петак, 1. јул 2022.
недеља, 1. мај 2022.
DER STRICH (Naučnofantastična priča)
– Helga, donesi pivo, stigao je Ditrih!
Mada su se juče videli ispred prodavnice gde su svaki dan
pili pivo, Hajnrih i Ditrih su se izljubili.
– Gde si, kume
Ditrihu, dovezao si Sebastijanov kazan? Brate, kume, ove godine moramo uzeti zlato! Jabuka je zrela da ne može biti zrelija, plus pobednički kazan... Helga, gde je to pivo?!
Kum mi je ožedneo. Helga, čuješ li ti mene?... Kako je spora, kume, nervira me, baš me nervira ova žena!
– Pusti je, dobra
je…
– Ako je dobra, vodi je kući. Meni je te žene preko
glave! U poslednje vreme mnogo pametuje. Te zašto me nema kod kuće, te nisam
bio ni na jednom roditeljskom sastanku, te nisam joj popravio veš-mašinu već
dve godine! Kume, poludeću!
Helga je donela
pivo.
– Ženo, paziš li
ti na prase? – ljutito je upitao Hajnrih svoju ženu uzimajući pivo.
– Schatz Heinrich, pazim, naravno, ne odvajam se od Schweine[1].
– Šta je ovo?! Pivo je toplo! Čekaj, Helga, da li ti mene namerno zafrkavaš? Du machst
Witze[2]?
– Govorim ti već
mesecima da frižider ne hladi kako treba.
– Kume, zadrži me
da je ne ubijem sada! Donela nam je toplo pivo, možeš li da zamisliš? – obratio
se Hajnrih Ditrihu.
– Hajni, preteruješ!
Hvala, Helga! – smirivao je Ditrih Hajnriha, dok mu je Helga gestikulacijom
pokazivala da joj je muž pijan.
Kako je dan odmicao, Hajnrih je ispijao sve veće količine
toplog piva. Kum ga je pratio u stopu. U kazanu se pekla rakija, a Helga se
nije odvajala od praseta, koje je lagano ručno okretala.
– Kume, kad ćeš mi
vratiti onaj dug od 500 maraka? – iznenada je upitao Hajnrih Ditriha.
– Misliš evra?
– Ne, mislim maraka! Pozajmio sam ti ih još 1993. godine, da zatvoriš neku
svoju kombinaciju.
– Bilo je 450 maraka,
ne 500. Trebalo mi je za cigarete koje sam geschmuggeltin die Schweiz[3]. Kume, znaš dobro da sam pao na granici i da sam izgubio
sve pare.
– I sad mi kao
više ne duguješ? – ljutito je uzvratio Hajnrih.
– Dugujem,
naravno! Ali, mislio sam, pošto si mi kum, oprostićeš mi!
– Opraštam ti, ali,
ako si mi kum i brat, vratićeš mi te pare. Znaš li ti koliko dugo me Helga
maltretira za veš-mašinu? A izgleda i da je frižider gestorben[4].
– Sad nemam posao, dobro znaš.
– A kad si ga pa imao?
– Imao sam ga, samo me je onaj seronja Torsten izbacio iz
firme – pravdao se Ditrih.
– Naravno, kad si pio na poslu i svaki dan kasnio.
– Nisam zbog toga izgubio posao. Uostalom, ko je u ovoj
zemlji ikad dobio otkaz zato što je bio pijan na poslu ili nije dolazio na
vreme? Nego, nije hteo sa mnom da deli kradeno gorivo iz firme, pa se uplašio
da ću ga ocinkariti. Nemoj da mi kvariš dan tim čovekom, ein Idiot![5]
– Znači, kume,
ništa od para.
– Kume, daj mi koji dan da nešto iskombinujem, ti znaš da
ja uvek vraćam. Nego, kum ti je ogladneo…
– Helga! Kad će ta Schweine[6]?! – razderao se Hajnrih na Helgu.
– Evo, još malo! A da spremim salatu? – dovikivala je
Helga s druge strane dvorišta još okrećući već skoro gotovu prasetinu.
Hajnrih i Ditrih su nestrpljivo, golim rukama, halapljivo
tamanili još vruću prasetinu. Rakija se pekla u Sebastijanovom kazanu nad
založenim drvima. Dim se širio u komšijska dvorišta u kojima se sušio veš.
