LOMLJAVA I SEČA

                    

Gurajući kolica u polupraznom supermarketu, gospodin Krle je primetio da nema mleka, jestivog ulja i lomljene čokolade. Bio je potpuno siguran da se prošli put kad je bio u istoj radnji (bilo je to poodavno) čokolada nalazila na trećem rafu od ulaza, kod pudinga, praška za pecivo i vanilin šećera. Da li je moguće da nemaju lomljenu čokoladu? – pitao je sam sebe.

      – Izvinite, nigde ne vidim lomljenu čokoladu – zaustavio je mladu radnicu u šarenoj uniformi.

– Molim?

– Ne mogu da nađem kesicu s lomljenom čokoladom!

– Mi to ne držimo. Nikada nisam videla takav proizvod.

      – Ja sam to sigurno kupovao u ovoj radnji – Krle je rukom pokazao na donju policu i mesto gde se poslednji put nalazio ovaj značajni proizvod.

      – Radim ovde već dve godine, mislim da nikada nismo imali lomljenu čokoladu! A što prosto ne kupite čokoladu i sami je ne izlomite ili iseckate?

Ovaj odgovor je zbunio Krleta. Nije mogao da proceni da li je mlada prodavačica drska ili kreativna. Odlučio je da njen savet uzme kao koristan, zahvalio joj i kupio crnu čokoladu koju će kod kuće sam da izlomi. Kupio je i vodu. Pored polica za vazduh je zastao jer je primetio novi brend. Odlučio je da pozove suprugu zbog konsultacije.

      – Draga, imaju neki novi vazduh – Vazduh vazduh se zove. Šta ne razumeš, zove se, kao što rekoh, Vazduh vazduh! Da, na popustu je, jeftiniji je od Er vive. Otkud ja znam gde ga pune… Uvozni je… Dobro, kupiću ga.

Platio je na kasi i dao karticu za skupljanje bodova. Kasirka mu je saopštila da još ne može da ostvari popust – morao je da kupuje u istoj radnji još najmanje pola godine da bi stekao neku od pogodnosti.

 

 

 

Stavio je masku sa specijalnim filterom i krenuo kući peške. Automobil mu je već mesecima stajao ispred kuće, zapravo nije mogao da ga upali još od prošlogodišnje poplave kada je popustio nasip na reci. Staklo na maski se maglilo, a vidljivost je bila uobičajena –nikakva! Bauljao je kroz neproziran vazduh, koji je, kako se to obično kaže, mogao nožem da se seče, pazeći da ne promaši svoj ulaz i da se ne polomi na neravnom asfaltu.

Kad je ušao u hodnik, skinuo je masku da se dočepa kakvog-takvog zraka.

      – Komšija Krle, dobar dan! Bili ste u nabavci? Imaju li svežeg vazduha? – obratio mu se sused s prvog sprata.

      – Imaju. Kupio sam neki iz uvoza. Nego, komšija, dugo nisam video Srećka s drugog.

– Zar ne znate?! Umro je prošle nedelje.

– Srećko je uvek bio pametniji od svih nas! Eto, i umro je na vreme!

Krle je seo za sto u kuhinji, pripremajući se da lomi čokoladu. Navirala su mu sećanja na davna, divna vremena. Razmišljao je o tome da se nekada lomila i sekla samo čokolada za torte i kolače, i ništa drugo.

      – Nije loš ovaj Vazduh vazduh, ima ukus Dorćola osamdesetih – prokomentarisala je Krletova žena skidajući masku za disanje.