JUNAC (priča iz knjige "MIRIS BOJA". Da li smo junci? Pročitajte.)

 

Moje ime je Stojadin Junac. Znam da su mi ime i prezime komični, ali vas molim da se ne smejete i ne pravite viceve na moj račun. Sprdaju se zbog mog prezimena od kada znam za sebe, pa ne bih voleo da i vi to sad radite. Ime mi je dao otac jer je to bila želja njegovog kuma koji je te godine kupio zastavu 101, popularnog stojadina. Mnogo je voleo svog kuma, koga je inače upoznao u vojsci u Bileći, u školi rezervnih oficira.

 

Otac mi se zove Jorgovan Junac. Nekad je bio zaposlen u fabrici Zmaj u Zemunu. Bio je uvek primeran radnik, pa je za dvadeset godina rada dobio ručni sat. A bio je i potpredsednik Saveza komunista u našoj mesnoj zajednici. Za jedan Praznik rada dobio je na poklon knjigu Hamdije Pozderca – U kontinuitetu revolucije. Bio sam zadovoljan što se boja korica knjige slagala s regalom u našoj dnevnoj sobi, ali i srećan zbog prezimena autora, koje je bilo isto toliko smešno kao i naše, pogotovo kad bi slovo o postalo i. Knjigu nikad nisam pročitao, ali sam je uvek pokazivao drugovima, jer je to bio poklon Saveza komunista mom ocu.

 

Kad sam završio osnovnu školu, nestala je Jugoslavija. Nestao je i Savez komunista. Tata je neke knjige, zajedno s knjigom Hamdije Pozderca, sklonio iz regala i upozorio me da je više ne pokazujem drugovima.

 

– Tata, mogu li samo da im pokažem prezime? Neću im reći da si je dobio od Partije.

– Ne, rekao sam već. Ni slučajno!

 

Moj otac je znao razne stvari. Znao je istoriju, a i ekonomiju. Shvatao je šta nam spremaju ovi sa Zapada. Svašta je znao da napravi svojim rukama, a bio je vešt i oko kola. Kumu je sam  popravljao stojadina. Bez ičije pomoći sagradio je kuću u Gornjem Zemunu. Niko mu nije verovao da je napravio tako dobru kuću za tako male pare. Ostalo je još da se stavi ograda na terasi (koja se sad ne koristi jer je ispred nje zid komšijine kuće). „Arhitekte samo gledaju da uzmu pare, a pojma nemaju! Pa zar oni mogu da znaju kako ja hoću da živim“, zaključivao je moj otac Jorgovan Junac.

 

Jednom se s kumom skoro potukao jer mu je ovaj rekao da je ipak loše rešenje da se direktno sa ulaznih vrata ulazi u kuhinju, pa tek onda u dnevnu sobu. Moj tata mu je objasnio da nema tako velikog prozora u kuhinji koji bi omogućio dovoljno provetravanje kad se kuva domaća hrana i da je bolje da tu budu i vrata. Kum se nije slagao, pa je izbila svađa. Moja majka ih je jedva pomirila.

 

Moj otac se učlanio u Socijalističku partiju one godine kad sam ja upisao srednju grafičku školu. Zemlja je tada bila u ratnom stanju, a mi smo prvi put slavili krsnu slavu – Svetog Nikolu. Sveštenik je bio zgrožen kad je video prase na stolu u dnevnoj sobi i tražio je da se skloni. Mama je prase prenela u kuhinju i spustila na pod. Kuhinja je inače bila uska i puna hrane i pića, tako da se s prasetom nije imalo kud. Kad je odlazio, sveštenik je morao da ga preskoči. „Ti popovi kao sve znaju. Sad ne može prase. Ma, to je nekada bilo, sada je drugačije“, rezonovao je moj otac.

 

Ulica nam nije bila asfaltirana još od kopanja kanalizacije kad sam bio u drugom razredu osnovne. Jednom je u našu kuću banula visoka delegacija Radikalne stranke iz Gornjeg Zemuna. Pričali su s mojim ocem i pomenuli asfalt. Takođe su zaključili da moralnijeg i pametnijeg čoveka od mog oca Jorgovana Junca još nisu sreli. Glasno su istakli da su im takvi ljudi potrebni, jer će „ove unutrašnje izdajice i nesposobnjakovići uništiti zemlju“. Pitali su i za poreklo prezimena Junac. Moj otac im je pokazivao slike sa slave.

