ZABRANITI ŠAKIRU

 

Najviše mi na onu stvar ide alarm. Ne podnosim ga. Moji roditelji su se budili na stari sat na navijanje, čiji je mali čekić na vrhu udarao u dva zvonca i proizvodio buku koja je budila iz mrtvih. Jedne večeri zalepio sam žvaku na ta zvonca, tako da se jebeni čekić zaglavio. Tog jutra je moj ćale propustio radnički autobus. Pretukao me je kao vola u kupusu! Nemam pojma zašto se vo bije baš u kupusu, a ja bez kupusa, ali su mi tragovi kaiša dugo ostali na levoj butini. Današnji alarmi su s mobilnih telefona, tako da nemam gde da zalepim žvaku.

Od kada sam se odvojio od matoraca, uglavnom se budim kad mi je volja. Ali sam danas bio primoran da uključim taj prokleti elektronski budilnik jer nisam smeo da zakasnim na aerodrom. Polazak aviona je predviđen za 6.00 ujutru! (Ako ikada dođem na čelo naše nacionalne avio-kompanije, svi letovi će biti od podne.) Jedva sam podigao glavu sa svog svilenog jastuka, otvorio oči i upalio svetlo. Dobro, moraš se malo i žrtvovati za posao, kažu. Ponekad i zbog kondicije, i tako to.

Pored mene je ležala Litica. Ne, Latica! Uvek se zbunim oko njenog imena. Latica je riba koja mi se sviđa, ali joj to nikad nisam rekao. Samo spavam s njom, i to ponekad, ali u poslednje vreme – sve češće. Bojim se da sam se malo i zaljubio. Latica inače izgleda kao avion. Rula i leti u svako vreme, ali najčešće po mraku. Nekad mi dođe da se oženim Laticom, ali čim pomislim koliko je rulala s drugima, počnem da je mrzim. Iz besa. Ne mogu ni da zamislim šta bi mi ortaci rekli kad bih se oženio ženskom koja je svoje veštine pokazivala na televiziji u nekom zabavnom programu. Samo u tom programu Litica je aterirala, i to žestoko, na piste najmanje trojice geliptera, što je cela zemlja mogla da vidi. Kako sad da jedino meni bude žena!

Spakovao sam manji kofer, jer sam se istog dana i vraćao, večernjim avionom. Ipak, za svaki slučaj poneo sam i donji veš. Znate, imam šuljeve i ponekad mi se na gaćama pojavi krv. Uzeo sam na brzinu i neki keš i strpao ga u džep. Latica se mazno okrenula na drugu stranu i otkrila golu zadnjicu. Ona nema šuljeve, to sam proverio.

      Vozač me je čekao u novoj limuzini, crne boje. Izleteo je iz automobila čim je ugledao da izlazim iz zgrade i odmah mi zgrabio kofer, da se ne umaram.

      – Čekaj! Gde je Cile? – pitao sam ga.

      – Gospodine, Canetu su sinoć ustanovili koronu i morao je da ostane kod kuće.

      – Kako, bre, koronu?

            Cane (ili Cile?) moj je zamenik. On je sigurno bio štreber u školi. Završio je neki fakultet i govori strane jezike. Ili više fakulteta? Onako, klasični šmokljan. Čak je i oženjen.

      – Kako ću bez Caneta? – zavapio sam.

             – To sam ga i ja pitao. Rekao mi je da ne brinem. Takođe je rekao da će Vas na aerodromu sačekati neko, zaboravio sam mu ime, i da će taj uvek biti pored Vas.

 

      Stigli smo na aerodrom. Na predaji prtljaga je bila neopisiva gužva. Koliko je samo letova ranom zorom! Ali meni gužva nije problem. Ja sam putnik poslovne klase, a na tim šalterima nema gotovo nikoga. Vozač se uverio da sam se čekirao i poželeo mi srećan put.

 

      U avionu sam, kao što sam već rekao, bio u poslovnoj klasi. Ništa posebno, samo navuku onu zavesu i odvoje te od obične raje. Moje sedište je A1. Volim da sedim na tom sedištu. Uvek sam i sedeo na tom mestu, osim kad je sa mnom bio moj bivši šef, on je takođe voleo da sedi upravo tu. Sad on leti privatnim avionom. Dobro, možda ću i ja jednog dana, moram da budem strpljiv. Odmah sam zaspao kao klada. Stvarno nemam ideju zašto se kaže klada, a, da iskren budem, i ne znam šta ta reč znači. Pitaću Laticu. Uvek kada zaspim sedeći, hrčem kao konj. I to sam saznao od Latice. Ma šta me briga, umoran sam! Ovako rano nije se budio ni moj pokojni ćale kad je išao u svoju fabriku.

     Probudila me stevka – da mi kaže da slećemo i da se vežem. Samo što je nisam oterao tamo gde se ne tera, a tera se! Šef mi je, međutim, naredio da budem pristojan, kaže da sam sad javna ličnost i da me ljudi prepoznaju. A Šef je za mene zakon!

     Na aerodromu me je čekao neki lik u odelu. Pričao je našim jezikom. To je valjda taj koji treba da me prati.

     – Ja sam Stanislav Protić. Dobro došli!

            – Brate, da te pitam, ti znaš program, šta ja treba da radim?

            – Budite bez brige! Konferencija počinje za sat vremena, stižemo na vreme. Prema instrukcijama koje sam dobio, najvažnije je glasanje na plenumu. Tu je važno da budemo uzdržani! I to je to. Posle ćemo otići na ručak i ja ću Vas odvesti na aerodrom.

            – U tvojim sam rukama. Glava me boli i umoran sam kao pas. (Zašto je pas umoran, a konj hrče?) Ali, hajde da to obavimo, pa da se ja vratim svojoj Litici!

            – Gde da se vratite?

            – Latici.

            – Latica Vam je supruga?

     – Ma ne…, onako.

     Šta mi bi? Koji mi je vrag da pominjem Laticu! To je to! Zaljubio sam se izgleda, a to mi i prija i smeta, zavisi od trenutka.

