im pokažem prezime? Neću im reći da si je dobio od Partije.

– Ne, rekao sam već. Ni slučajno!

 

Moj otac je znao razne stvari. Znao je istoriju, a i ekonomiju. Shvatao je šta nam spremaju ovi sa Zapada. Svašta je znao da napravi svojim rukama, a bio je vešt i oko kola. Kumu je sam  popravljao stojadina. Bez ičije pomoći sagradio je kuću u Gornjem Zemunu. Niko mu nije verovao da je napravio tako dobru kuću za tako male pare. Ostalo je još da se stavi ograda na terasi (koja se sad ne koristi jer je ispred nje zid komšijine kuće). „Arhitekte samo gledaju da uzmu pare, a pojma nemaju! Pa zar oni mogu da znaju kako ja hoću da živim“, zaključivao je moj otac Jorgovan Junac.

 

Jednom se s kumom skoro potukao jer mu je ovaj rekao da je ipak loše rešenje da se direktno sa ulaznih vrata ulazi u kuhinju, pa tek onda u dnevnu sobu. Moj tata mu je objasnio da nema tako velikog prozora u kuhinji koji bi omogućio dovoljno provetravanje kad se kuva domaća hrana i da je bolje da tu budu i vrata. Kum se nije slagao, pa je izbila svađa. Moja majka ih je jedva pomirila.

 

Moj otac se učlanio u Socijalističku partiju one godine kad sam ja upisao srednju grafičku školu. Zemlja je tada bila u ratnom stanju, a mi smo prvi put slavili krsnu slavu – Svetog Nikolu. Sveštenik je bio zgrožen kad je video prase na stolu u dnevnoj sobi i tražio je da se skloni. Mama je prase prenela u kuhinju i spustila na pod. Kuhinja je inače bila uska i puna hrane i pića, tako da se s prasetom nije imalo kud. Kad je odlazio, sveštenik je morao da ga preskoči. „Ti popovi kao sve znaju. Sad ne može prase. Ma, to je nekada bilo, sada je drugačije“, rezonovao je moj otac.

 

Ulica nam nije bila asfaltirana još od kopanja kanalizacije kad sam bio u drugom razredu osnovne. Jednom je u našu kuću banula visoka delegacija Radikalne stranke iz Gornjeg Zemuna. Pričali su s mojim ocem i pomenuli asfalt. Takođe su zaključili da moralnijeg i pametnijeg čoveka od mog oca Jorgovana Junca još nisu sreli. Glasno su istakli da su im takvi ljudi potrebni, jer će „ove unutrašnje izdajice i nesposobnjakovići uništiti zemlju“. Pitali su i za poreklo prezimena Junac. Moj otac im je pokazivao slike sa slave.

 

Bližili su se izbori. Ja sam pomagao ocu u lepljenju plakata. „Ima da u našoj ulici bude asfalt kao na Terazijama!“, radosno je uzvikivao moj otac s nepokolebljivim optimizmom u glasu. Na vlast su došli socijalisti i radikali. Tata je za svaki slučaj imao obe članske karte.

 

Prošlo je godinu dana. Ja sam završio prvi razred srednje škole. Otac je bio nervozan zbog asfalta, još ga nije bilo u našoj ulici. „Uradili bi to oni, ali ne mogu. Jer šta god urade dobro – ove izdajice izdaju!“, govorio je nervozno.

 

Kad sam završio srednju školu, drugovi iz očeve partije su mi našli posao. „Za onog manjeg Junca mora da se nađe neki posao!“, rekao je lično predsednik partije Gornjeg grada. Posao nije bio u struci. Bio sam čuvar na poljoprivrednom dobru u Zemunu. Tamo nije bilo drugih junaca osim mene. Čuvao sam neka skladišta s cigaretama i alkoholom. Te godine su nas bombardovali, a ja sam bio na vrlo važnom zadatku: motrio sam da neko ne iskoristi priliku i ne opljačka skladište vredne robe mog gazde, koji je bio rođeni brat predsednika partije u našem kraju. Morao sam da opravdam reputaciju svog oca i porodice Junac.

 

Onda se desilo nešto što me je potpuno iznenadilo, ali nije mog oca. Naime, opet su bili izbori. Lepili smo i ovog puta plakate, ali su naši izgubili. Zapravo, ovi drugi su rekli da su pobedili, a nisu, tako da se sve rešilo na ulici, to jest ispred Skupštine. „Ja sam oduvek govorio da samo promene mogu da spasu ovu zemlju“, nije se dao moj otac Jorgovan. Jeste, prisećam se da je on uvek bio za promene, ali ga u partijskom mesnom odboru nisu razumeli. Što nije čudno jer su to sve bili ljudi s pola osnovne. A moj otac je završio večernju bravarsku.

