NAVIJANJE

 

– Goool! Znao sam da ćemo im ga zabiti u produžetku!

        Vrisak je pripadao Srbislavu, a prolomio se posle pobedonosnog pogotka njegovog tima, koji se dogodio posle regularnog toka utakmice, u šestom minutu produžetka, i to nakon sumnjivog penala.

        Srbislav je bio vatreni navijač najuspešnijeg fudbalskog kluba u svojoj zemlji. Iako je bio već u ozbiljnim godinama, strast navijanja, koja ga je pratila od detinjstva – nikad ga nije napustila. Navijanje je bilo neraskidivi deo njegovog života, kao da nikad i nije odrastao.

        Paradoksalno je to što je Srbislav inače radio na mašini za navijanje! To jest, bio je zadužen za mašinu koja je navijala kablove. Firma je bila iz razvijenog sveta. Nerazvijeni Srbislav nije, međutim, bio zadovoljan svojim radnim mestom, a ni primanjima. Sam posao neprestanog navijanja kablova izazivao je u njemu nemalu frustraciju. Zato ga je ovo drugo navijanje opuštalo i pomagalo mu da svoje nezadovoljstvo isprazni na stadionu ili ispred televizora.

        Navijanje se Srbislavu prosto uvuklo pod kožu. Jednostavno nije mogao bez njega. Opsedalo ga je. Navijao je on i za klubove izvan svoje zemlje, za razne sportiste, za političare, za ljude koji šetaju, za automobile koji jure ulicama..., za sve živo! Srbislav je postao zavisnik od navijanja. Ne znam jedino da li je navijao dok je spavao, odnosno sanjao, ali na poslu i van njega – u svim prilikama! Kad nije gledao neki sport, navijao je za ono što se odvijalo ispred njegovih očiju, šta god to bilo. Svaki događaj se istog trenutka pretvarao u takmičenje, a svako takmičenje mu je smesta omogućavalo da počne da uživa u svom neobičnom hobiju.

        Vama možda pogled na ulicu ne budi nikakvu posebnu emociju, ali u Srbislavu bi odmah počelo da raste uzbuđenje. Da li će onaj vozač crnog automobila proći na crveno svetlo? Uvek je navijao za najbržeg ili za najbezobraznijeg vozača. Večera s kumovima je takođe mogla da probudi navijačku požudu. Ako bi se kum napio, kuma bi se s njim posvađala. Kladio se sam sa sobom da će uspeti da kuma napije brljom od šljivovice iz prošle godine, a onda je navijao za njega u izazvanoj svađi.

        U firmi (iz razvijenog sveta) za proizvodnju kablova spremao se štrajk zbog niskih plata. Srbislav u tome začudo nije učestvovao. Iako, kao što smo već rekli, nije bio ni najmanje zadovoljan uslovima rada i zaradom – nije se pobunio! Nije znao kako to da objasni ni samom sebi. Njegova mašina nije bila ugašena. Bila je u pogonu. Zar nije već odavno bio zaključio da i njemu odgovaraju bolji uslovi rada i veća zarada? U čemu je bio problem? U tome što je Srbislav navijao za poslodavca! Ne za sebe!

        Kolege koje su se pobunile dobile su otkaz. Srbislav je na neki čudan i poremećen način bio zadovoljan.

        Mašina za navijanje kablova radila je bez prestanka, sa sve većim učinkom, a rezultati su svima bili očigledni. Firma iz razvijenog sveta je sve više zarađivala, uslovi rada postajali sve teži, a plate sve nedovoljnije. Ipak, njegova zavisnost od navijanja ne samo da nije splasnula, već se duplirala! Kao što je i njegovo navijanje dupliralo zaradu firmi koja nije bila njegova.

        Nerazvijeni Srbislav je i dalje bio neobjašnjivo zadovoljan.

        Počeo je rat. Kakva je tek to prilika za navijanje!

JAJCE

Kao i poslednjih nekoliko godina Beograd je najzagađeniji grad na svetu.

Prvaci smo u Evropi po broju umrlih od zagađenja vazduha.

Bolesnici i dalje čekaju na skenere, terapije i operacije koje se odlažu.

Svake godine Srbija izgubi jedan grad veličine Valjeva.

Danas, kao i svaki drugi dan pojaviće se zahtev za pomoć nekom detetu kome je potrebno lečenje za koje država Srbija ne želi da odvoji sredstva.

Vlastodršci su i danas potrošili stotine miliona na nameštene tendere za sebe o vašem trošku.

Desilo se još jedno ubistvo.

