ONI SE BUDE

 

Oče, grešio sam! Dugo sam istinu skrivao od svih, a najviše od samog sebe. Vi dobro znate da sam ja poznata ličnost. Prepoznaju me na ulici i smaraju za autogram i zajedničku fotografiju. Imam i para, primam nezasluženo visoku umetničku platu, derem marketinške agencija za reklame i snimam programe za poremećenu javnost. Živim kao bubreg u loju. Vi to dobro razumete. Ali da bi me i ostali pravilno razumeli, reći ću da živim kao svaki pop koji ima oko sebe veran narod, pa ga krštava, osvećuje mu kolače i vodicu, a i sahrane, božemiprosti, idu kao u vreme korone.

     Verovatno se pitate šta meni uopšte nedostaje. Šta bi to moglo mene da muči? Pa evo da Vam ispovedim.

     Poslednjih 12, 13 godina nisam imao baš nikakvih muka. Sve mi je bilo potaman (a nije da nisam primetio da većini popova nije kao meni ili da oni nisu ja). Ne mogu da poreknem ni da su me neki drugovi iz detinjstva zvali da se pojavim u medijima i podržim onu javnost koja se još nije bila poremetila, koja je odavno shvatila koliko nas država krade! E, vidite, Oče, tada je nastajao problem! Prosto sam izbegao takav angažman jer sam jasno uočio da kolege koje su to uradile nisu dobijale uloge, a izgubile su i onu sitnu platicu za umetnike!

     Oče, biću potpuno otvoren: tada mi to nije smetalo! Ali su me poslednji događaji malo poremetili. Mnogo je ljudi, studenata, dece na ulici! Mnogo! Pomislio sam da bi mi neko mogao zameriti što sam se do sada držao po strani i uz te lopove koji su ojadili državu. I – pojavio sam se na protestu! Naravno, svi su bili srećni što sam i ja na pravoj strani istorije. Međutim, odjednom je odnekud izleteo neki moj davni drugar i u lice mi sasuo:

– Hej, smeće jedno, sad si došao, gde si bio do sada?!

     Moji obožavaoci su ga, naravno, napali i odbranili svog idola. A sad ćete se Vi ponovo pitati u čemu je onda problem. Znate, malo se bojim da ovi sada neće uspeti u svojim namerama (mada ne izgleda da će se to desiti, ali ipak), pa će se onda pojaviti razni koji će mi svašta ružno reći. Dobro znate šta sve narod priča o popovima, ali ih ipak zove da mu krštavaju decu ili sahranjuju bližnje. Posao ne može da stane! Voleće oni i mene, ali nekako mi večeras ta misao ne da mira, nagriza me onako sa strane i malčice nelagodno se pitam da li je možda trebalo da se oglasim i ranije. Razumete? Molim Vas, Oče, oprostite mi grešnom!

– Brate, mogu da ti oprostim ovih nekoliko rakija, ali hranu moraš da platiš!

     (Događa se u skoro praznoj kafani, u kojoj s kelnerom razgovara naša poznata javna ličnost koja je snimala programe za poremećenu javnost.)

OBRAĆANJE PREDSEDNIKA POVODOM NOVE GODINE (MOŽDA I POSLEDNJE)

 Poštovani prebivaoci  (na ovom prostoru),

     Pošto sam ja human, snalažljiv, vredan, obrazovan, pametan, empatičan, nadahnut, kreativan, organizovan, analitičan, a pre svega šarmantan i nadasve privlačan predsednik, pa tek onda možda i običan čovek – želim najpre da vam saopštim da će od Nove godine prevoz biti besplatan...

     Šta, to ste već čuli? Stara vest? Dobro, a da li ste već čuli da ćemo našoj mladosti, našim studentima i đacima, osim povoljnih kredita, obezbediti i odmor na Maldivima (preko Dubaija) posle svakog položenog semestra! Da ćemo na svakom fakultetu otvoriti egzotičnu masažu s Tajlanda, da će studenske menze imati keto-dijetu, organsku ishranu, domaće specijalitete i prave nemačke kobasice (koje i ja volim da pojedem). Dalje, dragim studentima obezbedićemo i besplatne kurseve joge, zumba-plesa i popuste za kozmetičku i estetsku hirurgiju u najpoznatijim privatnim klinikama. I to nije sve! Ukidamo samofinansiranje! Ne samo da ukidamo samofinansiranje, već ćemo svakom studentu za svaku godinu studija isplaćivati premije, bez obzira na to koliko su ispita položili; usput da napomenem da je ovo mnogo više nego što dobijaju polaznici SNS Akademije, jer da bi oni otišli na Maldive ili u Dubai – moraju mnogo toga da progutaju!

     Nisam zaboravio ni naše starije sugrađane, koji će s penzionerskim kartama moći, s popustom, da kupuju morske plodove uvezene iz Čilea, a popust će imati i za spa-centar u hotelu ST. REGIS, kao i za besplatno merenje krvnog pritiska na pijaci Đeram. I, taman kada ste pomislili da je to sve, dodajem i kredite na 50 godina, na 60 godina (hajde neka bude na 76 godina), popuste na plastičnu hirurgiju, kabanicu naše partije za kišu, popuste u pozamanteriji… Ma, svašta!

– Predsedniče, za 15 minuta počeće Vaše obraćanje!
– Šta si rekao – 15 minuta?
– Da, samo da pripremim kameru i mikrofone.
– Ti to mene provociraš?

     Eto, i sami možete da vidite šta rade strane službe. Sada, kada bih morao da vam se tradicionalno obratim, on pominje 15 minuta. Provocira! Misli da se ja njega plašim i svih onih koji 15 minuta ćute. Kažu da će prećutati i Novu godinu, to jest da nje i nema dok se ne plate dugovi Stare. Ja nikome ništa ne dugujem! Hajde da o tome razgovaramo! Pričajte sa mnom, a s kim drugim uopšte? Hej, vama se obraćam, čujete li me?

      Oni kao da me ne čuju, ćute. Ko li ih je tome naučio?

     Znate, bojim se. (Ovo je među nama.) Ako ne pređemo u sledeću godinu, u budućnost – prošlost će me uništiti! Ćutanje od 12 godina je sasvim po planu, ali ovo od 15 minuta nisam planirao. To je kočnica nove i srećnije 2025. godine. Zato pričajte, bilo šta, i zaboravite prošlost. Kratka pamet je lekovita.

     Vidim da ovakvo ćutanje podržavaju oni koji su poslušno ćutali 12 godina, primali od mene nagrade i čuvali privilegije i pune frižidere. Gadi mi se koliko su sitni i bedni, a nadam se će se ogaditi i njima.