Salatu od svežeg kupusa, koju je Helga brzo pripremila, niko nije jeo. Bližila
se ponoć. Na prozoru je stajao stari kasetofon s kojeg su glasno odzvanjali
nemački šlageri, koje su već uveliko pijani Hajnrih i Ditrih neuspešno
pokušavali da prate. Komšije se nisu bunile, jer nije prvi put da se ovo događa
u Hajnrihovom i Helginom dvorištu. Svi su dobro pamtili prošlu godinu, kad je
Hajnrih komšiji Gerhardu, koji se pobunio zbog glasne muzike, razbio nos,
vređajući ga i aludirajući na njegovo austrijsko poreklo.
– Kume, ja sam
primetio da ti gledaš moju ženu – pijani Hajnrih se obratio još pijanijem
Ditrihu.
– Šta pričaš, kume, ti si pijan!
– Nisam pijan. Em mi ne vraćaš pare, em mi gledaš ženu, a
kum si mi.
– Hajde, ne lupetaj, budalo pijana!
– Kume, nemoj da vređaš, znaš ti šta je istina!
Ditrih je udario Hajnriha, Hajnrih Ditriha, posle opet
jedan drugog. Helga se umešala i počela da ih razdvaja. Hajnrih je nasrnuo na
Helgu i nazvao je kurvom. Komšije su iza zavese pomno posmatrale završnicu
predstave, koja je ove godine imala impresivan poslednji čin.
Sutradan su se
Hajnrih i Ditrih sreli ispred prodavnice gde su tradicionalno pili pivo.
– Kume, šta ti bi sinoć, poludeo si!? – obratio mu se
Ditrih.
– Ne znam, kume, dođi da te zagrlim.
Zagrlili su se i poljubili kao da se juče uopšte nisu
videli, i kao da nikad nije bilo ni rakije, ni kazana, ni toplog piva, ni
prasetine...
– A koliko su ti
platili da glasaš za CDU?
– Trideset evra,
pederi jedni – odgovorio je Ditrih.
– Trideset? Meni su dali samo petnaest... i ulje i šećer.
Hoćeš pivo? – uputio je Hajnrih Ditrihu suvišno pitanje.
– Naravno. Samo,
švorc sam, nemam ni prebijenog centa u džepu.
– I ja sam švorc! Kazaćemo gazdi da nam pivo
stavi na der Strich[7]. Platiću mu kada mi ti, kume, budeš vratio pare.
Hajnrih i Ditrih su pili pivo na crtu ispred prodavnice i pričali o lepšoj budućnosti posle izbora.
Da li mi verujete?
[1]Dragi
Hajnrih... praseta.
[2]Ti se
šališ.
[3]Švercovao
u Švajcarsku.
[4]Crkao.
[5]Idiotom.
[6]Prasetina.
[7]Crtu.
среда, 6. април 2022.
PREDSEDNIKOV POSTIZBORNI GOVOR
Obraćanje jednog nepostojećeg predsednika jedne izmišljene države
(Svaka
sličnost sa stvarnim ličnostima i događajima je slučajna)
Poštovani podanici i poštovane podanice
(čuj mene – poštovani, ajd nek još sad
bude tako), hvala vam (bože, opet glupe reči, sad im se kao i zahvaljujem; ma
neka ostane, ali stvarno poslednji put)!
Dakle, poštovani podanici i poštovane
podanice,
Prosto ne mogu da nađem dovoljno jake ni
dovoljno adekvatne reči koje će verno opisati moje oduševljenje što ste mi
omogućili da unedogled budem vaš vođa, a vi unedogled moji podanici! Neizmerno me
usrećuje što ste mi opet toliko toga pokazali i dokazali, a posebno to da ni vama
nije stalo do zdravog i kvalitetnog života (kao ni meni), uspeo sam da vas
ubedim! A znam da ste vi sve vreme imali na umu isključivo moje uživanje! Zahvaljujem
vam (opet ja, moram smesta da prestanem s tim) i ovog puta što ste moje uživanje,
moje neizmerno zadovoljstvo hrabro povezali sa svojim patnjama i bolestima, sa
svojim siromaštvom i oskudicama, pa ko bi to ikada i za koga uradio, a? A
plašio sam se na momente da ćete čak i vi možda jednom otkriti ljudsko
dostojanstvo! Stvarno je bilo bez razloga!
