OBEĆANA ZEMLJA (PRIČA IZ KNJIGE "SVET JE ISTI")

 

Nijedan deo sveta nije me ostavio bez upečatljivih utisaka. Brižljivo sam ih skladištio i nosio sa sobom i smatram ih velikim životnim bogatstvom.

Kad god bih se vraćao iz Jordana, padalo mi je na um da kad bi kojim slučajem utisci imali svoju materijalnu težinu – moje putne torbe sigurno ne bi bili dovoljne da u njih stanu i bile bi preteške za dozvoljeni prtljag svih avio-kompanija. Svaki dolazak u ovu zemlju otvarao mi je nove vidike i pisao novo poglavlje moje knjige utisaka: zemlja drukčijih a zapravo istih ljudi, zemlja kulturno-istorijskih spomenika iz različitih epoha i istih takvih civilizacija, zemlja koja izlazi na dva mora (od kojih je jedno mrtvo), zemlja šumovitog severa i pustinjskog juga. Zar ovako ne bi trebalo da izgleda svaka obećana zemlja?

Veoma mi je teško da izdvojim svoje omiljeno mesto u Jordanu, toliko ih je. Naravno da sam ostao bez daha ulazeći u kanjon istorijske Petre, a pogled sa stene na pejzaž verujem najlepše pustinje na svetu Vadi Ram (Wadi Ram) – apsolutno je jedan od najimpresivnijih koje sam video u životu! Ostaci rimske imperije (rasuti inače po celom Jordanu), od dobro sačuvanog grada Džeraša (Jerash) do amfiteatra u centru Amana, izgledaju kao savršene kulise za neki istorijski film. Šta, dakle, izabrati?

Kada se iz zapadnog Amana krene ka Mrtvom moru, na svakom pređenom kilometru otvara se nov, fascinantan pogled na Jordansku dolinu. Ni visinska razlika nije zanemarljiva: spuštate se sa 1 000 metara nadmorske visine (Aman) na najnižu tačku na planeti – 427 metara ispod nivoa mora! Svaki čas morate zevanjem izjednačavati pritisak u ušima. Mnogo puta sam prošao ovim putem i uvek sam želeo da zastanem i da, makar na kratko, zaustavim pogled na tim prizorima iz Biblije.

 Kad se spuštaju iz pravca mesta Madaba, turisti obavezno posećuju goru Mont Nebo – da vide lično Mojsijeve stope, mesto na kome je stajao i s kojeg je prvi put ugledao Obećanu zemlju. Po predanju, Bog je rekao (zapravo obećao) Mojsiju da će njemu i njegovom narodu – Palestincima (Jevrejima), koje je izveo iz misirskog (egipatskog) ropstva – dozvoliti da vide Obećanu zemlju, ali da u nju nikada neće kročiti! Veruje se da se Mojsije na ovom svetom mestu i upokojio, te da krst i ostaci vizantijske pravoslavne crkve koji se na njemu nalaze svedoče o tom događaju.

Obećanu zemlju možete videti i s mnogih drugih pozicija u samom Amanu i okolo njega. Za vedrih dana, kojih je u ovom delu sveta napretek, gotovo sigurno ćete na obzorju ugledati najbliže prostore Palestine, najpre grad Jerihon, a u daljini drevni Jerusalim. Bez obzira na to da li je dan ili noć, Mojsijev pogled je uvek uzbudljiv i ostaje neizbrisiv u sećanju. Danas su reka Jordan i Mrtvo more granica između Jordana i Palestine (Izraela), tako da bez pasoša ili vize, te drugih formalnosti, ne možete ući u Obećanu zemlju. Možete samo da je gledate u daljini, ali s Mojsijeve strane! Ta političko-vojna granica je prepreka za mnoge koji su bili prinuđeni da iz obećane zemlje pređu u zemlju pogleda.

Na koncertu za mir u Rimskom amfiteatru u Amanu 2010. godine, svetski poznati mladi jordanski pijanista i kompozitor Zejd Dirani (Zade Dirani), koji je svirao uz pratnju britanskog Kraljevskog simfonijskog orkestra, najavio je da će izvesti pesmu francuske pevačice (egipatskog porekla) Dalide s nazivom Helwa ya balady (u prevodu sa arapskog – Predivna zemljo moja). Pijanista Dirani je palestinskog porekla. Rekao je da je odlučio da pesmu uvrsti u koncertni repertoar jer mu budi uspomene na detinjstvo i podseća ga na nezaboravne trenutke kad su ga roditelji vodili na Mrtvo more, odakle su zajedno upirali pogled prema svetoj zemlji u kojoj su oni rođeni. (Kad god bismo se inače spuštali Jordanskom dolinom, slušala se Dalidina popularna balada o njenoj predivnoj zemlji, u kojoj su se, eto, mnogi prepoznali.)