     Voleo bih da se neko makar posvađa sa mnom, kao moja poslušna opozicija, samo da se više ne čuje ćutnja. Pomozite!

NOVOGODIŠNJE MOJEJAVLJANJE

 

Opet Nova godina! Opet ja! (Realno, ko bi drugi?)

Razmišljao sam nešto da ove godine promenim naziv svog solističkog novogodišnjeg nastupa, pre svega da promenim reč govor. Obraćanje predsednika je nekako mlako i tunjavo za moju grandioznu iako sofisticiranu ličnost i za tako važan (i beznačajan) praznik kakva je Nova godina. E, pošto sam ja, osim što sam prefinjen, pametan i šarmantan, nadasve prozorljiv – svoj nastup ću ove godine nasloviti mojejavljanjem.

Kome se u našoj zemlji bolje javlja nego meni? Pritom znam da najviše volite kad vam se javljam ovako otvoreno, pravo u lice. Ubeđen sam da gutate svako mojejavljanje, iako ono gotovo nikad nije ni ukusno ni svarljivo.

U ovom trenutku mi se javlja toliko stvari odjednom, da ne znam odakle da počnem. Sačekajte trenutak da se skoncentrišem i fokusiram. Ma, čekali ste više decenija, sigurno vam neće biti teško da se strpite još koji minut. A javlja mi se, pre svega, da ću i dalje da radim ono što me najviše zadovoljava. Da se hranim vašim strahom i kukavičlukom! Vi ste prosto takvi! Kako je to savršeno!

Javlja mi se da ćete mi i ove godine uručiti najvredniji poklon – svoj egoizam! I ja sam egosta, pa ćemo se idealno uklopiti, dragi moji građani! Zar od vaše samoživosti i licemerja, od viška vašeg lažnog samopouzdanja, ima bolje formule za moju još jednu srećnu i prosperitetnu godinu?

Javlja mi se da u novogodišnjoj večeri nećete biti sami. Nazdravićete svom strahu, poljubiti se s kukavičlukom i strastveno zagrliti sa sebičnošću. Važno je da ste sve te moje prijatelje usvojili kao svoje. To sam čekao!

Nažalost, postoji još poneko kome ova jedinstvena sinergija između plebsa i predsednika ne odgovara. Čak pokušavaju i da je naruše. Uporno tvrde da sam pokrao njihova javljanja! Takve ću morati da eliminišem, i to najbrutalnije.

Jer, na kraju krajeva, MOJEJAVLJANJE NE SME DA STANE!

OBEĆANA ZEMLJA (PRIČA IZ KNJIGE "SVET JE ISTI")

 

Nijedan deo sveta nije me ostavio bez upečatljivih utisaka. Brižljivo sam ih skladištio i nosio sa sobom i smatram ih velikim životnim bogatstvom.

Kad god bih se vraćao iz Jordana, padalo mi je na um da kad bi kojim slučajem utisci imali svoju materijalnu težinu – moje putne torbe sigurno ne bi bili dovoljne da u njih stanu i bile bi preteške za dozvoljeni prtljag svih avio-kompanija. Svaki dolazak u ovu zemlju otvarao mi je nove vidike i pisao novo poglavlje moje knjige utisaka: zemlja drukčijih a zapravo istih ljudi, zemlja kulturno-istorijskih spomenika iz različitih epoha i istih takvih civilizacija, zemlja koja izlazi na dva mora (od kojih je jedno mrtvo), zemlja šumovitog severa i pustinjskog juga. Zar ovako ne bi trebalo da izgleda svaka obećana zemlja?

Veoma mi je teško da izdvojim svoje omiljeno mesto u Jordanu, toliko ih je. Naravno da sam ostao bez daha ulazeći u kanjon istorijske Petre, a pogled sa stene na pejzaž verujem najlepše pustinje na svetu Vadi Ram (Wadi Ram) – apsolutno je jedan od najimpresivnijih koje sam video u životu! Ostaci rimske imperije (rasuti inače po celom Jordanu), od dobro sačuvanog grada Džeraša (Jerash) do amfiteatra u centru Amana, izgledaju kao savršene kulise za neki istorijski film. Šta, dakle, izabrati?

Kada se iz zapadnog Amana krene ka Mrtvom moru, na svakom pređenom kilometru otvara se nov, fascinantan pogled na Jordansku dolinu. Ni visinska razlika nije zanemarljiva: spuštate se sa 1 000 metara nadmorske visine (Aman) na najnižu tačku na planeti – 427 metara ispod nivoa mora! Svaki čas morate zevanjem izjednačavati pritisak u ušima. Mnogo puta sam prošao ovim putem i uvek sam želeo da zastanem i da, makar na kratko, zaustavim pogled na tim prizorima iz Biblije.

 Kad se spuštaju iz pravca mesta Madaba, turisti obavezno posećuju goru Mont Nebo – da vide lično Mojsijeve stope, mesto na kome je stajao i s kojeg je prvi put ugledao Obećanu zemlju. Po predanju, Bog je rekao (zapravo obećao) Mojsiju da će njemu i njegovom narodu – Palestincima (Jevrejima), koje je izveo iz misirskog (egipatskog) ropstva – dozvoliti da vide Obećanu zemlju, ali da u nju nikada neće kročiti! Veruje se da se Mojsije na ovom svetom mestu i upokojio, te da krst i ostaci vizantijske pravoslavne crkve koji se na njemu nalaze svedoče o tom događaju.

Obećanu zemlju možete videti i s mnogih drugih pozicija u samom Amanu i okolo njega. Za vedrih dana, kojih je u ovom delu sveta napretek, gotovo sigurno ćete na obzorju ugledati najbliže prostore Palestine, najpre grad Jerihon, a u daljini drevni Jerusalim. Bez obzira na to da li je dan ili noć, Mojsijev pogled je uvek uzbudljiv i ostaje neizbrisiv u sećanju. Danas su reka Jordan i Mrtvo more granica između Jordana i Palestine (Izraela), tako da bez pasoša ili vize, te drugih formalnosti, ne možete ući u Obećanu zemlju. Možete samo da je gledate u daljini, ali s Mojsijeve strane! Ta političko-vojna granica je prepreka za mnoge koji su bili prinuđeni da iz obećane zemlje pređu u zemlju pogleda.