     Kad smo stigli na konferenciju, Stanislav me odveo do naših mesta u velikoj sali. U našoj delegaciji smo bili samo nas dvojica, druge delegacije su bile upadljivo brojnije. Valjda kod njih niko nije dobio koronu.

       Na ekranu ispred nas smenjivale su se fotografije govornika. Sve je pratio i neki tekst, koji nisam razumeo.

            – Ako hoćete da razumete govornike, stavite slušalice da čujete prevod. Izvinite, moram smesta do toaleta! – uzvrpoljio se Stanislav.

      Kad je Stanislav otišao, stavio sam slušalice. Ni taj jezik, međutim, nisam razumeo. Govornici su se smenjivali i o nečemu naširoko razglabali, uglavnom jednolično. Ovo je dosadnije nego na nekadašnjim časovima istorije kod Riste Voline, prođe mi kroz glavu.

     Stanislav se vratio i pitao me kako mi se dopadaju govori.

            – Da li ste našli kanal na našem jeziku?

     – Kakav kanal?

     Stanilav je mislio da se šalim, ali ga zaista nisam razumeo.

     Najzad se za govornicom pojavila govornica, koja je izgledala onako, izvinite na izrazu – jebozovno: napućena i vrckava, duge plave kose, izazovnog i zavodljivog pogleda, ni visoka ni niska... Kao moja Latica. Skinuo sam slušalice i pažljivo je posmatrao. Uvek mi se dešavalo da, gledajući u neku nepoznatu privlačnu žensku osobu, smesta počnem da maštam i zamišljam, toliko uverljivo da mi se digne! Misli su mi bile ošamućene autohipnozom, pa se odmah osetio i rezultat. Sa istinskim uživanjem sam gledao u njen dekolte, koji ipak nije bio dubok onoliko koliko bih želeo!

     Nesrećni Protić je prekinuo moju duboku meditaciju.

            – Gospodine, stvarno se izvinjavam, moraću opet do toaleta!

            – Šta je, usrao si se?

            – Oprostite. Sigurno sam nečim pokvario stomak.

            – Hajde, beži, još ćeš da mi se usereš ovde, pa da se osramotimo!

           – Samo da Vas upozorim! Uskoro će glasanje. Na ekranu će se pojaviti tri mogućnosti, jedna ispod druge. Poslednja je uvek – uzdržani. Samo to pritisnite i Vaš posao je završen... izgovarao je  Stanislav  u trku.

     Plavuša je privela kraju svoje izlaganje, i njen nastup je na mene ostavio najbolji utisak. Posle je jedan ćelavi, koji je sedeo na sredini stola (valjda im je bio šef), lupio čekićem po nekom stalku. Na ekranu su se potom pojavile razne reči. Bilo ih je više od tri reda. Gde je sada taj usrani Stanislav da mi pomogne? Brojao sam linije. Možda ih je i bilo tri, ali, ono što je najgore, nije bilo onog jes ili nou, što bih lako prepoznao, tako da bi ona treća opcija bila – uzdržani. Kako smo, brate moj, uzdržani kad Stanislav ne može da se uzdrži dok ne prođe glasanje!

      Ćelavac i još neki ljudi koji su sedeli za centralnim stolom gledali su u ekran, onda u mom pravcu, pa ispočetka. Ćelavi je nešto rekao u mikrofon zureći pravo u mene. Ja sam smesta namestio svoj standardni osmeh. Posle mi je prišao jedan čovek u kravati, i on mi je pokazivao na ekran. Shvatio sam da me upozoravaju da moram da glasam (nasmešio sam se, naravno, i tipu u kravati).

      Bio sam ja u mnogo gorim situacijama u životu, i uvek bih odigrao pravu kartu! Odlučio sam da uradim sve kao na šibicarenju – kao klinac uvek sam pogađao gde je kuglica! Pritisnuo sam tamo gde je pisalo we are disagree, siguran da ne mogu da pogrešim. Ćelavko je smesta ustao, potom i ostali, i svi su počeli oduševljeno da tapšu. Možda njemu, otkud znam. Ustao sam i ja, aplaudirajući iz sve snage. Posle su se svi međusobno rukovali i grlili. Meni je prišao jedan riđokosi i, uz veliki kez, baš mi prodrmao ruku. Onda sam se i ja primakao nekom visokom momku u elegantnom odelu, sa slušalicom u uvetu, i širom mu pružio ruke. Taj je u prvom momentu bio zbunjen, ali sam ga zagrlio onako bratski, dok su oko nas blještali blicevi foto-aparata.

     Stanislav se vratio u salu.

           – Da li si se ispraznio? – bio sam direktan.

           – Je li glasanje završeno? – uzvratio je i on pitanjem.

           – Ali šta to radite?

           – Rukujem se i slikam kao i svi ostali!

 

     Posle ručka (koji bih voleo da izbrišem iz sećanja) Stanislav me je odvezao na aerodrom. Ah, da – ručak. Neki francuski restoran. Stanislav mi je za predjelo naručio paštetu!? Mislio sam da tera šegu sa mnom. Ja paštetu nisam jeo od vojske. Od nje sam podrigivao gore od parizera. Tražio sam neko mesište, ali mi je on preporučio patku! Jedva sam čekao da ga se otarasim i vratim u zagrljaj moje Latice (misaonu predigru mi je dala ona plavuša s dekolteom).

 

     Pre nego što smo stigli na aerodrom, Stanislava je neko pozvao telefonom. Odmah sam ukapirao da ga smara neki novinar. Stanislav mu je ljutito uzvratio da ne govori istinu i da je glasanje proteklo u savršenom redu. Prevrtao je očima i pravio bolne grimase. Onda je podigao glas i odbrusio mu:

            – Slušajte, ja Vas molim da budete pristojni i da ne urušavate integritet našeg predstavnika! Glasao je onako kako smo se dogovorili! I kakve veze ima to što se slikao i zagrlio s čovekom iz obezbeđenja, taj njegov gest samo pokazuje koliko smo mi srdačan narod! Uostalom, ako Vam nešto nije jasno, pozovite naše odeljenje za medije! I prestanite da vređate! Naš predstavnik nije ni za kakvu satiru, niti je satiričan, o čemu uopšte pričate?