Ulice su pune bahatih vozača i kriminalaca kojima zakon ništa ne može…..

Danas je Srbin, kao i svako jutro počeo da čačka svoje desno jajce, da bi poslepodne po starom dobrom običaju počeo da češka levo jajce.

MATEMATIKA (autor priče je moj kolega iz turizma i pisac Nebojša Jojić. Njegovu tiražnu knjigu „BUKIRANO“ u izdanju „Lagune“, toplo preporučujem)

 

 U osnovnoj školi u Šušunovcima, nastavnik je sa đacima viših razreda kojih je bilo jedva desetak, vežbao matematiku.

 

"Hajde da napravimo ovakvu računicu", reče nastavnik, "prema izjavi nekadašnje ministarke Udovičiki, od Maja 2015. godine, u državnoj administraciji Srbije tada je bilo zaposleno oko 500 hiljada ljudi, što je očigledno okvirna cifra, jer niko još uvek u Srbiji, dragi moji, slučajno ili namerno,  nema tačan podatak koliko ljudi na ovaj način zarađuje za egzistenciju.

Ali mi ćemo deco, izabrati ovu okruglu cifru radi lakše računice."

 

Ako sada svakog četvrtog zaposlenog (što ne bi mnogo uticalo na ažurnost državnog aparata, pomisli u sebi nastavnik) po slovu zakona pošaljemo na tromesečnu pauzu, molim vas da izračunate koliko bi novca uštedeli, kada bismo mu za to vreme isplaćivali 60% plate, ako je prosečna plata 50.000 dinara.

 

Đaci prilegoše na posao.

Bili su vrlo talentovani i matematika im je dobro išla, mada se mora priznati da je za to nastavnik bio veoma zaslužan.

Uvek im je davao zabavne zadatke.

 

Za Miroslava iz prve klupe, ovaj matematički problem je bio vrlo jednostavan. Svaki četvrti od 500 hiljada, to je 125 hiljada, pa puta 20.000 dinara, što je 40% prosečne plate, to je 2,5 milijarde dinara mesečno, puta 3 meseca, to je 7,5 milijardi!

 

Miroslav podiže ruku i saopšti razredu tačan rezultat.

"Bravo!", pohvali ga nastavnik, "A kada bismo nakon 3 meseca poslali na odmor sledećeg kolegu, pa onda sledećeg, koliki bi to bio iznos na godišnjem nivou", zapita.

 

Ovo je bilo lako, pa lepa Dunja brzo reši zadatak: "30 milijardi dinara!" uzviknu ona.

"Odlično Dunja! E sada mi tu cifru podelite sa 117,5", zamoli profesor učenike.

Perica je sada bio najbrži, a pošto mu je otac držao menjačnicu, shvatio je šta nastavnik želi: "kada zaokružimo na ceo broj, to je sledeća cifra: dvestapedestpetmilonatristadevtnaesthiljadastočetrdestdevet evra"', uzviknu on iz zadnje klupe.

"Tako je! Bravo deco!", obradovao se iskreno nastavnik, preko 255 milona evra, a niko nije izgubio posao!"

 

U tom zazvoni za kraj časa. Nastavnik Zoran Jovanović, bivši profesor ekonomskog fakulteta u Beogradu, uze sunđer i obrisa tablu.

 

Nebojša Jojić

NOVI ZAKON. AMIN

 

Skupština je jednoglasno usvojila novi zakon. Nije bilo nikakve debate oko njega, iako je doneti pravni akt konačno otklonio nepravdu koja je trajala vekovima. Takoreći od postanka sveta. Svetina je istog dana, ispred Kule moći, proslavljala ispravljanje ove istorijske greške. Puk je bio neizmerno ponosan što su njegove voljene vođe, i to prve u svetu, svojom hrabrošću ukinule tu nepodnošljivu diskriminaciju.

– Zašto ste došli na proslavu ispred Kule moći? – reporter jedne televizije pitao je umornog građanina, koji samo što je bio izašao iz zagušljivog autobusa koji ga je dovezao pravo na slavlje  (a koje je trebalo da se pretvori u spektakl).

– To je za televiziju?

– Da, u živom ste programu.

– S kojom živinom?

– Živom! Direktan program, sada ste na televiziji.

– A, da! A šta ste me ono pitali?

– Zašto ste došli…?

– Da vidimo banju! Mi smo iz Obrenovca! Znate, tamo nema struje, pa su nam organizovali izlet do banje.

– A šta mislite o donošenju novog pravnog akta?