Na koncertu za mir u Rimskom amfiteatru u Amanu 2010. godine, svetski poznati mladi jordanski pijanista i kompozitor Zejd Dirani (Zade Dirani), koji je svirao uz pratnju britanskog Kraljevskog simfonijskog orkestra, najavio je da će izvesti pesmu francuske pevačice (egipatskog porekla) Dalide s nazivom Helwa ya balady (u prevodu sa arapskog – Predivna zemljo moja). Pijanista Dirani je palestinskog porekla. Rekao je da je odlučio da pesmu uvrsti u koncertni repertoar jer mu budi uspomene na detinjstvo i podseća ga na nezaboravne trenutke kad su ga roditelji vodili na Mrtvo more, odakle su zajedno upirali pogled prema svetoj zemlji u kojoj su oni rođeni. (Kad god bismo se inače spuštali Jordanskom dolinom, slušala se Dalidina popularna balada o njenoj predivnoj zemlji, u kojoj su se, eto, mnogi prepoznali.)

Kompozitor Dirani nije rođen u zemlji svojih predaka, ali je dobro pamtio setu u roditeljskim očima kad god bi se ona pomenula, a sećao se i njihovih priča o nekadašnjem porodičnom imanju. Koliko je samo ljudi sa setnim pogledom u Jordanu! Mnogo! Posle poslednjeg Izraelsko-arapskog rata 1967. godine ogroman broj ljudi bio je proteran iz rodnih zemalja i nastanio se ovde! Danas su ti ljudi čak brojniji od starosedelaca s leve obale reke Jordan, ali će vam svako od njih bez razmišljanja naglasiti da je pravi Jordanac. Većina se nikada nije mogla vratiti kući. Ostao im je samo pogled.

Na sastanku u jednoj izdavačkoj kući u Amanu, domaćini su, kad su saznali za moju nacionalnu pripadnost, odmah telefonom pozvali njihovog najplodnijeg pisca Samiha Masuda (Sameeh Masoud). Obratio mi se na srpskom jeziku! Bio je veoma uzbuđen što, posle dugo vremena, može da progovori jezikom na kome je studirao, ali i doktorirao u Beogradu 1971. godine. Već sutradan me je pozvao na čašicu razgovora. Gospodin Masud me je dočekao s toplim osmehom i veoma srdačno. Njegova supruga nas je ponudila limunadom. Uzbuđeno je pričao o svojim studentskim danima u Sarajevu i Beogradu. Nedostajale su mu mnoge naše reči i često je rečenicu završavao na engleskom. Bio je veoma sentimentalan! Prisetio se čak i svoje gazdarice Jagode iz ulice Gavrila Principa, koja ga je, kaže, čuvala i pazila kao sopstveno dete. Doktorirao je ekonomiju i napisao 16 knjiga iz te oblasti, ali i 31 knjigu proze i poezije! Poslednja knjiga mu je posvećena našim prostorima i nosi naziv Žena s crvenim šeširom. Ipak, najčešće je pisao o Haifi, svom rodnom gradu, koji danas pripada Izraelu.

– Haifa je najlepše mesto na svetu!

– Čuo sam, gospodine Samih.

– Nije dovoljno čuti! Taj grad treba videti i osetiti.

Kad god bi pomenuo Haifu, rečenice su ovom rođenom Palestincu bile isprekidane i reči su teško izlazile iz njega. A o ostalim temama je govorio sasvim tečno i povezano. Odveo me je do svoje radne sobe. Za razliku od salona, koji je bio mali muzej antikviteta, radna soba je izgledala kao tipičan prostor jednog vrednog pisca i obrazovanog čoveka. Police s knjigama zauzimale su svaki slobodan zid do plafona. Kompjuter na radnom stolu okruživale su fotografije davnih rođaka i pokoja njegova fotografija iz mlađih dana. Iza svake od njih postojala je neka gotovo filmska ili pozorišna priča, koju mi je zaneto pričao, a ja s posebnom radoznalošću slušao. I svaka je imala neku vezu s njegovim rodnim gradom, istorijom njegove porodice i presudnim događajima u njihovim neizbežnim migracijama. Na kraju mi je pokazao sliku kuće u kojoj se rodio. Stara kamena vila, orijentalno-mediteranske arhitekture, s velikom ulaznom drvenom kapijom kakve često viđamo na istočnom Mediteranu, delovala je kao mali zamak iz davnih romantičnih vremena.

– Eksponati koje ste videli u salonu većinom su iz te kuće – dopunio je svoju priču o fotografijama.

Bili su tu nekadašnji mlinovi za kafu, savršeno očuvana keramika, kompletan set za ručavanje star više od veka, orijentalne lampe, stare knjige i drvene hoklice...

– Šta se sada dešava s vašom kućom?

Iako je vlasnik kuće, gospodin Masud nema dozvolu izraelskih vlasti da je renovira i koristi. Mala palata je tako i dalje prazna i pusta, neupotrebljiva. Jasno mu je da, kao Palestinac, verovatno nikada neće dobiti pravo na adaptaciju i nameće mu se jedino racionalno rešenje – da proda taj oronuli i posrnuli kameni objekat. A to može biti samo za male novce i, svakako, Izraelcu. Pravo da živi u svojoj porodičnoj kući do sada nije mogao da ostvari. Odlučio je da je ipak ne proda i da tako prkosi diskriminaciji važeće države.

Kad sam odlazio iz doma svog novog prijatelja, stajali smo dugo u predvorju, kao da još nešto treba da kažemo jedan drugom. Pogled mi se zadržao na starom, pomalo zarđalom, povećem ključu u zastakljenom ramu. Moj domaćin se okrenuo da vidi šta je to privuklo moju pažnju.

– Nije to običan ključ. To je ključ za Obećanu zemlju! Ključ moje porodične kuće u Haifi. Tu stoji od početka i stajaće do onog trenutka, koji će sigurno doći, kada će moji potomci razbiti staklo, uzeti ga i otključati kapiju našeg doma. Svog doma.

             Oprostio sam se sa Samihom uz dogovor da se ponovo vidimo kad sledeći put dođem u Aman.

Odavno već putovanja do Mrtvog mora i pogled na Jordansku dolinu ne doživljavam kao turista željan dobrog pejzaža. Uvek pomislim na to da oči mojih jordanskih i palestinskih prijatelja taj prizor vide pre svega kao pogled na Obećanu zemlju, kakav je bio i Mojsijev. Koji nikada nije hodao po njoj.

ZABRANITI ŠAKIRU

 

Najviše mi na onu stvar ide alarm. Ne podnosim ga. Moji roditelji su se budili na stari sat na navijanje, čiji je mali čekić na vrhu udarao u dva zvonca i proizvodio buku koja je budila iz mrtvih. Jedne večeri zalepio sam žvaku na ta zvonca, tako da se jebeni čekić zaglavio. Tog jutra je moj ćale propustio radnički autobus. Pretukao me je kao vola u kupusu! Nemam pojma zašto se vo bije baš u kupusu, a ja bez kupusa, ali su mi tragovi kaiša dugo ostali na levoj butini. Današnji alarmi su s mobilnih telefona, tako da nemam gde da zalepim žvaku.