             – Šta je taj bilmez rekao? Vređao me je? Ne zna on s kakvom volinom ima posla! 

             – Zaboravite to, gospodine, to je običan novinar.

      – Šta je rekao – za koga sam ja? Ja sam uvek samo za Šefa!

      Kad smo obavili granične formalnosti, stigli smo i do djutifri-šopa. Znate te prodavnice na ovim modernim aerodromima koje mame svojom skupom robom poređanom po krivudavim policama. Ko bi odoleo da nešto ne kupi! Tražio sam gde su vina, i to ona najskuplja, jer Šefu uvek s putovanja donesem bar jednu flašu. On ima vinski podrum i obožava da prića o poreklu svojih vina, njihovoj finoći, aromi i drugim sranjima. Meni je najvažnije da vino ne bude kiselo kao sirće! Našao sam najskuplju bocu, izvadio novac koji sam jutros strpao u džep i platio.

        Pred samo ukrcavanje, bukvalno na poslednjoj polici djutifrija, ugledao sam robu poznate marke Boss. Među artiklima upadljivo se isticala muška majica koju sam baš dugo, dugo želeo, a nigde nisam mogao da je nađem! Zapravo sam je prvi put video na Šefu i oduševio se. Nisam mogao da verujem! Velika zlatna slova preko majice crne boje! Nije mi bilo važno koliko košta. Dok sam je pipao u neverici i ushićenju, pogled mi je privukla i elegantna haljina sa istim tim natpisom s prednje strane, samo srebrnim slovima. Ako bi Latica obukla tu haljinu, natpis Boss bi joj išao tačno preko grudi! Da se zna čije su to grudi, ponosno sam zaključio.

     Uzeo sam haljinu i krenuo prema blagajni. Gotovine sigurno nisam imao dovoljno, pa sam potražio kartice. Izgleda da sam i njih zaboravio u toj jutarnjoj, odnosno noćnoj mori spremanja za put. Šta da radim? U ruci sam već imao kesu djutifri-šopa s vinom. Ma, rekao sam sebi, koliko sam samo puta u životu šanirao, mogu vala još jednom (pa prodavnice u Trstu su se zatvarale čim bi me njihovi vlasnici primetili da šetam ispred njih)! Glumio sam da gledam u neke džempere, pa sam polako, da niko ne vidi, haljinu za Laticu i svoju majicu uvukao u kesu s vinom! Odlazeći, prodavačici sam poklonio diskretan ali ljubazan smešak.

      Taman kad sam krenuo tunelom do svog sedišta A1, prišao mi je policajac. Obratio mi se na nekom nerazumljivom jeziku. Dugo je nešto pričao. Jedino što sam mogao u tom trenutku da učinim jeste da mu se blagonaklono osmehujem. Odveo me je do kancelarije policije. Naravno da sam mu dao da pogleda šta imam u plastičnoj kesi. Pitao me je za račun. Vama možda nije jasno kako sam ga sada razumeo? Prosto je to – takvih situacija sam u životu imao na desetine. Uvek pokušavaju da vas uvuku u svoju priču i da priznate, pokvarenjaci najobičniji!

      – No račun. Izgubio sam ga. Nema!  

      Mislim da su me shvatili. Onaj policajac je uporno pokazivao na račun za vino i tražio račun za majicu i haljinu. Tražio mi je i pasoš, a kad je video da je diplomatski – nije mu bilo dobro! U svakom slučaju, na avion su me poslali bez Bosovih artikala. To me je strašno iznerviralo, jer bi im normalno platio te krpice samo da taj let nije bio tako rano i da nisam morao da se budim pre zore, zbog čega sam zaboravio kartice (a poneo gaće u slučaju da mi prorade šuljevi). Nerazumno vreme, nerazumne radnje, nerazumni rezultati!

      Zazvonio mi je telefon. Bio je to Cile, moj asistent.

      – Gde si, koronašu? Ovo ti je poslednji put da dobiješ koronu kad idemo na put!

      On me je bojažljivo ali zabrinuto upitao šta sam to uradio. Odmah sam shvatio da su oni licemeri već svima razglasili da sam pokušao da marnem dve krpice. Ja sam mu sve potanko objašnjavao, premda mi je bilo dosta svega.

              – Ne znam o čemu pričate, ja Vas zovem zbog glasanja. Šta se to desilo na plenarnoj sednici? Već sam dobio nekoliko diplomatskih nota, a kad Šef sazna – svi smo debelo nadrljali! I, pobogu, šta Vam je bilo da se rukujete i grlite sa obezbeđenjem?

       Tada me je iznervirao maksimalno.

              – Dobro bre, Cane, smradu jedan! Ti dobiješ koronu, a onaj tvoj sraćku, pa me ostavite samog na frontu. Gde je bre tu vaša odgovornost? Sad mi pričaš o nekakvim notama, pa otpevaj ih, brate!

        Morao sam da prekinem telefonski poziv jer je avion već bio u pokretu.

        U kući me, međutim, nije čekala Latica. Toliko mi je bila potrebna posle izlaganja one plavuše, a sad je nema! Mora da rula negde. Pozvao sam je telefonom.

               – Litice, gde si? – bio sam vrlo konkretan, iako sam joj opet pogrešio ime, što joj je mnogo išlo na živce.

               – Kod drugarice sam, srce.

        – Daj mi tu tvoju drugaricu na telefon – da mu jebem sve najmilije!

        Javila mi se drugarica.

        Latica je odmah došla kod mene. Popio sam čak tri viskija, ali sam se jedva malo opustio. Još dok me je ljubila, pitao sam je šta je klada.

        Sutradan me opet pozvao onaj ološ od Cileta – da me pita da li sam pogledao današnje novine ili slušao vesti. Nisam. Pogledaj, sugerisao mi je.

      Probudio sam Laticu da mi pročita vesti koje su se odnosile na konferenciju. Zaključak komentatora je bio sledeći: Naš predstavnik je za satiru!