Ovi izbori nisu (jesu?) bili
obični. Podržale su me tolike javne ličnosti, uključujući i onog pevača druge
veroispovesti, one kojoj sam davno obećao sto njihovih ubijenih za jednog našeg.
Bio je sto prvi. Zar to nije smešno?
Ovi moji koji mi se godinama dive i ne
prestaju da mi laskaju – dosadili su mi! Morao sam da promenim igračke. Tako da
sam pronašao nove ljude u novim partijama. Koliko ih se samo prijavilo! Izbor
je majka zadovoljstva!
Želim da se kratko osvrnem i na ove
koji me ne vole. Ima i takvih, verovali ili ne! Vidim im razočarana lica,
nevericu u očima i bolnu grimasu kada im slanom mokraćom pišam po otvorenim ranama.
Preterao sam? Jesam, pa šta!
Oni neki koji kažu da je ceo Beograd
glasao i da se od jutra do mraka repovi redovima nisu mogli videti – sanjaju!
To je bila fatamorgana! Čak i ovi koji me ne vole slažu se sa mnom da su to
bili samo prividi, čista tlapnja! Uostalom, nezavisne institucije su objavile
brojeve, zar nisu?
Još jednom ću ponoviti koliko sam
srećan, gotovo u stanju ekstaze. Ostanite živi, preklinjem vas! Za zdravlje ne
mogu da vam garantujem, pošto znam kakav vazduh udišete. Ispraznite frižidere, molim
vas, hoću da ponovim onu duhovitu foru. Uostalom, i ne morate, do sledećih
izbora će ionako biti prazni.
Ne znam šta bih vam još rekao, osim da
i dalje ostanete moje biračko telo. Bez glave!
Vaš doživotni predsednik
P.S.1.
Jednom je neka lektorka skrenula pažnju da se u tekstovima na bilbordima obavezno
stavi zapeta ispred petog padeža. I htedoh da javim, ali ovi moji već okačili. Brzi
su oni! Pa je ovo samo za našu decu
(njihova izgleda to znaju): Hvala, Srbijo!
P.S.2. Podanik je onaj kojim neko raspolaže u svakom
pogledu, kome je neko potčinjen radom, dažbinama, životom, što je u nečijoj
službi, a taj odnos može biti i prema državi (Sinonimi i srodne reči srpskohrvatskoga jezika, Miodrag S. Lalević, Beograd,
1974)
субота, 2. април 2022.
JUNAC (priča iz knjige "MIRIS BOJA". Da li smo junci? Pročitajte.)
Moje ime je Stojadin Junac. Znam da su mi ime i prezime
komični, ali vas molim da se ne smejete i ne pravite viceve na moj račun.
Sprdaju se zbog mog prezimena od kada znam za sebe, pa ne bih voleo da i vi to
sad radite. Ime mi je dao otac jer je to bila želja njegovog kuma koji je te
godine kupio zastavu 101, popularnog stojadina. Mnogo je voleo svog kuma,
koga je inače upoznao u vojsci u Bileći, u školi rezervnih oficira.
Otac mi se zove Jorgovan Junac. Nekad je bio zaposlen u
fabrici Zmaj u Zemunu. Bio je uvek
primeran radnik, pa je za dvadeset godina rada dobio ručni sat. A bio je i
potpredsednik Saveza komunista u našoj mesnoj zajednici. Za jedan Praznik rada
dobio je na poklon knjigu Hamdije Pozderca – U kontinuitetu revolucije.
Bio sam zadovoljan što se boja korica knjige slagala s regalom u našoj dnevnoj
sobi, ali i srećan zbog prezimena autora, koje je bilo isto toliko smešno kao i
naše, pogotovo kad bi slovo o postalo
i. Knjigu nikad nisam pročitao, ali
sam je uvek pokazivao drugovima, jer je to bio poklon Saveza komunista mom ocu.
Kad sam završio osnovnu školu, nestala je Jugoslavija.
Nestao je i Savez komunista. Tata je neke knjige, zajedno s knjigom Hamdije
Pozderca, sklonio iz regala i upozorio me da je više ne pokazujem drugovima.