– Sve super! Samo da bude bolje, a biće! A gde su izvori lekovite vode?

Okupljenom narodu se s vrha Kule moći obratio Vođa. Zahvalio se na poverenju i ponovo istakao da je zakon ugledao svetlo dana zahvaljujući pre svega njemu, i da će od danas čovečanstvo živeti bez bremena istorijskog greha! Narod je zadivljeno zurio u Kulu, koja je govor Vođe pozdravila svetlima u žarkim i veselo-neurotičnim bojama. Zapevali su najpoznatiji estradni umetnici, narodu poznati s raznih televizija. Kad su završili, svi odreda su, kao po komandi, okrenuli leđa publici i pokazali joj svoju golu zadnjicu! Euforija je slaba reč za trans koji je taj gest izazvao kod prisutnih.

Na drugoj strani sveta ministar jedne velike zemlje (kontinenta) presudio je jednom strancu na osnovu sličnog zakona i proterao ga iz zemlje. Tako mu se htelo – ima li boljeg razloga? Zakon je toliko dobar da ne zahteva ni obrazloženje! Nikome. Nikada.  

Okupljeni ispred Kule moći i javnost u istoj zemlji nisu znali da je takav zakon odavno na snazi u mnogim zemljama tzv. razvijenog sveta. To, naravno, nije bilo smetnja da se proslavljaju istorijski uspeh i nada u bolji život. I dalje su pristizali autobusi prepuni ljudi. Zbog razvoja banjskog turizma.

Zakon o ravnopravnosti i jednakosti svih organa u ljudskom telu konačno je izjednačio mozak s debelim crevom! Oduvek se (uostalom nepravedno) smatralo da su mozak i srce najvažniji ljudski organi, pa je debelo crevo bilo u drugom planu, sporedno. Ako već imamo zakone o raznim ravnopravnostima, roditelje po brojevima, zaštitu svega i ničega – zašto bi debelo crevo, a posebno njegov završetak, zvani čmar, stalno bilo u inferiornom položaju? Još od postanka sveta!

 I – zakon je usvojen! Nepravda je ispravljena! Autor ovog teksta doduše nije znao da su takvi zakoni odavno doneti u mnogim zemljama, pa i u onoj dalekoj u kojoj ga je ministar ovih dana ponosno primenio. Ništa lakše! Pogotovo kad nikom ništa ne moraš da objašnjavaš.  

Nekada su za vođu uslov bili mozak i srce. Sada je tu i čmar! Ili samo čmar?

Gledajući razdragane pevače ispred Kule moći, koji su se smenjivali na bini i koji su na kraju performansa obavezno publici pokazivali zadnjicu – jedna građanka iz Smedereva se zapitala da li će od sada i vakcine da se primaju otpozadi, a ne u rame! Nije sve ovo najbolje razumela, ali je ipak aplauzom pozdravila događaj.

 

KNJIGA MIRIS BOJA

PREDSEDNIKOV NOVOGODIŠNJI GOVOR

Obraćanje jednog nepostojećeg predsednika jedne izmišljene države

             (Svaka sličnost sa stvarnim ličnostima i događajima je slučajna)

Poštovane podanice i poštovani podanici,

      Ne mogu da vam opišem svoju sreću što i ove godine mogu da ponovim svoj novogodišnji govor. Ništa se nije promenilo, i ta me činjenica čini neizmerno zadovoljnim, gotovo ushićenim. Hvala vam što ste i minule godine, kao i poslednjih trideset – meni, mojoj porodici, mojim najbližim saradnicima, partijskim drugovima, kumovima, dupeliscima, neradnicima i neznalicama omogućili da i dalje vladamo, otimamo, krademo i lažemo, te da vas s najvećim zadovoljstvom maltretiramo.

     U početku smo bili oprezni, ubeđeni da ćete se brzo dozvati pameti. Tada bismo morali da računamo samo na one naše. Ali i ove godine, kao i svake prethodne, vi ste ćutali! Da li ste glupi ili samo obazrivi – to nas uostalom i nije mnogo briga. Važno je da smo mi tu gde jesmo, a vi tu gde jeste.

     Ako hoćete da budem potpuno iskren s vama, razni međunarodni savetnici su me upozoravali da se baš toliko ne bahatim. Čak sam u jednom trenutku hteo i da ih poslušam, ali prosto ne mogu da odolim a da vas ne ponižavam! Niko mi nije verovao da ovolika količina laži, prostakluka i lopovluka može da prođe bez ikakvog otpora! Iskreno vam hvala što podižemo lestvicu naše obesti na nivo za koji ni najveći marketinški stručnjaci i savetnici najvišeg ranga iz razvijenog sveta nisu verovali da postoji.