Kompozitor Dirani nije rođen u zemlji svojih predaka, ali je dobro pamtio setu u roditeljskim očima kad god bi se ona pomenula, a sećao se i njihovih priča o nekadašnjem porodičnom imanju. Koliko je samo ljudi sa setnim pogledom u Jordanu! Mnogo! Posle poslednjeg Izraelsko-arapskog rata 1967. godine ogroman broj ljudi bio je proteran iz rodnih zemalja i nastanio se ovde! Danas su ti ljudi čak brojniji od starosedelaca s leve obale reke Jordan, ali će vam svako od njih bez razmišljanja naglasiti da je pravi Jordanac. Većina se nikada nije mogla vratiti kući. Ostao im je samo pogled.

Na sastanku u jednoj izdavačkoj kući u Amanu, domaćini su, kad su saznali za moju nacionalnu pripadnost, odmah telefonom pozvali njihovog najplodnijeg pisca Samiha Masuda (Sameeh Masoud). Obratio mi se na srpskom jeziku! Bio je veoma uzbuđen što, posle dugo vremena, može da progovori jezikom na kome je studirao, ali i doktorirao u Beogradu 1971. godine. Već sutradan me je pozvao na čašicu razgovora. Gospodin Masud me je dočekao s toplim osmehom i veoma srdačno. Njegova supruga nas je ponudila limunadom. Uzbuđeno je pričao o svojim studentskim danima u Sarajevu i Beogradu. Nedostajale su mu mnoge naše reči i često je rečenicu završavao na engleskom. Bio je veoma sentimentalan! Prisetio se čak i svoje gazdarice Jagode iz ulice Gavrila Principa, koja ga je, kaže, čuvala i pazila kao sopstveno dete. Doktorirao je ekonomiju i napisao 16 knjiga iz te oblasti, ali i 31 knjigu proze i poezije! Poslednja knjiga mu je posvećena našim prostorima i nosi naziv Žena s crvenim šeširom. Ipak, najčešće je pisao o Haifi, svom rodnom gradu, koji danas pripada Izraelu.

– Haifa je najlepše mesto na svetu!

– Čuo sam, gospodine Samih.

– Nije dovoljno čuti! Taj grad treba videti i osetiti.

Kad god bi pomenuo Haifu, rečenice su ovom rođenom Palestincu bile isprekidane i reči su teško izlazile iz njega. A o ostalim temama je govorio sasvim tečno i povezano. Odveo me je do svoje radne sobe. Za razliku od salona, koji je bio mali muzej antikviteta, radna soba je izgledala kao tipičan prostor jednog vrednog pisca i obrazovanog čoveka. Police s knjigama zauzimale su svaki slobodan zid do plafona. Kompjuter na radnom stolu okruživale su fotografije davnih rođaka i pokoja njegova fotografija iz mlađih dana. Iza svake od njih postojala je neka gotovo filmska ili pozorišna priča, koju mi je zaneto pričao, a ja s posebnom radoznalošću slušao. I svaka je imala neku vezu s njegovim rodnim gradom, istorijom njegove porodice i presudnim događajima u njihovim neizbežnim migracijama. Na kraju mi je pokazao sliku kuće u kojoj se rodio. Stara kamena vila, orijentalno-mediteranske arhitekture, s velikom ulaznom drvenom kapijom kakve često viđamo na istočnom Mediteranu, delovala je kao mali zamak iz davnih romantičnih vremena.

– Eksponati koje ste videli u salonu većinom su iz te kuće – dopunio je svoju priču o fotografijama.

Bili su tu nekadašnji mlinovi za kafu, savršeno očuvana keramika, kompletan set za ručavanje star više od veka, orijentalne lampe, stare knjige i drvene hoklice...

– Šta se sada dešava s vašom kućom?

Iako je vlasnik kuće, gospodin Masud nema dozvolu izraelskih vlasti da je renovira i koristi. Mala palata je tako i dalje prazna i pusta, neupotrebljiva. Jasno mu je da, kao Palestinac, verovatno nikada neće dobiti pravo na adaptaciju i nameće mu se jedino racionalno rešenje – da proda taj oronuli i posrnuli kameni objekat. A to može biti samo za male novce i, svakako, Izraelcu. Pravo da živi u svojoj porodičnoj kući do sada nije mogao da ostvari. Odlučio je da je ipak ne proda i da tako prkosi diskriminaciji važeće države.

Kad sam odlazio iz doma svog novog prijatelja, stajali smo dugo u predvorju, kao da još nešto treba da kažemo jedan drugom. Pogled mi se zadržao na starom, pomalo zarđalom, povećem ključu u zastakljenom ramu. Moj domaćin se okrenuo da vidi šta je to privuklo moju pažnju.

– Nije to običan ključ. To je ključ za Obećanu zemlju! Ključ moje porodične kuće u Haifi. Tu stoji od početka i stajaće do onog trenutka, koji će sigurno doći, kada će moji potomci razbiti staklo, uzeti ga i otključati kapiju našeg doma. Svog doma.

             Oprostio sam se sa Samihom uz dogovor da se ponovo vidimo kad sledeći put dođem u Aman.

Odavno već putovanja do Mrtvog mora i pogled na Jordansku dolinu ne doživljavam kao turista željan dobrog pejzaža. Uvek pomislim na to da oči mojih jordanskih i palestinskih prijatelja taj prizor vide pre svega kao pogled na Obećanu zemlju, kakav je bio i Mojsijev. Koji nikada nije hodao po njoj.