             – Šta piše?

             – Rekla sam ti – naš predstavnik je za satiru!

             – Kakvu Satiru? Laže kao pas (zašto pas laže – zaista ne znam)! Ja nisam za tu Satiru, ja sam za Šefa!

       U istom trenutku mi je zazvonio telefon. Na ekranu je pisalo: Šef.

       Znao sam šta mogu da očekujem od Šefa, ali su moja opravdanja bila neoboriva: kao prvo, zeznuli su me Cile i Stanislav, a, ako me pita za aerodrom, kazaću mu da sam planirao da im pošaljem pare. Javio sam se. Lepo me je pozdravio. Ja sam odmah počeo o konferenciji, uzbuđenim glasom, a on me je smirivao konstatacijom da ćemo to nekako ispeglati. Naravno, najavio sam i flašu nikad skupljeg vina. Onda me je zamolio za uslugu. (Nisam vam napomenuo da imam građevinsku firmu u kojoj je formalno vlasnik moj brat od tetke; glup je kao retko ko, ali je građevinski inženjer i ne meša mi se u finansije.)

              – Znaš, treba da prodaš ona tri velika stana s balkonima, koji gledaju na tvrđavu. Javiće ti se čovek, pa te stanove samo prepiši na njega. Ne traži novac. Dogovoreno?

               – Naravno, Šefe, nikakav problem (bez njega ne bih ni ja imao građevinsku firmu, ni moj glupi brat od tetke posao)!  

               – Hvala ti! Znao sam da si ti čovek od mog velikog poverenja.

               – Hvala Vama, Šefe! Nego, mogu li ja Vas da zamolim za jednu uslugu?

 

               Potvrdio je. Prepričao sam mu šta o mom glasanju piše u novinama, zapravo ponovio sam ono što mi je pročitala Latica – da je naš predstavnik za Satiru (Sakiru?). On ne čita vesti jer za te gluposti nema vremena, pa je odmah pitao kakva mi je usluga potrebna.

 

               – Da zabranite Sakiru (već ste zaključili da slabo pamtim imena i pojmove, a pogotovo ako sam ih samo jednom čuo ili prvi put pročitao)!

               – Koga da zabranim? Šakiru?

               – Da, tako nekako. Toliko toga ste zabranili, a ona se baš obrušila na mene i masno laže!

               – Ma dobro, reći ću da je ne puštaju više. Može se živeti i bez Šakire – nekako opušteno je izgovorio Šef.

 

                 Laknulo mi je. Latica me gledala s nestrpljenjem, očekujući komentar.

 

               – Zabraniće Šakiru!

         – Šakiru? Zašto nju?

               – Pa, Litice, zar mi nisi ti čitala vesti?

 

               Ućutala je. A onda me nežno zagrlila. Ponovo sam je pitao šta beše klada. Objasnila mi je. Sad me je, međutim, mučilo zašto se kaže da iver ne pada daleko od klade. Moraću da je pitam i šta je iver, ali me sad mrzi i previše sam umoran. A i ruka mi je kružila oko njene zadnjice.

 

HUMANITARNI I PORODIČNI FESTIVAL "MIRIS BOJA", BEOGRAD, KALEMEGDAN 4. JU...

LJUBAV NA KALEMEGDANU

 

      Na Kalemegdanu, na klupi ispred Opservatorije, prvi put sam poljubio devojku, onako stvarno. Žvakala je žvaku koja je mirisala na jagodu. Sva trema i mucava razmena reči, dok smo prolazili pored košarkaških terena i kroz zamračeni tunel Stambol-kapije, nestali su s tim poljupcem. Zažmurili smo i u tom mraku udružili naše hrabrosti. Kad god pomirišem ili zagrizem jagodu, setim se te večeri.

       E, ovo što sam sad podelio s vama sigurno su doživeli gotovo svi Beograđani.

       Beogradska tvrđava, dakle, pamti sijaset poljubaca s različitim ukusima.

        Ovaj mali ljubavni uvod je zapravo naš poziv da u nedelju, 4. juna, od 12.00 časova, baš na Kalemegdanu, na terenima košarkaškog kluba Partizan, dođete na humanitarni, porodični festival koji smo organizovali za vas, da povedete svoju decu, svoje komšije, dobre ljude koje sigurno poznajete, sve one koje volite. Čekaće vas i ovog puta naši drugari koji crtaju i slikaju bojama koje mirišu. A slikaju ljubav!

         Dobro smo se pripremili za vas! Sigurno će vas obradovati brojne poznate ličnosti koje volite a koje vas čekaju, ali i impozantan program koji smo osmislili, pozorišna predstava, koncert... Plemenitih ideja nikad nije dosta, one nam stalno nedostaju, a pogotovo nedostaju ovom gradu i ovom vremenu. Ova je smišljena samo zbog vas!

         Zato kupite žvaku s nekim voćnim ukusom i u nedelju se uputite prema Kalemegdanu. Ne samo da ćete vratiti svoje stare uspomene, već ćete stvoriti bar jednu novu!        

         Miroslav i tim divnih ljudi iz organizacije MIRIS BOJA čekaju baš TEBE!

OBRAĆANJE PREDSEDNIKA GRAĐANIMA POVODOM NOVE GODINE

        Halo, bre! Kako ste? Kako ste preživeli ovu godinu? Au, stvarno ste žilavi! Mada ne volim da se bilo kome zahvaljujem osim sebi, učiniću izuzetak. Ipak je Nova godina, pa ću malčice da se zahvalim i vama. I ove sam godine, tradicionalno, radio baš sve što sam hteo i što mi je padalo na pamet, a to uvek znači da nisam radio ništa korisno za vas! Nemojte pomisliti da vas možda mrzim, a ne! Naprotiv! Bez vas ja nikada ne bih bio tu gde jesam.

        Dobro, neću da skrećem s teme, vraćam se svojoj čestitki za Novu godinu. Kao i uvek, trebalo bi da započnem obećavanjem kula i gradova, ali me zaista mrzi da se ponavljam. Sve znate napamet: biće bolje nego ikad, dakle najbolje do sada; lideri smo u regionu; ovi na Zapadu nemaju ni struju, ni šećer, ni ulje, jedu hranu za pse; sačuvao sam mir, gradio auto-puteve, najavio leteće automobile, sve je isto...