Od kada sam se odvojio od matoraca, uglavnom se budim kad mi je volja. Ali sam danas bio primoran da uključim taj prokleti elektronski budilnik jer nisam smeo da zakasnim na aerodrom. Polazak aviona je predviđen za 6.00 ujutru! (Ako ikada dođem na čelo naše nacionalne avio-kompanije, svi letovi će biti od podne.) Jedva sam podigao glavu sa svog svilenog jastuka, otvorio oči i upalio svetlo. Dobro, moraš se malo i žrtvovati za posao, kažu. Ponekad i zbog kondicije, i tako to.

Pored mene je ležala Litica. Ne, Latica! Uvek se zbunim oko njenog imena. Latica je riba koja mi se sviđa, ali joj to nikad nisam rekao. Samo spavam s njom, i to ponekad, ali u poslednje vreme – sve češće. Bojim se da sam se malo i zaljubio. Latica inače izgleda kao avion. Rula i leti u svako vreme, ali najčešće po mraku. Nekad mi dođe da se oženim Laticom, ali čim pomislim koliko je rulala s drugima, počnem da je mrzim. Iz besa. Ne mogu ni da zamislim šta bi mi ortaci rekli kad bih se oženio ženskom koja je svoje veštine pokazivala na televiziji u nekom zabavnom programu. Samo u tom programu Litica je aterirala, i to žestoko, na piste najmanje trojice geliptera, što je cela zemlja mogla da vidi. Kako sad da jedino meni bude žena!

Spakovao sam manji kofer, jer sam se istog dana i vraćao, večernjim avionom. Ipak, za svaki slučaj poneo sam i donji veš. Znate, imam šuljeve i ponekad mi se na gaćama pojavi krv. Uzeo sam na brzinu i neki keš i strpao ga u džep. Latica se mazno okrenula na drugu stranu i otkrila golu zadnjicu. Ona nema šuljeve, to sam proverio.

      Vozač me je čekao u novoj limuzini, crne boje. Izleteo je iz automobila čim je ugledao da izlazim iz zgrade i odmah mi zgrabio kofer, da se ne umaram.

      – Čekaj! Gde je Cile? – pitao sam ga.

      – Gospodine, Canetu su sinoć ustanovili koronu i morao je da ostane kod kuće.

      – Kako, bre, koronu?

            Cane (ili Cile?) moj je zamenik. On je sigurno bio štreber u školi. Završio je neki fakultet i govori strane jezike. Ili više fakulteta? Onako, klasični šmokljan. Čak je i oženjen.

      – Kako ću bez Caneta? – zavapio sam.

             – To sam ga i ja pitao. Rekao mi je da ne brinem. Takođe je rekao da će Vas na aerodromu sačekati neko, zaboravio sam mu ime, i da će taj uvek biti pored Vas.

 

      Stigli smo na aerodrom. Na predaji prtljaga je bila neopisiva gužva. Koliko je samo letova ranom zorom! Ali meni gužva nije problem. Ja sam putnik poslovne klase, a na tim šalterima nema gotovo nikoga. Vozač se uverio da sam se čekirao i poželeo mi srećan put.

 

      U avionu sam, kao što sam već rekao, bio u poslovnoj klasi. Ništa posebno, samo navuku onu zavesu i odvoje te od obične raje. Moje sedište je A1. Volim da sedim na tom sedištu. Uvek sam i sedeo na tom mestu, osim kad je sa mnom bio moj bivši šef, on je takođe voleo da sedi upravo tu. Sad on leti privatnim avionom. Dobro, možda ću i ja jednog dana, moram da budem strpljiv. Odmah sam zaspao kao klada. Stvarno nemam ideju zašto se kaže klada, a, da iskren budem, i ne znam šta ta reč znači. Pitaću Laticu. Uvek kada zaspim sedeći, hrčem kao konj. I to sam saznao od Latice. Ma šta me briga, umoran sam! Ovako rano nije se budio ni moj pokojni ćale kad je išao u svoju fabriku.

     Probudila me stevka – da mi kaže da slećemo i da se vežem. Samo što je nisam oterao tamo gde se ne tera, a tera se! Šef mi je, međutim, naredio da budem pristojan, kaže da sam sad javna ličnost i da me ljudi prepoznaju. A Šef je za mene zakon!

     Na aerodromu me je čekao neki lik u odelu. Pričao je našim jezikom. To je valjda taj koji treba da me prati.

     – Ja sam Stanislav Protić. Dobro došli!

            – Brate, da te pitam, ti znaš program, šta ja treba da radim?

            – Budite bez brige! Konferencija počinje za sat vremena, stižemo na vreme. Prema instrukcijama koje sam dobio, najvažnije je glasanje na plenumu. Tu je važno da budemo uzdržani! I to je to. Posle ćemo otići na ručak i ja ću Vas odvesti na aerodrom.

            – U tvojim sam rukama. Glava me boli i umoran sam kao pas. (Zašto je pas umoran, a konj hrče?) Ali, hajde da to obavimo, pa da se ja vratim svojoj Litici!

            – Gde da se vratite?

            – Latici.

            – Latica Vam je supruga?

     – Ma ne…, onako.

     Šta mi bi? Koji mi je vrag da pominjem Laticu! To je to! Zaljubio sam se izgleda, a to mi i prija i smeta, zavisi od trenutka.

     Kad smo stigli na konferenciju, Stanislav me odveo do naših mesta u velikoj sali. U našoj delegaciji smo bili samo nas dvojica, druge delegacije su bile upadljivo brojnije. Valjda kod njih niko nije dobio koronu.

       Na ekranu ispred nas smenjivale su se fotografije govornika. Sve je pratio i neki tekst, koji nisam razumeo.

            – Ako hoćete da razumete govornike, stavite slušalice da čujete prevod. Izvinite, moram smesta do toaleta! – uzvrpoljio se Stanislav.

      Kad je Stanislav otišao, stavio sam slušalice. Ni taj jezik, međutim, nisam razumeo. Govornici su se smenjivali i o nečemu naširoko razglabali, uglavnom jednolično. Ovo je dosadnije nego na nekadašnjim časovima istorije kod Riste Voline, prođe mi kroz glavu.

     Stanislav se vratio i pitao me kako mi se dopadaju govori.

            – Da li ste našli kanal na našem jeziku?

     – Kakav kanal?

     Stanilav je mislio da se šalim, ali ga zaista nisam razumeo.