– Tata, mogu li samo da im pokažem prezime? Neću im reći
da si je dobio od Partije.
– Ne, rekao sam već. Ni slučajno!
Moj otac je znao razne stvari. Znao je istoriju, a i
ekonomiju. Shvatao je šta nam spremaju ovi sa Zapada. Svašta je znao da napravi
svojim rukama, a bio je vešt i oko kola. Kumu je sam popravljao stojadina. Bez ičije pomoći sagradio je kuću u Gornjem Zemunu. Niko
mu nije verovao da je napravio tako dobru kuću za tako male pare. Ostalo je još
da se stavi ograda na terasi (koja se sad ne koristi jer je ispred nje zid
komšijine kuće). „Arhitekte samo gledaju da uzmu pare, a pojma nemaju! Pa zar
oni mogu da znaju kako ja hoću da živim“, zaključivao je moj otac Jorgovan
Junac.
Jednom se s kumom skoro potukao jer mu je ovaj rekao da
je ipak loše rešenje da se direktno sa ulaznih vrata ulazi u kuhinju, pa tek
onda u dnevnu sobu. Moj tata mu je objasnio da nema tako velikog prozora u
kuhinji koji bi omogućio dovoljno provetravanje kad se kuva domaća hrana i da
je bolje da tu budu i vrata. Kum se nije slagao, pa je izbila svađa. Moja majka
ih je jedva pomirila.
Moj otac se učlanio u Socijalističku partiju one godine
kad sam ja upisao srednju grafičku školu. Zemlja je tada bila u ratnom stanju,
a mi smo prvi put slavili krsnu slavu – Svetog Nikolu.
Sveštenik je bio zgrožen kad je video prase na stolu u dnevnoj sobi i tražio je
da se skloni. Mama je prase prenela u kuhinju i spustila na pod. Kuhinja je inače
bila uska i puna hrane i pića, tako da se s prasetom nije imalo kud. Kad je
odlazio, sveštenik je morao da ga preskoči. „Ti popovi kao sve znaju. Sad ne
može prase. Ma, to je nekada bilo, sada je drugačije“, rezonovao je moj otac.
Ulica nam nije bila asfaltirana još od kopanja
kanalizacije kad sam bio u drugom razredu osnovne. Jednom je u našu kuću banula
visoka delegacija Radikalne stranke iz Gornjeg Zemuna. Pričali su s mojim ocem
i pomenuli asfalt. Takođe su zaključili da moralnijeg i pametnijeg čoveka od
mog oca Jorgovana Junca još nisu sreli. Glasno su istakli da su im takvi ljudi
potrebni, jer će „ove unutrašnje izdajice i nesposobnjakovići uništiti zemlju“.
Pitali su i za poreklo prezimena Junac. Moj otac im je pokazivao slike sa
slave.
Bližili su se izbori. Ja sam pomagao ocu u lepljenju
plakata. „Ima da u našoj ulici bude asfalt kao na Terazijama!“, radosno je
uzvikivao moj otac s nepokolebljivim optimizmom u glasu. Na vlast su došli
socijalisti i radikali. Tata je za svaki slučaj imao obe članske karte.
Prošlo je godinu dana. Ja sam završio prvi razred srednje
škole. Otac je bio nervozan zbog asfalta, još ga nije bilo u našoj ulici.
„Uradili bi to oni, ali ne mogu. Jer šta god urade dobro – ove izdajice
izdaju!“, govorio je nervozno.
Kad sam završio srednju školu, drugovi iz očeve partije
su mi našli posao. „Za onog manjeg Junca mora da se nađe neki posao!“, rekao je
lično predsednik partije Gornjeg grada. Posao nije bio u struci. Bio sam čuvar
na poljoprivrednom dobru u Zemunu. Tamo nije bilo drugih junaca osim mene.
Čuvao sam neka skladišta s cigaretama i alkoholom. Te godine su nas
bombardovali, a ja sam bio na vrlo važnom zadatku: motrio sam da neko ne
iskoristi priliku i ne opljačka skladište vredne robe mog gazde, koji je bio
rođeni brat predsednika partije u našem kraju. Morao sam da opravdam reputaciju
svog oca i porodice Junac.