 

Za slavu te godine nije se spremalo prase, već samo riba. I ruska salata. Sveštenik nije tražio da se bilo šta sklanja sa stola, mada je pitao da li ima jaja u ruskoj salati. Majka je rekla da ih ima samo malo, jer otac pati od holesterola. Sveštenik ipak nije bio zadovoljan odgovorom. Na slavi je te večeri bio i neki tatin drug iz partije. Mislim da su se dogovarali da uđu u stranku onog koji je pobedio na izborima jer mu sad treba „pomoć i podrška“. Tata mu je pomenuo i asfalt.

 

Otac je otišao u penziju. Ja sam izgubio posao, jer ono skladište više nije imalo robe, a gazdi su pucali u nogu, u Zemunu. Posle toga je otišao u inostranstvo. Ipak sam našao novi posao. U pekari.

 

Jednom je tata došao s partijskog sastanka veoma nervozan, jer nije bio na listi za lokalne izbore, a već pet godina je bio član. Kazao je da je to sigurno zbog prezimena Junac, jer niko neće da glasa za junca. Pomenuo je i asfalt, ali su mu rekli da naša ulica nije na listi prioriteta.

 

Sledeće godine sam se zaposlio u stranoj firmi, kao kurir i grafički tehničar. Upoznao sam devojku kojom sam se oženio. Otac je odmah isplanirao da se kuća u dvorištu proširi, da bi bilo dovoljno mesta za sve. Postao je pravi penzioner. Da kucnem u drvo, preživeo je i srčani udar. Nije više išao na sastanke i sve manje prijatelja ga je posećivalo.

 

Došli su novi izbori. Sad su stari ponovo dobili vlast, ali kao Novi. „Znao sam da od ovih nema ništa, ovi moji će sve da ih pohapse!“ – odlučno je presudio moj zadovoljni otac. Vratio se starim drugovima i na sledećim izborima za mesnu zajednicu prijavio se kao kandidat Novih.

 

– Ko ne bi glasao za Junca? – uzvikivao je novoizabrani šef mesne kancelarije, moj bivši gazda, koji se vratio iz inostranstva i sad je ćopao. – Našoj stranci su samo junci potrebni. Takve narod razume i ceni.

 

Konačno smo dobili i asfalt. Moj otac je to doživeo kao svoje životno delo. „Kad bi mi bar jedan od ovih komšija prišao i rekao: Junac, svaka čast, borio si se za sve nas! Stoka nezahvalna! Mi, Junci, smo borbeni i zato rezultati dolaze“, rezimirao je glasno. Asfalt je bio lošeg kvaliteta i na lošoj podlozi, i brzo je ispucao. Automobili su se redovno zaglavljivali u njegovim rupama, a ulica je noću bila neosvetljena jer su sijalice na banderi pocrkale, a niko ih nije zamenjivao.

 

Ljudi iz komšiluka su počeli da lupaju u šerpe sve više nezadovoljni ovim Novim. Moj otac je tačno znao ko lupa, a ko ne, jer je imao spisak stanara s njihovim trenutnim političkim opredeljenjima. Sam je inače bio neodlučan. Asfalt jeste tu, ali kao da nije. Potreban je novi, ali pravi. Ko su ti Pravi koji će staviti takav asfalt?

 

– Tata, šta da radimo? – pitao sam svog mudrog oca Jorgovana.

– Kao Junac se jesam rodio, ali treba li da umrem kao junac? – odlučno mi je odgovorio.

– Junci su odvažni i borbeni, stalno si mi ponavljao – dodao sam.

– Jeste, sine. Tako je. Lupaćemo i mi sutra ako ovi nastave da lupaju. I to toliko glasno da će nas čuti ceo Zemun.

 

Sutradan sam završavao izolaciju na proširenju kuće gde je trebalo da živim sa ženom i decom. Bio je to lep stan s velikom kuhinjom i vratima koja su izlazila na balkon, premda je balkon gledao na komšijin zid. Tata je kumu zamenio lamelu na stojadinu.

 

– Sutra ćemo lupati, sine, videće oni... – odrešito je zaključio moj otac.

– Hoćemo, tata – saglasio sam se.

 

Uveče ipak nismo lupali u šerpe jer nismo bili sigurni da li je buka postala tiša ili glasnija.