 

Bližili su se izbori. Ja sam pomagao ocu u lepljenju plakata. „Ima da u našoj ulici bude asfalt kao na Terazijama!“, radosno je uzvikivao moj otac s nepokolebljivim optimizmom u glasu. Na vlast su došli socijalisti i radikali. Tata je za svaki slučaj imao obe članske karte.

 

Prošlo je godinu dana. Ja sam završio prvi razred srednje škole. Otac je bio nervozan zbog asfalta, još ga nije bilo u našoj ulici. „Uradili bi to oni, ali ne mogu. Jer šta god urade dobro – ove izdajice izdaju!“, govorio je nervozno.

 

Kad sam završio srednju školu, drugovi iz očeve partije su mi našli posao. „Za onog manjeg Junca mora da se nađe neki posao!“, rekao je lično predsednik partije Gornjeg grada. Posao nije bio u struci. Bio sam čuvar na poljoprivrednom dobru u Zemunu. Tamo nije bilo drugih junaca osim mene. Čuvao sam neka skladišta s cigaretama i alkoholom. Te godine su nas bombardovali, a ja sam bio na vrlo važnom zadatku: motrio sam da neko ne iskoristi priliku i ne opljačka skladište vredne robe mog gazde, koji je bio rođeni brat predsednika partije u našem kraju. Morao sam da opravdam reputaciju svog oca i porodice Junac.

 

Onda se desilo nešto što me je potpuno iznenadilo, ali nije mog oca. Naime, opet su bili izbori. Lepili smo i ovog puta plakate, ali su naši izgubili. Zapravo, ovi drugi su rekli da su pobedili, a nisu, tako da se sve rešilo na ulici, to jest ispred Skupštine. „Ja sam oduvek govorio da samo promene mogu da spasu ovu zemlju“, nije se dao moj otac Jorgovan. Jeste, prisećam se da je on uvek bio za promene, ali ga u partijskom mesnom odboru nisu razumeli. Što nije čudno jer su to sve bili ljudi s pola osnovne. A moj otac je završio večernju bravarsku.

 

Za slavu te godine nije se spremalo prase, već samo riba. I ruska salata. Sveštenik nije tražio da se bilo šta sklanja sa stola, mada je pitao da li ima jaja u ruskoj salati. Majka je rekla da ih ima samo malo, jer otac pati od holesterola. Sveštenik ipak nije bio zadovoljan odgovorom. Na slavi je te večeri bio i neki tatin drug iz partije. Mislim da su se dogovarali da uđu u stranku onog koji je pobedio na izborima jer mu sad treba „pomoć i podrška“. Tata mu je pomenuo i asfalt.

 

Otac je otišao u penziju. Ja sam izgubio posao, jer ono skladište više nije imalo robe, a gazdi su pucali u nogu, u Zemunu. Posle toga je otišao u inostranstvo. Ipak sam našao novi posao. U pekari.

 

Jednom je tata došao s partijskog sastanka veoma nervozan, jer nije bio na listi za lokalne izbore, a već pet godina je bio član. Kazao je da je to sigurno zbog prezimena Junac, jer niko neće da glasa za junca. Pomenuo je i asfalt, ali su mu rekli da naša ulica nije na listi prioriteta.

 

Sledeće godine sam se zaposlio u stranoj firmi, kao kurir i grafički tehničar. Upoznao sam devojku kojom sam se oženio. Otac je odmah isplanirao da se kuća u dvorištu proširi, da bi bilo dovoljno mesta za sve. Postao je pravi penzioner. Da kucnem u drvo, preživeo je i srčani udar. Nije više išao na sastanke i sve manje prijatelja ga je posećivalo.

 

Došli su novi izbori. Sad su stari ponovo dobili vlast, ali kao Novi. „Znao sam da od ovih nema ništa, ovi moji će sve da ih pohapse!“ – odlučno je presudio moj zadovoljni otac. Vratio se starim drugovima i na sledećim izborima za mesnu zajednicu prijavio se kao kandidat Novih.

 

– Ko ne bi glasao za Junca? – uzvikivao je novoizabrani šef mesne kancelarije, moj bivši gazda, koji se vratio iz inostranstva i sad je ćopao. – Našoj stranci su samo junci potrebni. Takve narod razume i ceni.