Onda se desilo nešto što me je potpuno iznenadilo, ali nije
mog oca. Naime, opet su bili izbori. Lepili smo i ovog puta plakate, ali su
naši izgubili. Zapravo, ovi drugi su rekli da su pobedili, a nisu, tako da se
sve rešilo na ulici, to jest ispred Skupštine. „Ja sam oduvek govorio da samo
promene mogu da spasu ovu zemlju“, nije se dao moj otac Jorgovan. Jeste, prisećam
se da je on uvek bio za promene, ali ga u partijskom mesnom odboru nisu razumeli.
Što nije čudno jer su to sve bili ljudi s pola osnovne. A moj otac je završio
večernju bravarsku.
Za slavu te godine nije se spremalo prase, već samo riba.
I ruska salata. Sveštenik nije tražio da se bilo šta sklanja sa stola, mada je
pitao da li ima jaja u ruskoj salati. Majka je rekla da ih ima samo malo, jer
otac pati od holesterola. Sveštenik ipak nije bio zadovoljan odgovorom. Na
slavi je te večeri bio i neki tatin drug iz partije. Mislim da su se dogovarali
da uđu u stranku onog koji je pobedio na izborima jer mu sad treba „pomoć i
podrška“. Tata mu je pomenuo i asfalt.
Otac je otišao u penziju. Ja sam izgubio posao, jer ono
skladište više nije imalo robe, a gazdi su pucali u nogu, u Zemunu. Posle toga je
otišao u inostranstvo. Ipak sam našao novi posao. U pekari.
Jednom je tata došao s partijskog sastanka veoma
nervozan, jer nije bio na listi za lokalne izbore, a već pet godina je bio
član. Kazao je da je to sigurno zbog prezimena Junac, jer niko neće da glasa za
junca. Pomenuo je i asfalt, ali su mu rekli da naša ulica nije na listi prioriteta.
Sledeće godine sam se zaposlio u stranoj firmi, kao kurir
i grafički tehničar. Upoznao sam devojku kojom sam se oženio. Otac je odmah
isplanirao da se kuća u dvorištu proširi, da bi bilo dovoljno mesta za sve.
Postao je pravi penzioner. Da kucnem u drvo, preživeo je i srčani udar. Nije
više išao na sastanke i sve manje prijatelja ga je posećivalo.
Došli su novi izbori. Sad su stari ponovo dobili vlast,
ali kao Novi. „Znao sam da od ovih
nema ništa, ovi moji će sve da ih pohapse!“ – odlučno je presudio moj
zadovoljni otac. Vratio se starim drugovima i na sledećim izborima za mesnu
zajednicu prijavio se kao kandidat Novih.
– Ko ne bi glasao za Junca? – uzvikivao je novoizabrani
šef mesne kancelarije, moj bivši gazda, koji se vratio iz inostranstva i sad je
ćopao. – Našoj stranci su samo junci potrebni. Takve narod razume i ceni.
Konačno smo dobili i asfalt. Moj otac je to doživeo kao
svoje životno delo. „Kad bi mi bar jedan od ovih komšija prišao i rekao: Junac,
svaka čast, borio si se za sve nas! Stoka nezahvalna! Mi, Junci, smo borbeni i
zato rezultati dolaze“, rezimirao je glasno. Asfalt je bio lošeg kvaliteta i na
lošoj podlozi, i brzo je ispucao. Automobili su
se redovno zaglavljivali u njegovim rupama, a ulica je noću bila neosvetljena jer
su sijalice na banderi pocrkale, a niko ih nije zamenjivao.
Ljudi iz komšiluka su počeli da lupaju u šerpe sve više
nezadovoljni ovim Novim. Moj otac je
tačno znao ko lupa, a ko ne, jer je imao spisak stanara s njihovim trenutnim
političkim opredeljenjima. Sam je inače bio neodlučan. Asfalt jeste tu, ali kao
da nije. Potreban je novi, ali pravi. Ko su ti Pravi koji će staviti takav asfalt?
– Tata, šta da radimo? – pitao sam svog mudrog oca
Jorgovana.
– Kao Junac se jesam rodio, ali treba li da umrem kao
junac? – odlučno mi je odgovorio.
– Junci su odvažni i borbeni, stalno si mi ponavljao –
dodao sam.