     Prestali su da me savetuju. Jednostavno su me pustili da još beskrupuloznije kradem i masnije lažem, da vas u svakoj prilici potcenjujem i da vam na razne načine uništavam dostojanstvo.

     Svetske agencije će, naravno, nastaviti da mere stepen vaše izdržljivosti. Što se mene tiče, iako sam odavno šampion sveta, i dalje želim da svake godine postižem još bolje rezultate.

     Želim vam srećnu Novu godinu! Božićne praznike ne slavimo, valjda se zna kad sam se Ja rodio.

    Naravno da ćete dobiti povećanje plata, i da ćemo prvi imati lekove protiv svačega, i da će struja biti jeftinija, i da ćemo biti prvaci u svemu, i da nikada niste bolje živeli, i da nam standard vrtoglavo raste, i da je naš zdravstveni sistem najbolji na svetu… Šta da radim, mnogo volim da lažem! Važno je da mi vi verujete i da me pritom još i obožavate. O, kako me to pali, nemate pojma!

 

Podanik je onaj kojim neko raspolaže u svakom pogledu, kome je neko potčinjen radom, dažbinama, životom, što je u nečijoj službi, a taj odnos može biti i prema državi (Sinonimi i srodne reči srpskohrvatskoga jezika, Miodrag S. Lalević, Beograd, 1974)

MNDRA MJA

 

– Dete moje, od lepotu se ne može živeti, mora da se radi i voli… Ona ni dvorište ne zna da očisti i nekako ne govori s prav jezik. Kriv jezik ne priča istinu.

     Pokušavala je baka da odgovori svog unuka prvenca Miljka da se oženi Stanijom, devojkom iz grada.

– Bako, ali Stanija mi je obećala mnogo dece i vernost do kraja života.

– Tebi je strndžanje (stari običaj u Vlaha, koji je mladima dozvoljavao grljenje i milovanje samo iznad pojasa) mozak popilo, moj Miljko! Zapamti, iz tu kuću i porodicu dolazi zlo, njen otac je prodao ženino imanje preko puta reku. Svi to znamo.

     Miljko se ipak oženio Stanijom, nije poslušao baku. Nekoliko sledećih snežnih zima i sušnih leta osiromašili su, međutim, Miljkovo gazdinstvo. Novaca je bilo sve manje, zalihe su potpuno osiromašile.

– Miljko, imam jednog prijatelja iz dalek svet. Da mu prodamo zemlju ispod potoka? Dobićemo novce i s njih možemo da živimo doveka.

     Uz poljubac i malo strndžanja, Miljko je popustio Stanijinom ubeđivanju. Prodali su zemlju.

– Mndra mja (lepa moja) – pevušio je Miljko svojoj Vlajni i pored brige za opstanak. – Taj tvoj prijatelj nam još nije doneo ni dukate na zemlju, a već je njegova i koristi je...

– Doneće, Miljko, doneće, i više nego što misliš. Nego, da mu podamo i šumu iznad brda?

– To nipošto! To su borovi! Baka mi je pričala da ih je moj čukundeda posadio još pre dvesta godina!

– A da mu je iznajmimo na neko vreme, vratiće se to na naši unuci?

     Miljku nije bilo pravo, ali je uz strndžanje i osmehe pristao i na to. Zaboravio je da je u njihovoj tradiciji stolećima bor predstavljao mudrost i večnost. Novaca nije bilo, a od obećanja se više nije moglo živeti. Drveće se seklo i odnosilo. Sve intenzivnije. Na kraju je od bogate šume ostalo samo jedno usamljeno drvo. Jedan bor.

     A onda je Stanija jednog dana otišla kod lekara u grad i više se nije vratila.

     Nije bilo Stanije, a ni novaca. Nije bilo ni mudre bake, koja se ubrzo posle Stanijinog i Miljkovog venčanja upokojila. Ni šume, a ni zemlje. Ostalo je samo ime – Bor. Miljko se kajao što je pesmu Mndra mja toliko puta pevao Staniji, umesto svojim borovima i nekoj drugoj, pravoj ženi.

  U mnogim zemljama širom sveta gde rastu borovi – brojne legende, verovanja i folklor vezuju se za ovo veličanstveno drvo. Bor simboliše plodnost, mudrost, dugovečnost i mir, a daje ljubav i nadu. BOR je mndra mja. Bor nije na prodaju.