        Ipak, setio sam se nečeg izuzetnog, zar ste posumnjali u moju kreativnost? Svečano obznanjujem da će svaki naš građanin koji ima hemoroide dobiti u prvom tromesečju naredne godine 5.000 dinara! Zar to nije prava novina? Pitate se zašto sam izabrao baš građane s šuljevima? To zapravo i hoću – da se pitate!

        Naravno, pokrenuće se lavina komentara. Kobajagi elita će ovu moju ideju ismejavati po Tviteru, moji dragi opozicionari će je komentarisati u onim bednim, malim studijima takozvanih slobodnih medija, a poneko će zaključiti i da sam neuračunljiv. To trabunjanje će trajati sigurno mesec dana... Ali ja znam da će mi se moj narod, moj pošteni narod, diviti jer sam se setio da pomognem građanima kojima krvari dupe!

        Eto, to vam obećavam u Novoj godini. Vi se sad radujete što ova godina prolazi i nadate se da će sledeća biti bolja, a ja sam tu samo da dekorišem vaše želje. Obožavam to da radim, pogotovo dok vam krvari duša, a vi mislite na dupe!

        Srećna vam Nova godina!

        I ne zaboravite da se prijavite za pomoć od 5.000 dinara.

                                                                                                                                                   Vaš predsednik

 

        Napomena: Ova priča je potpuno izmišljena, u svim pojedinostima, jer prosto nije moguća u stvarnosti. Ona je čista fantazija. Ovakav predsednik i ovakav narod, jasno, nigde ne postoje.

 

 

KAO GROM IZ VEDRA NEBA (Srpska priča strave i užasa)

 

Kad se rodio Cobe, grom iz vedra neba pogodio je glogovo drvo u parku blizu porodilišta. Drvo se zapalilo i izgorelo, a silina udara uplašila je porodilje. Prema svedočenju jedne babice, a tu priču je Cobetova majka godinama prepričavala – sva deca su zaplakala, osim Cobeta. On se osmehivao.

        Cobe je na prvi pogled bio dete kao i svako drugo. Međutim, neki njegovi postupci, a i događaji koji su ih pratili, bili su, blago rečeno – čudni! Imao je već četiri godine, ali se još nije odvajao od majčine sise. Radovao se i smejao isključivo kad bi video da neko prosi ili je u invalidskim kolicima. S drugom decom se nije mnogo družio, a igračke ga uopšte nisu zanimale. Devojčicama je krao lutke i otkidao im glave, ali dečkićima ništa nije lomio – zbog lošeg iskustva: naime, drugaru u obdaništu namerno je jednom slomio točkove na autiću, nakon čega mu je ovaj njime slomio nos! Ukor je, začudo, dobio drugar, a nastavnici su se do neba izvinjavali Cobetovim roditeljima (koji su bili ugledni administratori državne uprave).

        U školi se Cobe trudio da stekne što više prijatelja, što mu baš i nije polazilo za rukom. Jednom se požalio ocu i upitao ga da li može da mu kupi drugare! Otac je nešto neodređeno odgovorio, ali mu je jasno predočio da, kad bude odrastao čovek, kupovina drugarstva neće biti nikakav problem.

        Ovo ipak nije rešavalo Cobetove trenutne probleme u školi. Na velikim odmorima je bio usamljen, u leksikonima devojčica nikome nije bio simpatija. Bio je loš sportista, griz od užine nikome nije nudio, a na časovima je nepogrešivo davao pogrešne odgovore. Zapravo je imao neviđen dar da uvek izabere krivu stranu. Čitaoci bi možda mogli pomisliti da je Cobe bio jedno nesrećno dete, ali ništa pogrešnije od toga! On je samo strpljivo čekao da odraste i da se istog časa pojavi ono mnoštvo drugova o kojima je svojevremeno govorio njegov otac.

        Cobe je, naravno, odrastao i postao samostalan, a odrasla su, prirodno, i druga deca! Ipak, samo se Cobe zaposlio u državnoj upravi, čime je gotovo automatski postao važan svim drugarima. Koliko je samo savet njegovog oca bio dragocen, i koliko je bio tačan! Imao je više prijatelja nego bilo ko iz njegove generacije.

        Cobeta odrastanje nije nimalo promenilo. Njegova zastrašujuća zrelost na  rođenju dočekala je svoje pravo vreme. Karijera mu je vrtoglavo rasla. Istina, nije više otkidao glave lutkama i lomio točkove na autićima, ali je sve ostalo mogao da uništava do mile volje! Bio je zaštićen i siguran da njemu niko ništa neće da polomi. Štitili su ga oni isti školski drugovi, jer su tako imali barem delić te narastajuće moći.

        Sve se okolo urušavalo, osim Cobeta. On je uživao u svom položaju i nastavio da nepogrešivo donosi pogrešne odluke. Neki školski drugovi su se vremenom iselili u druge zemlje, a oni retki koji mu nisu služili živeli su u stalnom strahu i permanentnoj neizvesnosti. Prosto nisu mogli sebi da objasne kako je do ovoga došlo.

        „On se desio kao grom iz vedra neba“ – zaključio je jedan Cobetov poznanik iz srednje škole, objašnjavajući neizdrživu atmosferu u kojoj su živeli.

        „Grom nastaje kada oblaci izgledaju kao da su napunjeni govnima, a onda dolazi do atmosferskog pražnjenja. Iz čistog neba nema gromova!“ – odgovorio mu je drugar koji je želeo da ostane anoniman.

        „Ti hoćeš da kažeš da smo mi govna?“ – ljutito je uzvratio Cobetov poznanik.

        U onom parku pored porodilišta, koji smo već pomenuli, sva stabla su (po Cobetovom projektu) posečena i zemlja je prelivena neravnim betonom. Ni grom više nije imao gde da udari! Ipak, gle čuda, jednoga dana je iz jedne od betonskih pukotina izrastao grm!