– Jeste, sine. Tako je. Lupaćemo i mi sutra ako ovi
nastave da lupaju. I to toliko glasno da će nas čuti ceo Zemun.
Sutradan sam završavao izolaciju na proširenju kuće gde
je trebalo da živim sa ženom i decom. Bio je to lep stan s velikom kuhinjom i
vratima koja su izlazila na balkon, premda je balkon gledao na komšijin zid.
Tata je kumu zamenio lamelu na stojadinu.
– Sutra ćemo lupati, sine, videće oni... – odrešito je
zaključio moj otac.
– Hoćemo, tata –
saglasio sam se.
Uveče ipak nismo lupali u šerpe jer nismo bili sigurni da
li je buka postala tiša ili glasnija.
понедељак, 21. март 2022.
GRADSKE PEČURKICE (autor priče Nebojša Jojić)
Primetio sam ovih dana šetajući gradom kako su, kao pečurkice posle kiše, na našim ulicama izrasli štandovi različitih partija, pokreta, udruženja i slično...
Pale su mi u oči dve stvari:
Prva, ovih "zaposlenih", što prodaju 'ideju", na svakom štandu ima znatno više nego zainteresovanihi "korisnika" te ideje sa druge strane na brzinu namontirane skalamerije i Drugo, svi "zaposleni" su bez izuzetka bili u boljem statusnom stanju (nisam siguran za mentalno) od "korisnika".
Onda mi misao pobeže na Tajland gde samo u kratkom periodu godine, zato što tada veliki crni vodeni bivoli jedu nekakvo semenje i kake balegu specifičnog mineralnog sastava, iz nje rastu čuvene "magične pečurke," iliti prirodni blagi LSD.
Prirodni halucinogenih opijat.
I uz pomoć pečurkica proslaviše se žurke punog meseca, kad je brojna ekipica plesala do zore, a mesec se prikazivao i bio kako kome...
Od kakvog li su semena i iz kakve kake ove naše ulične pečurkice nastale?
U njihovom slučaju, svakako se mora biti pažljiv u pristupu i količini konzumiranja, jer svaka pečurkica ima pomalo drugačiji opijat.
Da li rade na zeleno, žuto, crveno ili crno?
Zato pažljivo dragi sugrađani i sunarodnici, da ne bude posle:
"A ŠTA ĆEMO SAD"!
петак, 18. март 2022.
VLADANKA MORA BITI ZDRAVA
Nekom
nekontrolisanom erupcijom pogrešnih odluka, lošeg rasuđivanja i lažnog
samopouzdanja – dogodila se Vladanka. Došla je da popravi odluke, da pravilno
rasuđuje i da podigne samopouzdanje. Da bi savladala tako težak i složen
zadatak, morala je da bude zdrava. Sva očekivanja za budući blaženi život bila
su poverena samo njoj.
U početku Vladanka nije delovala bolesno
i umereno je govorila o svojim vizijama budućnosti. Koja je, svakako, morala
biti blistava. Svi su bili opčinjeni, gotovo hipnotisani jednostavnošću a
genijalnošću iznetih planova. Očekivanja su neprestano rasla. Da nam poživi Vladanka u zdravlju – ponavljalo
se svakodnevno.
Dani su prolazili brzo, kao i život. Obećanih
rešenja nije bilo. Pritom, počele su da se dešavaju čudne stvari. Koje smo čak
i mi primetili, mada smo (kao što smo već rekli) patili od lošeg rasuđivanja.
Jednog
je dana neko srušio celu ulicu. Noću. Vladanka je rekla da su to kompletni
idioti, ali i da bi je ona sama srušila, i to u po bela dana! Počeli su da
padaju helikopteri. I da se razaraju zgrade iz prošlog veka. A neke druge da se
besomučno grade. Svuda. Seklo se drveće. Nizali su se čudni, čak zaprepašćujući
događaji. Vladanka je sve opravdavala.
Da li je Vladanka zdrava?
Mi ne dovozimo ljude autobusom.
Naša ekonomija sija, ona je zvezda u
usponu u celoj Evropi.
Našli smo još para. Imamo para više
nego što nam je potrebno.
Nemojte da lažete – niko nije rekao da
je najsmešniji virus.
...