     Najzad se za govornicom pojavila govornica, koja je izgledala onako, izvinite na izrazu – jebozovno: napućena i vrckava, duge plave kose, izazovnog i zavodljivog pogleda, ni visoka ni niska... Kao moja Latica. Skinuo sam slušalice i pažljivo je posmatrao. Uvek mi se dešavalo da, gledajući u neku nepoznatu privlačnu žensku osobu, smesta počnem da maštam i zamišljam, toliko uverljivo da mi se digne! Misli su mi bile ošamućene autohipnozom, pa se odmah osetio i rezultat. Sa istinskim uživanjem sam gledao u njen dekolte, koji ipak nije bio dubok onoliko koliko bih želeo!

     Nesrećni Protić je prekinuo moju duboku meditaciju.

            – Gospodine, stvarno se izvinjavam, moraću opet do toaleta!

            – Šta je, usrao si se?

            – Oprostite. Sigurno sam nečim pokvario stomak.

            – Hajde, beži, još ćeš da mi se usereš ovde, pa da se osramotimo!

           – Samo da Vas upozorim! Uskoro će glasanje. Na ekranu će se pojaviti tri mogućnosti, jedna ispod druge. Poslednja je uvek – uzdržani. Samo to pritisnite i Vaš posao je završen... izgovarao je  Stanislav  u trku.

     Plavuša je privela kraju svoje izlaganje, i njen nastup je na mene ostavio najbolji utisak. Posle je jedan ćelavi, koji je sedeo na sredini stola (valjda im je bio šef), lupio čekićem po nekom stalku. Na ekranu su se potom pojavile razne reči. Bilo ih je više od tri reda. Gde je sada taj usrani Stanislav da mi pomogne? Brojao sam linije. Možda ih je i bilo tri, ali, ono što je najgore, nije bilo onog jes ili nou, što bih lako prepoznao, tako da bi ona treća opcija bila – uzdržani. Kako smo, brate moj, uzdržani kad Stanislav ne može da se uzdrži dok ne prođe glasanje!

      Ćelavac i još neki ljudi koji su sedeli za centralnim stolom gledali su u ekran, onda u mom pravcu, pa ispočetka. Ćelavi je nešto rekao u mikrofon zureći pravo u mene. Ja sam smesta namestio svoj standardni osmeh. Posle mi je prišao jedan čovek u kravati, i on mi je pokazivao na ekran. Shvatio sam da me upozoravaju da moram da glasam (nasmešio sam se, naravno, i tipu u kravati).

      Bio sam ja u mnogo gorim situacijama u životu, i uvek bih odigrao pravu kartu! Odlučio sam da uradim sve kao na šibicarenju – kao klinac uvek sam pogađao gde je kuglica! Pritisnuo sam tamo gde je pisalo we are disagree, siguran da ne mogu da pogrešim. Ćelavko je smesta ustao, potom i ostali, i svi su počeli oduševljeno da tapšu. Možda njemu, otkud znam. Ustao sam i ja, aplaudirajući iz sve snage. Posle su se svi međusobno rukovali i grlili. Meni je prišao jedan riđokosi i, uz veliki kez, baš mi prodrmao ruku. Onda sam se i ja primakao nekom visokom momku u elegantnom odelu, sa slušalicom u uvetu, i širom mu pružio ruke. Taj je u prvom momentu bio zbunjen, ali sam ga zagrlio onako bratski, dok su oko nas blještali blicevi foto-aparata.

     Stanislav se vratio u salu.

           – Da li si se ispraznio? – bio sam direktan.

           – Je li glasanje završeno? – uzvratio je i on pitanjem.

           – Ali šta to radite?

           – Rukujem se i slikam kao i svi ostali!

 

     Posle ručka (koji bih voleo da izbrišem iz sećanja) Stanislav me je odvezao na aerodrom. Ah, da – ručak. Neki francuski restoran. Stanislav mi je za predjelo naručio paštetu!? Mislio sam da tera šegu sa mnom. Ja paštetu nisam jeo od vojske. Od nje sam podrigivao gore od parizera. Tražio sam neko mesište, ali mi je on preporučio patku! Jedva sam čekao da ga se otarasim i vratim u zagrljaj moje Latice (misaonu predigru mi je dala ona plavuša s dekolteom).

 

     Pre nego što smo stigli na aerodrom, Stanislava je neko pozvao telefonom. Odmah sam ukapirao da ga smara neki novinar. Stanislav mu je ljutito uzvratio da ne govori istinu i da je glasanje proteklo u savršenom redu. Prevrtao je očima i pravio bolne grimase. Onda je podigao glas i odbrusio mu:

            – Slušajte, ja Vas molim da budete pristojni i da ne urušavate integritet našeg predstavnika! Glasao je onako kako smo se dogovorili! I kakve veze ima to što se slikao i zagrlio s čovekom iz obezbeđenja, taj njegov gest samo pokazuje koliko smo mi srdačan narod! Uostalom, ako Vam nešto nije jasno, pozovite naše odeljenje za medije! I prestanite da vređate! Naš predstavnik nije ni za kakvu satiru, niti je satiričan, o čemu uopšte pričate?

             – Šta je taj bilmez rekao? Vređao me je? Ne zna on s kakvom volinom ima posla! 

             – Zaboravite to, gospodine, to je običan novinar.

      – Šta je rekao – za koga sam ja? Ja sam uvek samo za Šefa!

      Kad smo obavili granične formalnosti, stigli smo i do djutifri-šopa. Znate te prodavnice na ovim modernim aerodromima koje mame svojom skupom robom poređanom po krivudavim policama. Ko bi odoleo da nešto ne kupi! Tražio sam gde su vina, i to ona najskuplja, jer Šefu uvek s putovanja donesem bar jednu flašu. On ima vinski podrum i obožava da prića o poreklu svojih vina, njihovoj finoći, aromi i drugim sranjima. Meni je najvažnije da vino ne bude kiselo kao sirće! Našao sam najskuplju bocu, izvadio novac koji sam jutros strpao u džep i platio.

        Pred samo ukrcavanje, bukvalno na poslednjoj polici djutifrija, ugledao sam robu poznate marke Boss. Među artiklima upadljivo se isticala muška majica koju sam baš dugo, dugo želeo, a nigde nisam mogao da je nađem! Zapravo sam je prvi put video na Šefu i oduševio se. Nisam mogao da verujem! Velika zlatna slova preko majice crne boje! Nije mi bilo važno koliko košta. Dok sam je pipao u neverici i ushićenju, pogled mi je privukla i elegantna haljina sa istim tim natpisom s prednje strane, samo srebrnim slovima. Ako bi Latica obukla tu haljinu, natpis Boss bi joj išao tačno preko grudi! Da se zna čije su to grudi, ponosno sam zaključio.