 

Konačno smo dobili i asfalt. Moj otac je to doživeo kao svoje životno delo. „Kad bi mi bar jedan od ovih komšija prišao i rekao: Junac, svaka čast, borio si se za sve nas! Stoka nezahvalna! Mi, Junci, smo borbeni i zato rezultati dolaze“, rezimirao je glasno. Asfalt je bio lošeg kvaliteta i na lošoj podlozi, i brzo je ispucao. Automobili su se redovno zaglavljivali u njegovim rupama, a ulica je noću bila neosvetljena jer su sijalice na banderi pocrkale, a niko ih nije zamenjivao.

 

Ljudi iz komšiluka su počeli da lupaju u šerpe sve više nezadovoljni ovim Novim. Moj otac je tačno znao ko lupa, a ko ne, jer je imao spisak stanara s njihovim trenutnim političkim opredeljenjima. Sam je inače bio neodlučan. Asfalt jeste tu, ali kao da nije. Potreban je novi, ali pravi. Ko su ti Pravi koji će staviti takav asfalt?

 

– Tata, šta da radimo? – pitao sam svog mudrog oca Jorgovana.

– Kao Junac se jesam rodio, ali treba li da umrem kao junac? – odlučno mi je odgovorio.

– Junci su odvažni i borbeni, stalno si mi ponavljao – dodao sam.

– Jeste, sine. Tako je. Lupaćemo i mi sutra ako ovi nastave da lupaju. I to toliko glasno da će nas čuti ceo Zemun.

 

Sutradan sam završavao izolaciju na proširenju kuće gde je trebalo da živim sa ženom i decom. Bio je to lep stan s velikom kuhinjom i vratima koja su izlazila na balkon, premda je balkon gledao na komšijin zid. Tata je kumu zamenio lamelu na stojadinu.

 

– Sutra ćemo lupati, sine, videće oni... – odrešito je zaključio moj otac.

– Hoćemo, tata – saglasio sam se.

 

Uveče ipak nismo lupali u šerpe jer nismo bili sigurni da li je buka postala tiša ili glasnija.

 

 

 

 

 

 

GRADSKE PEČURKICE (autor priče Nebojša Jojić)

 Primetio sam ovih dana šetajući gradom kako su, kao pečurkice posle kiše, na našim ulicama izrasli štandovi različitih partija, pokreta, udruženja i slično...

Pale su mi u oči dve stvari:

Prva, ovih "zaposlenih", što prodaju 'ideju", na svakom štandu ima znatno više nego zainteresovanihi "korisnika" te ideje sa druge strane na brzinu namontirane skalamerije i Drugo, svi "zaposleni" su bez izuzetka bili u boljem statusnom stanju (nisam siguran za mentalno) od "korisnika".

Onda mi misao pobeže na Tajland gde samo u kratkom periodu godine, zato što tada veliki crni vodeni bivoli jedu nekakvo semenje i kake balegu specifičnog mineralnog sastava, iz nje rastu čuvene "magične pečurke," iliti prirodni blagi LSD. 

Prirodni halucinogenih opijat. 

I uz pomoć pečurkica proslaviše se žurke punog meseca, kad je brojna ekipica plesala do zore, a mesec se prikazivao i bio kako kome...

Od kakvog li su semena i iz kakve kake ove naše ulične pečurkice nastale?

U njihovom slučaju, svakako se mora biti pažljiv u pristupu i količini konzumiranja, jer svaka pečurkica ima pomalo drugačiji opijat. 

Da li rade na zeleno, žuto, crveno ili crno? 

Zato pažljivo dragi sugrađani i sunarodnici, da ne bude posle:

"A ŠTA ĆEMO SAD"!

VLADANKA MORA BITI ZDRAVA

 

        

    Nekom nekontrolisanom erupcijom pogrešnih odluka, lošeg rasuđivanja i lažnog samopouzdanja – dogodila se Vladanka. Došla je da popravi odluke, da pravilno rasuđuje i da podigne samopouzdanje. Da bi savladala tako težak i složen zadatak, morala je da bude zdrava. Sva očekivanja za budući blaženi život bila su poverena samo njoj.

        U početku Vladanka nije delovala bolesno i umereno je govorila o svojim vizijama budućnosti. Koja je, svakako, morala biti blistava. Svi su bili opčinjeni, gotovo hipnotisani jednostavnošću a genijalnošću iznetih planova. Očekivanja su neprestano rasla. Da nam poživi Vladanka u zdravlju – ponavljalo se svakodnevno.