        Bio je to glog.

LOMLJAVA I SEČA

                    

Gurajući kolica u polupraznom supermarketu, gospodin Krle je primetio da nema mleka, jestivog ulja i lomljene čokolade. Bio je potpuno siguran da se prošli put kad je bio u istoj radnji (bilo je to poodavno) čokolada nalazila na trećem rafu od ulaza, kod pudinga, praška za pecivo i vanilin šećera. Da li je moguće da nemaju lomljenu čokoladu? – pitao je sam sebe.

      – Izvinite, nigde ne vidim lomljenu čokoladu – zaustavio je mladu radnicu u šarenoj uniformi.

– Molim?

– Ne mogu da nađem kesicu s lomljenom čokoladom!

– Mi to ne držimo. Nikada nisam videla takav proizvod.

      – Ja sam to sigurno kupovao u ovoj radnji – Krle je rukom pokazao na donju policu i mesto gde se poslednji put nalazio ovaj značajni proizvod.

      – Radim ovde već dve godine, mislim da nikada nismo imali lomljenu čokoladu! A što prosto ne kupite čokoladu i sami je ne izlomite ili iseckate?

Ovaj odgovor je zbunio Krleta. Nije mogao da proceni da li je mlada prodavačica drska ili kreativna. Odlučio je da njen savet uzme kao koristan, zahvalio joj i kupio crnu čokoladu koju će kod kuće sam da izlomi. Kupio je i vodu. Pored polica za vazduh je zastao jer je primetio novi brend. Odlučio je da pozove suprugu zbog konsultacije.

      – Draga, imaju neki novi vazduh – Vazduh vazduh se zove. Šta ne razumeš, zove se, kao što rekoh, Vazduh vazduh! Da, na popustu je, jeftiniji je od Er vive. Otkud ja znam gde ga pune… Uvozni je… Dobro, kupiću ga.

Platio je na kasi i dao karticu za skupljanje bodova. Kasirka mu je saopštila da još ne može da ostvari popust – morao je da kupuje u istoj radnji još najmanje pola godine da bi stekao neku od pogodnosti.

 

 

 

Stavio je masku sa specijalnim filterom i krenuo kući peške. Automobil mu je već mesecima stajao ispred kuće, zapravo nije mogao da ga upali još od prošlogodišnje poplave kada je popustio nasip na reci. Staklo na maski se maglilo, a vidljivost je bila uobičajena –nikakva! Bauljao je kroz neproziran vazduh, koji je, kako se to obično kaže, mogao nožem da se seče, pazeći da ne promaši svoj ulaz i da se ne polomi na neravnom asfaltu.

Kad je ušao u hodnik, skinuo je masku da se dočepa kakvog-takvog zraka.

      – Komšija Krle, dobar dan! Bili ste u nabavci? Imaju li svežeg vazduha? – obratio mu se sused s prvog sprata.

      – Imaju. Kupio sam neki iz uvoza. Nego, komšija, dugo nisam video Srećka s drugog.

– Zar ne znate?! Umro je prošle nedelje.

– Srećko je uvek bio pametniji od svih nas! Eto, i umro je na vreme!

Krle je seo za sto u kuhinji, pripremajući se da lomi čokoladu. Navirala su mu sećanja na davna, divna vremena. Razmišljao je o tome da se nekada lomila i sekla samo čokolada za torte i kolače, i ništa drugo.

      – Nije loš ovaj Vazduh vazduh, ima ukus Dorćola osamdesetih – prokomentarisala je Krletova žena skidajući masku za disanje.

 

 

                     

KO SU PUTNICI, A KO INDIJANCI

 
Direktorka škole je nameštala frizuru savijenu u punđu i gledala se u ogledalo. Vežbala je različite poze strogoće, kao i svakog radnog dana, želeći da izgleda autoritativno, ako treba – i neumoljivo. Pripremala se za uobičajenu šetnju dugim školskim hodnicima u vreme nastave. Uvek bi inače zastajkivala ispred svih vrata i osluškivala i profesore i đake, proveravajući da li se nastava drži po strogo utvrđenom planu i programu.
 
        Ispred kabineta za matematiku odzvanjao je glas predavača, koji je očigledno preglasno objašnjavao neki zadatak, jasno se čulo čak i škripanje krede po tabli. U učionici u kojoj se predavala geografija iskusna nastavnica je vrlo razgovetno pričala o zemljama Azije i o Indiji. Kabinet muzičkog je ipak bio najglasniji. Sviralo se na klaviru, prepoznala je čak i svoju omiljenu Betovenovu kompoziciju.
 
        Direktorka se zadovoljno nasmešila i krenula dalje. Posebno ju je interesovalo kako protiče čas likovnog obrazovanja. Iz same učionice nije dopirao nikakav zvuk. Dobro, pa nije tu čas muzičkog, samoj sebi je objašnjavala, odmakavši nekoliko koraka u pravcu učionice za učenje stranih jezika. Ipak, oprezno se vratila nazad, da još jednom oslušne, prislonivši uvo na vrata, ne mareći što tako može da pokvari frizuru. Ništa se nije čulo, nijedan dečji glas, a ni glas mlade nastavnice likovnog. Ima li uopšte nekog unutra? Kako je moguće da je do nje dopro čak i zvuk krede profesora matematike, a ovde – mrtva tišina?! Moralo bi da se oglasi barem jedno dete od tridesetak njih u razredu.
 
        Prolazili su minuti, koji su njoj izgledali predugi. Frizuru je potpuno pokvarila prislanjajući uvo čas na jedna, čas na druga vrata. Ovde nešto nije u redu – sa sigurnošću je zaključila i naglo otvorila vrata učionice.
 
        Prvi pogled ju je potpuno zbunio. Gotovo oduzeo. Sve đačke glave su ležale na klupama, sve oči su bile zatvorene. Izgledalo je kao da svi do jednog – spavaju! Nije, u stvari, izgledalo, već su svi stvarno spavali, ni naglo otvaranje vrata nepopustljive direktorke nije ih pomerilo. Spavala je i nastavnica, i to izgleda dubokim snom.
 