     Uzeo sam haljinu i krenuo prema blagajni. Gotovine sigurno nisam imao dovoljno, pa sam potražio kartice. Izgleda da sam i njih zaboravio u toj jutarnjoj, odnosno noćnoj mori spremanja za put. Šta da radim? U ruci sam već imao kesu djutifri-šopa s vinom. Ma, rekao sam sebi, koliko sam samo puta u životu šanirao, mogu vala još jednom (pa prodavnice u Trstu su se zatvarale čim bi me njihovi vlasnici primetili da šetam ispred njih)! Glumio sam da gledam u neke džempere, pa sam polako, da niko ne vidi, haljinu za Laticu i svoju majicu uvukao u kesu s vinom! Odlazeći, prodavačici sam poklonio diskretan ali ljubazan smešak.

      Taman kad sam krenuo tunelom do svog sedišta A1, prišao mi je policajac. Obratio mi se na nekom nerazumljivom jeziku. Dugo je nešto pričao. Jedino što sam mogao u tom trenutku da učinim jeste da mu se blagonaklono osmehujem. Odveo me je do kancelarije policije. Naravno da sam mu dao da pogleda šta imam u plastičnoj kesi. Pitao me je za račun. Vama možda nije jasno kako sam ga sada razumeo? Prosto je to – takvih situacija sam u životu imao na desetine. Uvek pokušavaju da vas uvuku u svoju priču i da priznate, pokvarenjaci najobičniji!

      – No račun. Izgubio sam ga. Nema!  

      Mislim da su me shvatili. Onaj policajac je uporno pokazivao na račun za vino i tražio račun za majicu i haljinu. Tražio mi je i pasoš, a kad je video da je diplomatski – nije mu bilo dobro! U svakom slučaju, na avion su me poslali bez Bosovih artikala. To me je strašno iznerviralo, jer bi im normalno platio te krpice samo da taj let nije bio tako rano i da nisam morao da se budim pre zore, zbog čega sam zaboravio kartice (a poneo gaće u slučaju da mi prorade šuljevi). Nerazumno vreme, nerazumne radnje, nerazumni rezultati!

      Zazvonio mi je telefon. Bio je to Cile, moj asistent.

      – Gde si, koronašu? Ovo ti je poslednji put da dobiješ koronu kad idemo na put!

      On me je bojažljivo ali zabrinuto upitao šta sam to uradio. Odmah sam shvatio da su oni licemeri već svima razglasili da sam pokušao da marnem dve krpice. Ja sam mu sve potanko objašnjavao, premda mi je bilo dosta svega.

              – Ne znam o čemu pričate, ja Vas zovem zbog glasanja. Šta se to desilo na plenarnoj sednici? Već sam dobio nekoliko diplomatskih nota, a kad Šef sazna – svi smo debelo nadrljali! I, pobogu, šta Vam je bilo da se rukujete i grlite sa obezbeđenjem?

       Tada me je iznervirao maksimalno.

              – Dobro bre, Cane, smradu jedan! Ti dobiješ koronu, a onaj tvoj sraćku, pa me ostavite samog na frontu. Gde je bre tu vaša odgovornost? Sad mi pričaš o nekakvim notama, pa otpevaj ih, brate!

        Morao sam da prekinem telefonski poziv jer je avion već bio u pokretu.

        U kući me, međutim, nije čekala Latica. Toliko mi je bila potrebna posle izlaganja one plavuše, a sad je nema! Mora da rula negde. Pozvao sam je telefonom.

               – Litice, gde si? – bio sam vrlo konkretan, iako sam joj opet pogrešio ime, što joj je mnogo išlo na živce.

               – Kod drugarice sam, srce.

        – Daj mi tu tvoju drugaricu na telefon – da mu jebem sve najmilije!

        Javila mi se drugarica.

        Latica je odmah došla kod mene. Popio sam čak tri viskija, ali sam se jedva malo opustio. Još dok me je ljubila, pitao sam je šta je klada.

        Sutradan me opet pozvao onaj ološ od Cileta – da me pita da li sam pogledao današnje novine ili slušao vesti. Nisam. Pogledaj, sugerisao mi je.

      Probudio sam Laticu da mi pročita vesti koje su se odnosile na konferenciju. Zaključak komentatora je bio sledeći: Naš predstavnik je za satiru!

             – Šta piše?

             – Rekla sam ti – naš predstavnik je za satiru!

             – Kakvu Satiru? Laže kao pas (zašto pas laže – zaista ne znam)! Ja nisam za tu Satiru, ja sam za Šefa!

       U istom trenutku mi je zazvonio telefon. Na ekranu je pisalo: Šef.

       Znao sam šta mogu da očekujem od Šefa, ali su moja opravdanja bila neoboriva: kao prvo, zeznuli su me Cile i Stanislav, a, ako me pita za aerodrom, kazaću mu da sam planirao da im pošaljem pare. Javio sam se. Lepo me je pozdravio. Ja sam odmah počeo o konferenciji, uzbuđenim glasom, a on me je smirivao konstatacijom da ćemo to nekako ispeglati. Naravno, najavio sam i flašu nikad skupljeg vina. Onda me je zamolio za uslugu. (Nisam vam napomenuo da imam građevinsku firmu u kojoj je formalno vlasnik moj brat od tetke; glup je kao retko ko, ali je građevinski inženjer i ne meša mi se u finansije.)

              – Znaš, treba da prodaš ona tri velika stana s balkonima, koji gledaju na tvrđavu. Javiće ti se čovek, pa te stanove samo prepiši na njega. Ne traži novac. Dogovoreno?

               – Naravno, Šefe, nikakav problem (bez njega ne bih ni ja imao građevinsku firmu, ni moj glupi brat od tetke posao)!  

               – Hvala ti! Znao sam da si ti čovek od mog velikog poverenja.

               – Hvala Vama, Šefe! Nego, mogu li ja Vas da zamolim za jednu uslugu?

 

               Potvrdio je. Prepričao sam mu šta o mom glasanju piše u novinama, zapravo ponovio sam ono što mi je pročitala Latica – da je naš predstavnik za Satiru (Sakiru?). On ne čita vesti jer za te gluposti nema vremena, pa je odmah pitao kakva mi je usluga potrebna.

 

               – Da zabranite Sakiru (već ste zaključili da slabo pamtim imena i pojmove, a pogotovo ako sam ih samo jednom čuo ili prvi put pročitao)!

               – Koga da zabranim? Šakiru?

               – Da, tako nekako. Toliko toga ste zabranili, a ona se baš obrušila na mene i masno laže!