        Dani su prolazili brzo, kao i život. Obećanih rešenja nije bilo. Pritom, počele su da se dešavaju čudne stvari. Koje smo čak i mi primetili, mada smo (kao što smo već rekli) patili od lošeg rasuđivanja.

        Jednog je dana neko srušio celu ulicu. Noću. Vladanka je rekla da su to kompletni idioti, ali i da bi je ona sama srušila, i to u po bela dana! Počeli su da padaju helikopteri. I da se razaraju zgrade iz prošlog veka. A neke druge da se besomučno grade. Svuda. Seklo se drveće. Nizali su se čudni, čak zaprepašćujući događaji. Vladanka je sve opravdavala.

        Da li je Vladanka zdrava?

        Mi ne dovozimo ljude autobusom.

        Naša ekonomija sija, ona je zvezda u usponu u celoj Evropi.

        Našli smo još para. Imamo para više nego što nam je potrebno.

        Nemojte da lažete – niko nije rekao da je najsmešniji virus.

        ...

        Uznemirili smo se. Da Vladanka ipak nije zdrava? Naše sumnje su se potpuno potvrdile kad je izašla iz frižidera i, posle govora potpuno istog kao i onog dana kad se pojavila posle nekontrolisane erupcije, vratila u frižider i zatvorila ga.

        Svi smo u isto vreme počeli da peremo ruke i govorimo uglas: Vladanka mora biti zdrava!

        I, šta ćemo sad?

        Videćemo 3. aprila.

NAVIJANJE

 

– Goool! Znao sam da ćemo im ga zabiti u produžetku!

        Vrisak je pripadao Srbislavu, a prolomio se posle pobedonosnog pogotka njegovog tima, koji se dogodio posle regularnog toka utakmice, u šestom minutu produžetka, i to nakon sumnjivog penala.

        Srbislav je bio vatreni navijač najuspešnijeg fudbalskog kluba u svojoj zemlji. Iako je bio već u ozbiljnim godinama, strast navijanja, koja ga je pratila od detinjstva – nikad ga nije napustila. Navijanje je bilo neraskidivi deo njegovog života, kao da nikad i nije odrastao.

        Paradoksalno je to što je Srbislav inače radio na mašini za navijanje! To jest, bio je zadužen za mašinu koja je navijala kablove. Firma je bila iz razvijenog sveta. Nerazvijeni Srbislav nije, međutim, bio zadovoljan svojim radnim mestom, a ni primanjima. Sam posao neprestanog navijanja kablova izazivao je u njemu nemalu frustraciju. Zato ga je ovo drugo navijanje opuštalo i pomagalo mu da svoje nezadovoljstvo isprazni na stadionu ili ispred televizora.

        Navijanje se Srbislavu prosto uvuklo pod kožu. Jednostavno nije mogao bez njega. Opsedalo ga je. Navijao je on i za klubove izvan svoje zemlje, za razne sportiste, za političare, za ljude koji šetaju, za automobile koji jure ulicama..., za sve živo! Srbislav je postao zavisnik od navijanja. Ne znam jedino da li je navijao dok je spavao, odnosno sanjao, ali na poslu i van njega – u svim prilikama! Kad nije gledao neki sport, navijao je za ono što se odvijalo ispred njegovih očiju, šta god to bilo. Svaki događaj se istog trenutka pretvarao u takmičenje, a svako takmičenje mu je smesta omogućavalo da počne da uživa u svom neobičnom hobiju.

        Vama možda pogled na ulicu ne budi nikakvu posebnu emociju, ali u Srbislavu bi odmah počelo da raste uzbuđenje. Da li će onaj vozač crnog automobila proći na crveno svetlo? Uvek je navijao za najbržeg ili za najbezobraznijeg vozača. Večera s kumovima je takođe mogla da probudi navijačku požudu. Ako bi se kum napio, kuma bi se s njim posvađala. Kladio se sam sa sobom da će uspeti da kuma napije brljom od šljivovice iz prošle godine, a onda je navijao za njega u izazvanoj svađi.

        U firmi (iz razvijenog sveta) za proizvodnju kablova spremao se štrajk zbog niskih plata. Srbislav u tome začudo nije učestvovao. Iako, kao što smo već rekli, nije bio ni najmanje zadovoljan uslovima rada i zaradom – nije se pobunio! Nije znao kako to da objasni ni samom sebi. Njegova mašina nije bila ugašena. Bila je u pogonu. Zar nije već odavno bio zaključio da i njemu odgovaraju bolji uslovi rada i veća zarada? U čemu je bio problem? U tome što je Srbislav navijao za poslodavca! Ne za sebe!