        Direktorka je bila van sebe! Nije da ponekad nije bilo manjih propusta u školskom redu, ali da na bilo kom času sva deca spavaju, uključujući i predavača – e to se do sada nikada nije dogodilo!
 
        Probudila je mladu ženu.
 
 – Koleginice, hoćete li da mi objasnite o čemu je ovde reč?
 – Pa danas nam je zadatak da naslikamo putovanje.
        Direktorka je još jednom bacila pogled na razred, ali su sva deca i dalje gotovo nepomično spavala.
 – Zar vi ovo zovete slikanjem?
        – Rekla sam učenicima da je najbolje da svoje putovanje najpre zamisle u mašti, da se prepuste snovima i fantazijama, pa da na drugom času to i naslikaju. I da svako sliku pokloni svom najboljem prijatelju.
 – Šta da rade? – s nevericom je direktorka pogledala nastavnicu.
        – Putovanje je mašta i san, vizija, sposobnost da sebi nešto živo predstavimo, zar ne razumete?
                                                                           *  *  *
        Moje prvo putovanje bilo je iz porodilišta u Višegradskoj ulici u Beogradu do iznajmljenog stana u Marinkovoj bari. Tog putovanja se ne sećam. Ne sećam se ni putovanja od Marinkove bare do Cvijićeve ulice. Kad sam malčice porastao, isto toliko sam postao svestan i svojih prvih putovanja, koja, naravno, nisu bila do nekih udaljenih gradova ili mesta, već po okolini. To govorim iz sadašnje perspektive odraslog čoveka, ali u tom uzrastu bila su to maltene hodočašća: otkrivanje novog kraja, drugog dela grada, poseta rodbini ili kumovima... Putovanje tramvajem, trolejbusom ili autobusom po gradu otkrivalo mi je sasvim drugi svet.
– Mama, šta je ovo?
– Crkva, sine.
– Šta je to crkva?
– Tu se moli.
– Tu živi Bog?
– On živi svuda! On je u svakom gradu, ulici i kući.
        Tako je mislila moja majka. Nikada ga inače nisam video kod nas u stanu! U to sam bio siguran, jer je naš stan imao samo jednu sobu, pa nije imao gde da se sakrije.
– Mama, mama, a šta je ovo?
– To je Narodna skupština.
– A ko tu živi?
        Moja majka je samo odmahnula rukom i pokazala mi, na drugoj strani ulice, zgradu u kojoj je davno radila, kad se doselila u glavni grad.
        U tim ranim putešestvijima sticao sam svoje prve drugare. Uglavnom su to bila deca maminih i tatinih prijatelja. Razmenjivali smo iskustva: kakvi su nam učitelji, ko je stroži – mama ili tata, da li volimo punjene paprike (koje je na sto upravo stavljala nečija majka), u koliko sati moramo u krevet i da li nas vikendom puštaju da ostanemo duže budni. Ta razmena kratkog životnog iskustva mnogo mi je značila u razumevanju sopstvenog života i ličnih navika. Jedan drugar mi se tako žalio da ga otac tuče, nekad i bez razloga, čak mi je pokazivao i modrice na nozi. Ćerka majčine koleginice je imala klavir. Umela je da odsvira samo nekoliko pesama, ali sam ih ja svejedno prvi put čuo. Kod novog drugara, koji je živeo na drugoj strani sveta – u naselju na brdu koje zvalo po labudu ili petlu, nisam bio baš siguran – igrali smo se električnim vozom, koji je on dobio od svog oca koji je radio na drugoj planeti – u državi koja se zvala Nemačka. Voz se sam kretao precizno po metalnim šinama i svetleo.
        Prvo putovanje na more kojeg se sećam bilo je vozom, koji je takođe svetleo, i to ne samo u stvarnosti, već i u mojim dečjim očima. Polazio je s beogradske železničke stanice u večernjim satima. Bio sam nezamislivo uzbuđen. Piletinu i paradajz smo počeli da jedemo već na stanici Zemun (samo pet minuta posle polaska).
       Potom se sećam broda koji nas je prebacio na neko ostrvo. More i plaže su me zadivili, ali ono što mi se posebno urezalo u pamćenje je plava kosa jedne devojčice. Zavideo sam joj na tome što, kad god je od svojih roditelja tražila sladoled – dobila bi ga! Ja se nisam usuđivao ni da pitam, jer mi je majka utuvila u glavu da je ledeni slatkiš na plaži skup i da za njega nemamo novaca. Svaki dan smo se viđali na istoj plaži, ona sa sladoledom, ja sa sendvičem sa salamom i paradajzom. Imala je šlauf (gumeni pojas oko struka) jer nije znala da pliva. Stid me je preplavljivao i dugo se nisam usuđivao da joj se obratim. Kad sam najzad skupio hrabrost (koju sam valjda čuvao od rođenja), upitao sam je:
– Hoćeš li da te naučim da plivaš?
– Neću! A gde si ti naučio da plivaš?
– Na Savi.
– Lažeš!
– Ne lažem!
– Lažeš! Ti nisi iz Zagreba, a Sava je u Zagrebu.
– Nije, u Beogradu je!
        Tako smo moja drugarica s plaže i ja naučili da Sava ima gradove, a ne gradovi Savu! Posle mi je davala da gricnem njen sladoled, a ja sam joj nudio paradajz i sendvič sa salamom. Nije htela. Tog leta ipak nije naučila da pliva.
                                                                             *  *  *
        Otkrivanje sveta mi je životna sudbina jer su putovanja moja profesija. Putovao sam autobusom, brodom, avionom, skoro svim prevoznim sredstvima koje je čovek izmislio. Jedino prevozno sredstvo koje čovek nije izumeo, a dobili smo ga rođenjem – jeste naša mašta! Ona pokreće radoznalost, a radoznalost, odnosno znatiželja prethodi svakom pravom putovanju. Šta me očekuje tamo daleko? koji ljudi žive u tim krajevima? kakva im je hrana? I tako u nizu – od klime, navika, običaja i jezika do zgrada, spomenika i muzeja... I ono, možda najvažnije: koga li ću upoznati na svom sledećem putovanju i šta ću sve čuti i saznati? Uvek se osećam kao Kolumbo koji je, tražeći Indiju, otkrio – Ameriku!