               – Ma dobro, reći ću da je ne puštaju više. Može se živeti i bez Šakire – nekako opušteno je izgovorio Šef.

 

                 Laknulo mi je. Latica me gledala s nestrpljenjem, očekujući komentar.

 

               – Zabraniće Šakiru!

         – Šakiru? Zašto nju?

               – Pa, Litice, zar mi nisi ti čitala vesti?

 

               Ućutala je. A onda me nežno zagrlila. Ponovo sam je pitao šta beše klada. Objasnila mi je. Sad me je, međutim, mučilo zašto se kaže da iver ne pada daleko od klade. Moraću da je pitam i šta je iver, ali me sad mrzi i previše sam umoran. A i ruka mi je kružila oko njene zadnjice.

 

HUMANITARNI I PORODIČNI FESTIVAL "MIRIS BOJA", BEOGRAD, KALEMEGDAN 4. JU...

LJUBAV NA KALEMEGDANU

 

      Na Kalemegdanu, na klupi ispred Opservatorije, prvi put sam poljubio devojku, onako stvarno. Žvakala je žvaku koja je mirisala na jagodu. Sva trema i mucava razmena reči, dok smo prolazili pored košarkaških terena i kroz zamračeni tunel Stambol-kapije, nestali su s tim poljupcem. Zažmurili smo i u tom mraku udružili naše hrabrosti. Kad god pomirišem ili zagrizem jagodu, setim se te večeri.

       E, ovo što sam sad podelio s vama sigurno su doživeli gotovo svi Beograđani.

       Beogradska tvrđava, dakle, pamti sijaset poljubaca s različitim ukusima.

        Ovaj mali ljubavni uvod je zapravo naš poziv da u nedelju, 4. juna, od 12.00 časova, baš na Kalemegdanu, na terenima košarkaškog kluba Partizan, dođete na humanitarni, porodični festival koji smo organizovali za vas, da povedete svoju decu, svoje komšije, dobre ljude koje sigurno poznajete, sve one koje volite. Čekaće vas i ovog puta naši drugari koji crtaju i slikaju bojama koje mirišu. A slikaju ljubav!

         Dobro smo se pripremili za vas! Sigurno će vas obradovati brojne poznate ličnosti koje volite a koje vas čekaju, ali i impozantan program koji smo osmislili, pozorišna predstava, koncert... Plemenitih ideja nikad nije dosta, one nam stalno nedostaju, a pogotovo nedostaju ovom gradu i ovom vremenu. Ova je smišljena samo zbog vas!

         Zato kupite žvaku s nekim voćnim ukusom i u nedelju se uputite prema Kalemegdanu. Ne samo da ćete vratiti svoje stare uspomene, već ćete stvoriti bar jednu novu!        

         Miroslav i tim divnih ljudi iz organizacije MIRIS BOJA čekaju baš TEBE!

OBRAĆANJE PREDSEDNIKA GRAĐANIMA POVODOM NOVE GODINE

        Halo, bre! Kako ste? Kako ste preživeli ovu godinu? Au, stvarno ste žilavi! Mada ne volim da se bilo kome zahvaljujem osim sebi, učiniću izuzetak. Ipak je Nova godina, pa ću malčice da se zahvalim i vama. I ove sam godine, tradicionalno, radio baš sve što sam hteo i što mi je padalo na pamet, a to uvek znači da nisam radio ništa korisno za vas! Nemojte pomisliti da vas možda mrzim, a ne! Naprotiv! Bez vas ja nikada ne bih bio tu gde jesam.

        Dobro, neću da skrećem s teme, vraćam se svojoj čestitki za Novu godinu. Kao i uvek, trebalo bi da započnem obećavanjem kula i gradova, ali me zaista mrzi da se ponavljam. Sve znate napamet: biće bolje nego ikad, dakle najbolje do sada; lideri smo u regionu; ovi na Zapadu nemaju ni struju, ni šećer, ni ulje, jedu hranu za pse; sačuvao sam mir, gradio auto-puteve, najavio leteće automobile, sve je isto...

        Ipak, setio sam se nečeg izuzetnog, zar ste posumnjali u moju kreativnost? Svečano obznanjujem da će svaki naš građanin koji ima hemoroide dobiti u prvom tromesečju naredne godine 5.000 dinara! Zar to nije prava novina? Pitate se zašto sam izabrao baš građane s šuljevima? To zapravo i hoću – da se pitate!

        Naravno, pokrenuće se lavina komentara. Kobajagi elita će ovu moju ideju ismejavati po Tviteru, moji dragi opozicionari će je komentarisati u onim bednim, malim studijima takozvanih slobodnih medija, a poneko će zaključiti i da sam neuračunljiv. To trabunjanje će trajati sigurno mesec dana... Ali ja znam da će mi se moj narod, moj pošteni narod, diviti jer sam se setio da pomognem građanima kojima krvari dupe!

        Eto, to vam obećavam u Novoj godini. Vi se sad radujete što ova godina prolazi i nadate se da će sledeća biti bolja, a ja sam tu samo da dekorišem vaše želje. Obožavam to da radim, pogotovo dok vam krvari duša, a vi mislite na dupe!

        Srećna vam Nova godina!

        I ne zaboravite da se prijavite za pomoć od 5.000 dinara.

                                                                                                                                                   Vaš predsednik

 

        Napomena: Ova priča je potpuno izmišljena, u svim pojedinostima, jer prosto nije moguća u stvarnosti. Ona je čista fantazija. Ovakav predsednik i ovakav narod, jasno, nigde ne postoje.

 

 

KAO GROM IZ VEDRA NEBA (Srpska priča strave i užasa)

 

Kad se rodio Cobe, grom iz vedra neba pogodio je glogovo drvo u parku blizu porodilišta. Drvo se zapalilo i izgorelo, a silina udara uplašila je porodilje. Prema svedočenju jedne babice, a tu priču je Cobetova majka godinama prepričavala – sva deca su zaplakala, osim Cobeta. On se osmehivao.

        Cobe je na prvi pogled bio dete kao i svako drugo. Međutim, neki njegovi postupci, a i događaji koji su ih pratili, bili su, blago rečeno – čudni! Imao je već četiri godine, ali se još nije odvajao od majčine sise. Radovao se i smejao isključivo kad bi video da neko prosi ili je u invalidskim kolicima. S drugom decom se nije mnogo družio, a igračke ga uopšte nisu zanimale. Devojčicama je krao lutke i otkidao im glave, ali dečkićima ništa nije lomio – zbog lošeg iskustva: naime, drugaru u obdaništu namerno je jednom slomio točkove na autiću, nakon čega mu je ovaj njime slomio nos! Ukor je, začudo, dobio drugar, a nastavnici su se do neba izvinjavali Cobetovim roditeljima (koji su bili ugledni administratori državne uprave).