        Kolege koje su se pobunile dobile su otkaz. Srbislav je na neki čudan i poremećen način bio zadovoljan.

        Mašina za navijanje kablova radila je bez prestanka, sa sve većim učinkom, a rezultati su svima bili očigledni. Firma iz razvijenog sveta je sve više zarađivala, uslovi rada postajali sve teži, a plate sve nedovoljnije. Ipak, njegova zavisnost od navijanja ne samo da nije splasnula, već se duplirala! Kao što je i njegovo navijanje dupliralo zaradu firmi koja nije bila njegova.

        Nerazvijeni Srbislav je i dalje bio neobjašnjivo zadovoljan.

        Počeo je rat. Kakva je tek to prilika za navijanje!

JAJCE

Kao i poslednjih nekoliko godina Beograd je najzagađeniji grad na svetu.

Prvaci smo u Evropi po broju umrlih od zagađenja vazduha.

Bolesnici i dalje čekaju na skenere, terapije i operacije koje se odlažu.

Svake godine Srbija izgubi jedan grad veličine Valjeva.

Danas, kao i svaki drugi dan pojaviće se zahtev za pomoć nekom detetu kome je potrebno lečenje za koje država Srbija ne želi da odvoji sredstva.

Vlastodršci su i danas potrošili stotine miliona na nameštene tendere za sebe o vašem trošku.

Desilo se još jedno ubistvo.

Ulice su pune bahatih vozača i kriminalaca kojima zakon ništa ne može…..

Danas je Srbin, kao i svako jutro počeo da čačka svoje desno jajce, da bi poslepodne po starom dobrom običaju počeo da češka levo jajce.

MATEMATIKA (autor priče je moj kolega iz turizma i pisac Nebojša Jojić. Njegovu tiražnu knjigu „BUKIRANO“ u izdanju „Lagune“, toplo preporučujem)

 

 U osnovnoj školi u Šušunovcima, nastavnik je sa đacima viših razreda kojih je bilo jedva desetak, vežbao matematiku.

 

"Hajde da napravimo ovakvu računicu", reče nastavnik, "prema izjavi nekadašnje ministarke Udovičiki, od Maja 2015. godine, u državnoj administraciji Srbije tada je bilo zaposleno oko 500 hiljada ljudi, što je očigledno okvirna cifra, jer niko još uvek u Srbiji, dragi moji, slučajno ili namerno,  nema tačan podatak koliko ljudi na ovaj način zarađuje za egzistenciju.

Ali mi ćemo deco, izabrati ovu okruglu cifru radi lakše računice."

 

Ako sada svakog četvrtog zaposlenog (što ne bi mnogo uticalo na ažurnost državnog aparata, pomisli u sebi nastavnik) po slovu zakona pošaljemo na tromesečnu pauzu, molim vas da izračunate koliko bi novca uštedeli, kada bismo mu za to vreme isplaćivali 60% plate, ako je prosečna plata 50.000 dinara.

 

Đaci prilegoše na posao.

Bili su vrlo talentovani i matematika im je dobro išla, mada se mora priznati da je za to nastavnik bio veoma zaslužan.

Uvek im je davao zabavne zadatke.

 

Za Miroslava iz prve klupe, ovaj matematički problem je bio vrlo jednostavan. Svaki četvrti od 500 hiljada, to je 125 hiljada, pa puta 20.000 dinara, što je 40% prosečne plate, to je 2,5 milijarde dinara mesečno, puta 3 meseca, to je 7,5 milijardi!

 

Miroslav podiže ruku i saopšti razredu tačan rezultat.

"Bravo!", pohvali ga nastavnik, "A kada bismo nakon 3 meseca poslali na odmor sledećeg kolegu, pa onda sledećeg, koliki bi to bio iznos na godišnjem nivou", zapita.

 

Ovo je bilo lako, pa lepa Dunja brzo reši zadatak: "30 milijardi dinara!" uzviknu ona.

"Odlično Dunja! E sada mi tu cifru podelite sa 117,5", zamoli profesor učenike.

Perica je sada bio najbrži, a pošto mu je otac držao menjačnicu, shvatio je šta nastavnik želi: "kada zaokružimo na ceo broj, to je sledeća cifra: dvestapedestpetmilonatristadevtnaesthiljadastočetrdestdevet evra"', uzviknu on iz zadnje klupe.