Uznemirili smo se. Da Vladanka ipak
nije zdrava? Naše sumnje su se potpuno potvrdile kad je izašla iz frižidera i,
posle govora potpuno istog kao i onog dana kad se pojavila posle nekontrolisane
erupcije, vratila u frižider i zatvorila ga.
Svi smo u isto vreme počeli da peremo
ruke i govorimo uglas: Vladanka mora biti zdrava!
I, šta ćemo sad?
Videćemo 3. aprila.
среда, 9. март 2022.
NAVIJANJE
– Goool! Znao sam da ćemo im ga zabiti u produžetku!
Vrisak je pripadao Srbislavu, a prolomio se posle pobedonosnog pogotka njegovog tima, koji se dogodio posle regularnog toka utakmice, u šestom minutu produžetka, i to nakon sumnjivog penala.
Srbislav je bio vatreni navijač najuspešnijeg fudbalskog kluba u svojoj zemlji. Iako je bio već u ozbiljnim godinama, strast navijanja, koja ga je pratila od detinjstva – nikad ga nije napustila. Navijanje je bilo neraskidivi deo njegovog života, kao da nikad i nije odrastao.
Paradoksalno je to što je Srbislav inače radio na mašini za navijanje! To jest, bio je zadužen za mašinu koja je navijala kablove. Firma je bila iz razvijenog sveta. Nerazvijeni Srbislav nije, međutim, bio zadovoljan svojim radnim mestom, a ni primanjima. Sam posao neprestanog navijanja kablova izazivao je u njemu nemalu frustraciju. Zato ga je ovo drugo navijanje opuštalo i pomagalo mu da svoje nezadovoljstvo isprazni na stadionu ili ispred televizora.
Navijanje se Srbislavu prosto uvuklo pod kožu. Jednostavno nije mogao bez njega. Opsedalo ga je. Navijao je on i za klubove izvan svoje zemlje, za razne sportiste, za političare, za ljude koji šetaju, za automobile koji jure ulicama..., za sve živo! Srbislav je postao zavisnik od navijanja. Ne znam jedino da li je navijao dok je spavao, odnosno sanjao, ali na poslu i van njega – u svim prilikama! Kad nije gledao neki sport, navijao je za ono što se odvijalo ispred njegovih očiju, šta god to bilo. Svaki događaj se istog trenutka pretvarao u takmičenje, a svako takmičenje mu je smesta omogućavalo da počne da uživa u svom neobičnom hobiju.
Vama možda pogled na ulicu ne budi nikakvu posebnu emociju, ali u Srbislavu bi odmah počelo da raste uzbuđenje. Da li će onaj vozač crnog automobila proći na crveno svetlo? Uvek je navijao za najbržeg ili za najbezobraznijeg vozača. Večera s kumovima je takođe mogla da probudi navijačku požudu. Ako bi se kum napio, kuma bi se s njim posvađala. Kladio se sam sa sobom da će uspeti da kuma napije brljom od šljivovice iz prošle godine, a onda je navijao za njega u izazvanoj svađi.
U firmi (iz razvijenog sveta) za proizvodnju kablova spremao se štrajk zbog niskih plata. Srbislav u tome začudo nije učestvovao. Iako, kao što smo već rekli, nije bio ni najmanje zadovoljan uslovima rada i zaradom – nije se pobunio! Nije znao kako to da objasni ni samom sebi. Njegova mašina nije bila ugašena. Bila je u pogonu. Zar nije već odavno bio zaključio da i njemu odgovaraju bolji uslovi rada i veća zarada? U čemu je bio problem? U tome što je Srbislav navijao za poslodavca! Ne za sebe!
Kolege koje su se pobunile dobile su otkaz. Srbislav je na neki čudan i poremećen način bio zadovoljan.
Mašina za navijanje kablova radila je bez prestanka, sa sve većim učinkom, a rezultati su svima bili očigledni. Firma iz razvijenog sveta je sve više zarađivala, uslovi rada postajali sve teži, a plate sve nedovoljnije. Ipak, njegova zavisnost od navijanja ne samo da nije splasnula, već se duplirala! Kao što je i njegovo navijanje dupliralo zaradu firmi koja nije bila njegova.
Nerazvijeni Srbislav je i dalje bio neobjašnjivo zadovoljan.
Počeo je rat. Kakva je tek to prilika za navijanje!
Пријавите се на:
Коментари (Atom)