        U školi se Cobe trudio da stekne što više prijatelja, što mu baš i nije polazilo za rukom. Jednom se požalio ocu i upitao ga da li može da mu kupi drugare! Otac je nešto neodređeno odgovorio, ali mu je jasno predočio da, kad bude odrastao čovek, kupovina drugarstva neće biti nikakav problem.

        Ovo ipak nije rešavalo Cobetove trenutne probleme u školi. Na velikim odmorima je bio usamljen, u leksikonima devojčica nikome nije bio simpatija. Bio je loš sportista, griz od užine nikome nije nudio, a na časovima je nepogrešivo davao pogrešne odgovore. Zapravo je imao neviđen dar da uvek izabere krivu stranu. Čitaoci bi možda mogli pomisliti da je Cobe bio jedno nesrećno dete, ali ništa pogrešnije od toga! On je samo strpljivo čekao da odraste i da se istog časa pojavi ono mnoštvo drugova o kojima je svojevremeno govorio njegov otac.

        Cobe je, naravno, odrastao i postao samostalan, a odrasla su, prirodno, i druga deca! Ipak, samo se Cobe zaposlio u državnoj upravi, čime je gotovo automatski postao važan svim drugarima. Koliko je samo savet njegovog oca bio dragocen, i koliko je bio tačan! Imao je više prijatelja nego bilo ko iz njegove generacije.

        Cobeta odrastanje nije nimalo promenilo. Njegova zastrašujuća zrelost na  rođenju dočekala je svoje pravo vreme. Karijera mu je vrtoglavo rasla. Istina, nije više otkidao glave lutkama i lomio točkove na autićima, ali je sve ostalo mogao da uništava do mile volje! Bio je zaštićen i siguran da njemu niko ništa neće da polomi. Štitili su ga oni isti školski drugovi, jer su tako imali barem delić te narastajuće moći.

        Sve se okolo urušavalo, osim Cobeta. On je uživao u svom položaju i nastavio da nepogrešivo donosi pogrešne odluke. Neki školski drugovi su se vremenom iselili u druge zemlje, a oni retki koji mu nisu služili živeli su u stalnom strahu i permanentnoj neizvesnosti. Prosto nisu mogli sebi da objasne kako je do ovoga došlo.

        „On se desio kao grom iz vedra neba“ – zaključio je jedan Cobetov poznanik iz srednje škole, objašnjavajući neizdrživu atmosferu u kojoj su živeli.

        „Grom nastaje kada oblaci izgledaju kao da su napunjeni govnima, a onda dolazi do atmosferskog pražnjenja. Iz čistog neba nema gromova!“ – odgovorio mu je drugar koji je želeo da ostane anoniman.

        „Ti hoćeš da kažeš da smo mi govna?“ – ljutito je uzvratio Cobetov poznanik.

        U onom parku pored porodilišta, koji smo već pomenuli, sva stabla su (po Cobetovom projektu) posečena i zemlja je prelivena neravnim betonom. Ni grom više nije imao gde da udari! Ipak, gle čuda, jednoga dana je iz jedne od betonskih pukotina izrastao grm!

        Bio je to glog.

LOMLJAVA I SEČA

                    

Gurajući kolica u polupraznom supermarketu, gospodin Krle je primetio da nema mleka, jestivog ulja i lomljene čokolade. Bio je potpuno siguran da se prošli put kad je bio u istoj radnji (bilo je to poodavno) čokolada nalazila na trećem rafu od ulaza, kod pudinga, praška za pecivo i vanilin šećera. Da li je moguće da nemaju lomljenu čokoladu? – pitao je sam sebe.

      – Izvinite, nigde ne vidim lomljenu čokoladu – zaustavio je mladu radnicu u šarenoj uniformi.

– Molim?

– Ne mogu da nađem kesicu s lomljenom čokoladom!

– Mi to ne držimo. Nikada nisam videla takav proizvod.

      – Ja sam to sigurno kupovao u ovoj radnji – Krle je rukom pokazao na donju policu i mesto gde se poslednji put nalazio ovaj značajni proizvod.

      – Radim ovde već dve godine, mislim da nikada nismo imali lomljenu čokoladu! A što prosto ne kupite čokoladu i sami je ne izlomite ili iseckate?

Ovaj odgovor je zbunio Krleta. Nije mogao da proceni da li je mlada prodavačica drska ili kreativna. Odlučio je da njen savet uzme kao koristan, zahvalio joj i kupio crnu čokoladu koju će kod kuće sam da izlomi. Kupio je i vodu. Pored polica za vazduh je zastao jer je primetio novi brend. Odlučio je da pozove suprugu zbog konsultacije.

      – Draga, imaju neki novi vazduh – Vazduh vazduh se zove. Šta ne razumeš, zove se, kao što rekoh, Vazduh vazduh! Da, na popustu je, jeftiniji je od Er vive. Otkud ja znam gde ga pune… Uvozni je… Dobro, kupiću ga.

Platio je na kasi i dao karticu za skupljanje bodova. Kasirka mu je saopštila da još ne može da ostvari popust – morao je da kupuje u istoj radnji još najmanje pola godine da bi stekao neku od pogodnosti.

 

 

 

Stavio je masku sa specijalnim filterom i krenuo kući peške. Automobil mu je već mesecima stajao ispred kuće, zapravo nije mogao da ga upali još od prošlogodišnje poplave kada je popustio nasip na reci. Staklo na maski se maglilo, a vidljivost je bila uobičajena –nikakva! Bauljao je kroz neproziran vazduh, koji je, kako se to obično kaže, mogao nožem da se seče, pazeći da ne promaši svoj ulaz i da se ne polomi na neravnom asfaltu.

Kad je ušao u hodnik, skinuo je masku da se dočepa kakvog-takvog zraka.

      – Komšija Krle, dobar dan! Bili ste u nabavci? Imaju li svežeg vazduha? – obratio mu se sused s prvog sprata.

      – Imaju. Kupio sam neki iz uvoza. Nego, komšija, dugo nisam video Srećka s drugog.

– Zar ne znate?! Umro je prošle nedelje.

– Srećko je uvek bio pametniji od svih nas! Eto, i umro je na vreme!

Krle je seo za sto u kuhinji, pripremajući se da lomi čokoladu. Navirala su mu sećanja na davna, divna vremena. Razmišljao je o tome da se nekada lomila i sekla samo čokolada za torte i kolače, i ništa drugo.

      – Nije loš ovaj Vazduh vazduh, ima ukus Dorćola osamdesetih – prokomentarisala je Krletova žena skidajući masku za disanje.