"Tako je! Bravo deco!", obradovao se iskreno nastavnik, preko 255 milona evra, a niko nije izgubio posao!"

 

U tom zazvoni za kraj časa. Nastavnik Zoran Jovanović, bivši profesor ekonomskog fakulteta u Beogradu, uze sunđer i obrisa tablu.

 

Nebojša Jojić

NOVI ZAKON. AMIN

 

Skupština je jednoglasno usvojila novi zakon. Nije bilo nikakve debate oko njega, iako je doneti pravni akt konačno otklonio nepravdu koja je trajala vekovima. Takoreći od postanka sveta. Svetina je istog dana, ispred Kule moći, proslavljala ispravljanje ove istorijske greške. Puk je bio neizmerno ponosan što su njegove voljene vođe, i to prve u svetu, svojom hrabrošću ukinule tu nepodnošljivu diskriminaciju.

– Zašto ste došli na proslavu ispred Kule moći? – reporter jedne televizije pitao je umornog građanina, koji samo što je bio izašao iz zagušljivog autobusa koji ga je dovezao pravo na slavlje  (a koje je trebalo da se pretvori u spektakl).

– To je za televiziju?

– Da, u živom ste programu.

– S kojom živinom?

– Živom! Direktan program, sada ste na televiziji.

– A, da! A šta ste me ono pitali?

– Zašto ste došli…?

– Da vidimo banju! Mi smo iz Obrenovca! Znate, tamo nema struje, pa su nam organizovali izlet do banje.

– A šta mislite o donošenju novog pravnog akta?

– Sve super! Samo da bude bolje, a biće! A gde su izvori lekovite vode?

Okupljenom narodu se s vrha Kule moći obratio Vođa. Zahvalio se na poverenju i ponovo istakao da je zakon ugledao svetlo dana zahvaljujući pre svega njemu, i da će od danas čovečanstvo živeti bez bremena istorijskog greha! Narod je zadivljeno zurio u Kulu, koja je govor Vođe pozdravila svetlima u žarkim i veselo-neurotičnim bojama. Zapevali su najpoznatiji estradni umetnici, narodu poznati s raznih televizija. Kad su završili, svi odreda su, kao po komandi, okrenuli leđa publici i pokazali joj svoju golu zadnjicu! Euforija je slaba reč za trans koji je taj gest izazvao kod prisutnih.

Na drugoj strani sveta ministar jedne velike zemlje (kontinenta) presudio je jednom strancu na osnovu sličnog zakona i proterao ga iz zemlje. Tako mu se htelo – ima li boljeg razloga? Zakon je toliko dobar da ne zahteva ni obrazloženje! Nikome. Nikada.  

Okupljeni ispred Kule moći i javnost u istoj zemlji nisu znali da je takav zakon odavno na snazi u mnogim zemljama tzv. razvijenog sveta. To, naravno, nije bilo smetnja da se proslavljaju istorijski uspeh i nada u bolji život. I dalje su pristizali autobusi prepuni ljudi. Zbog razvoja banjskog turizma.

Zakon o ravnopravnosti i jednakosti svih organa u ljudskom telu konačno je izjednačio mozak s debelim crevom! Oduvek se (uostalom nepravedno) smatralo da su mozak i srce najvažniji ljudski organi, pa je debelo crevo bilo u drugom planu, sporedno. Ako već imamo zakone o raznim ravnopravnostima, roditelje po brojevima, zaštitu svega i ničega – zašto bi debelo crevo, a posebno njegov završetak, zvani čmar, stalno bilo u inferiornom položaju? Još od postanka sveta!

 I – zakon je usvojen! Nepravda je ispravljena! Autor ovog teksta doduše nije znao da su takvi zakoni odavno doneti u mnogim zemljama, pa i u onoj dalekoj u kojoj ga je ministar ovih dana ponosno primenio. Ništa lakše! Pogotovo kad nikom ništa ne moraš da objašnjavaš.  

Nekada su za vođu uslov bili mozak i srce. Sada je tu i čmar! Ili samo čmar?

Gledajući razdragane pevače ispred Kule moći, koji su se smenjivali na bini i koji su na kraju performansa obavezno publici pokazivali zadnjicu – jedna građanka iz Smedereva se zapitala da li će od sada i vakcine da se primaju otpozadi, a ne u rame! Nije sve ovo najbolje razumela, ali je ipak aplauzom pozdravila događaj.