         Voleo bih da svako dete ima na umu, to jest da zapamti da svaki novi deo sveta, svako novo mesto čuva baš za njega svoja iznenađenja, sakrivena od svih dostupnih informacija, javnih glasila, knjiga, časopisa i interneta. Čuva ih čak i od same dečje mašte! Zato stalno tragajte, gledajte, otkrivajte, razmišljajte... Putovanje bez iznenađenja nije istinsko putovanje.
                                                                            * * *  
        Ovde ću da napomenem da je ona nastavnica likovnog – pre nego što su utonula u san i, naravno, pre naglog ulaska direktorke s punđom, to jest čim ih je zamolila da maštom dočaraju svoje putovanje, da ga izmisle, pre svega toga dakle – ispričala deci priču o Kolumbu.
        – Deco, svi znate priču o Kolumbu, koju ću ja malo izmeniti. Zamislite situaciju u kojoj se Kolumbo prvi put susreo s domorocima u Americi, nazivajući ih Indijancima jer je mislio da je zapravo doplovio do Indije. Pokušao je da im saopšti da ih je, eto, on otkrio, a da on dolazi iz civilizovanog sveta zvanog Evropa. Indijanci su ga prekinuli rečima: Ali, da ste sačekali samo još koju godinu, možda bismo mi VAS otkrili tražeći Indiju, pa biste danas VI bili Indijanci!
        Kada putujete u nepoznate krajeve, nemojte zaboraviti da se ne upoznajete samo vi s njima, već i oni s vama! Vi ste njima podjednako nepoznati i isto toliko zanimljivi. Tako, kada budete slikali svoje putovanje – naslikajte i sebe, najbolje što možete.   
                                                                         * * *  
        Na ležaljci pored bazena ispred jednog modernog hotela na obalama tropskog mora, ležala je ne više mlada gospođa, zatvorenih očiju, sa slušalicama na ušima. Kad bi s vremena na vreme otvorila oči i pridigla se, pred njom se pružao nezaboravan pogled na more, kao s razglednice. Ono što je bilo čudno je to da je gospođa svoju muziku, pomalo neobičnu za taj ambijent, slušala toliko glasno (bez obzira na slušalice) da su gosti hotela koji su bili na ležaljkama pored nje mogli neometano da uživaju u slavnim muzičkim numerama – ako im je takav bio muzički ukus. Bolji poznavaoci muzike mogli su prepoznati kompozicije čuvenog Betovena. Gospođa je, uz to, iz svoje torbe za plažu povremeno vadila blok s praznim listovima, te grafitnom olovkom nešto usredsređeno crtala.
– Gospođo! Gospođo! – pokušavao je da joj se obrati čovek u poslovnom odelu.
– Molim! – konačno se trgla.
– Dobar dan! Ja sam direktor ovog hotela.
       – Vi govorite… – gospođa je bila skoro zabezeknuta da joj se neko u toj dalekoj zemlji obraća njenim maternjim jezikom.
– Naravno. Vi ste bili direktorka moje škole.
        Dok je nekada stroga direktorka škole iznenađeno gledala u njega (na putovanjima je iznenađenje poželjno, gotovo obavezno, već smo rekli), gospodin u odelu je nastavio da priča.
       – Znate, prošlo je mnogo godina. Mislio sam da mi se pričinjava da ovde, na drugom kontinentu, srećem direktorku svoje bivše škole! U početku sam bio u blagoj neverici, ali kad ste sinoć namestili punđu, više nisam imao nikakvih nedoumica.
 – O, hvala! Izvinite, ali ja se vas ne sećam! Zar me pamtite samo po punđi?
        – Nikad nisam zaboravio kako ste nam upali na čas likovnog, a mi svi pozaspali na klupama maštajući o putovanjima koje je trebalo da naslikamo.
  – Nastavnica likovnog vam je bila razredna?
  – Jeste. Nikad je nisam zaboravio.
        Te večeri je sadašnji direktor jednog hotela u dalekoj zemlji pozvao na večeru nekadašnju direktorku svoje osnovne škole. Direktorka je imala savršeno nameštenu punđu. Dugo su razgovarali o minulim vremenima. On je njoj pričao o svojim brojnim putovanjima i o zemljama koje je obišao, ne izostavljajući da najviše pamti putovanja od Cvijićeve ulice u Beogradu do Labudovog ili Petlovog brda, ali i svoje prvo putovanje na more, kad je upoznao devojčicu plave kose sa sladoledom i saznao da reku koja se zove Sava nema samo njegov rodni grad. Ona je njemu pokazivala svoje slike, odnosno crteže koje je napravila na plaži. Uglavnom su to bili portreti lokalnih ljudi – Indijaca koji se smeju. Te večeri je njen bivši učenik video (valjda prvi put) i njen osmeh.
       – Ni u snu ne bih pomislila da će na obalama Indijskog okeana, gde sam se obrela nizom srećnih i neočekivanih okolnosti, neko mene da prepozna! A kakvi su životni putevi vas doveli ovamo? 
       – Svet nema granica, direktorka, to sam naučio još u školi, maštajući o tome da ga jednog dana upoznam. Srećom, nisam zalutao kao Kolumbo! A znate li nešto o nastavnici likovnog?
       – Trebalo je da, posle mog odlaska u penziju, ona bude direktorka naše škole. Međutim, nju to nije interesovalo. Sve što je želela bilo je da svaku novu generaciju dece nauči da sanjare. Vidim i da je uspela.
        Ko je ovde koga otkrio? Direktorka nekadašnjeg đaka svoje škole, ili on nju? 
        Sigurno vam je već postalo jasno da uopšte nije važno ko je putnik, a ko Indijanac.
        Sanjarite, pa otputujte! I naslikajte svoje putovanje!
        Srećan put!