MIRIS BOJA

         Na Kalemegdanu, na klupi ispred Opservatorije, prvi put sam poljubio devojku, onako stvarno. Žvakala je žvaku koja je mirisala na jagodu. Sva trema i mucava razmena reči, dok smo prolazili pored košarkaških terena i kroz zamračeni tunel Stambol-kapije, nestali su s tim poljupcem. Zažmurili smo i u tom mraku udružili naše hrabrosti. Kad god pomirišem ili zagrizem jagodu, setim se te večeri.         E, ovo što sam sad podelio s vama sigurno su doživeli gotovo svi Beograđani.        Beogradska tvrđava, dakle, pamti sijaset poljubaca s različitim ukusima.          Ovaj mali ljubavni uvod je zapravo naš poziv da u nedelju, 4. juna, od 12.00 časova, baš na Kalemegdanu, na terenima košarkaškog kluba Partizan , dođete na humanitarni, porodični festival koji smo organizovali za vas, da povedete svoju decu, svoje komšije, dobre ljude koje sigurno poznajete, sve o...

        Halo, bre! Kako ste? Kako ste preživeli ovu godinu? Au, stvarno ste žilavi! Mada ne volim da se bilo kome zahvaljujem osim sebi, učiniću izuzetak. Ipak je Nova godina, pa ću malčice da se zahvalim i vama. I ove sam godine, tradicionalno, radio baš sve što sam hteo i što mi je padalo na pamet, a to uvek znači da nisam radio ništa korisno za vas! Nemojte pomisliti da vas možda mrzim, a ne! Naprotiv! Bez vas ja nikada ne bih bio tu gde jesam.         Dobro, neću da skrećem s teme, vraćam se svojoj čestitki za Novu godinu. Kao i uvek, trebalo bi da započnem obećavanjem kula i gradova , ali me zaista mrzi da se ponavljam. Sve znate napamet: biće bolje nego ikad, dakle najbolje do sada; lideri smo u regionu; ovi na Zapadu nemaju ni struju, ni šećer, ni ulje, jedu hranu za pse; sačuvao sam mir, gradio auto-puteve, najavio leteće automobile, sve je isto...         Ipak, setio s...

  Kad se rodio Cobe, grom iz vedra neba pogodio je glogovo drvo u parku blizu porodilišta. Drvo se zapalilo i izgorelo, a silina udara uplašila je porodilje. Prema svedočenju jedne babice, a tu priču je Cobetova majka godinama prepričavala – sva deca su zaplakala, osim Cobeta. On se osmehivao.         Cobe je na prvi pogled bio dete kao i svako drugo. Međutim, neki njegovi postupci, a i događaji koji su ih pratili, bili su, blago rečeno – čudni! Imao je već četiri godine, ali se još nije odvajao od majčine sise. Radovao se i smejao isključivo kad bi video da neko prosi ili je u invalidskim kolicima. S drugom decom se nije mnogo družio, a igračke ga uopšte nisu zanimale. Devojčicama je krao lutke i otkidao im glave, ali dečkićima ništa nije lomio – zbog lošeg iskustva: naime, drugaru u obdaništu namerno je jednom slomio točkove na autiću , nakon čega mu je ovaj njime slomio nos! Ukor je, začudo, dobio drugar, a nastavnici su se do neba izvinjaval...

                      Gurajući kolica u polupraznom supermarketu, gospodin Krle je primetio da nema mleka, jestivog ulja i lomljene čokolade. Bio je potpuno siguran da se prošli put kad je bio u istoj radnji (bilo je to poodavno) čokolada nalazila na trećem rafu od ulaza, kod pudinga, praška za pecivo i vanilin šećera. Da li je moguće da nemaju lomljenu čokoladu? – pitao je sam sebe.       – Izvinite, nigde ne vidim lomljenu čokoladu – zaustavio je mladu radnicu u šarenoj uniformi. – Molim? – Ne mogu da nađem kesicu s lomljenom čokoladom! – Mi to ne držimo. Nikada nisam videla takav proizvod.       – Ja sam to sigurno kupovao u ovoj radnji – Krle je rukom pokazao na donju policu i mesto gde se poslednji put nalazio ovaj značajni proizvod.       – Radim ovde već dve godine, mislim da nikada nismo imali lomljenu čokoladu! A što prosto ne kupite čo...

  D irektorka škole je nameštala frizuru savijenu u punđu i gledala se u ogledalo. Vežbala je različite poze strogoće, kao i svakog radnog dana, želeći da izgleda autoritativno, ako treba – i neumoljivo. Pripremala se za uobičajenu šetnju dugim školskim hodnicima u vreme nastave. Uvek bi inače zastajkivala ispred svih vrata i osluškivala i profesore i đake, proveravajući da li se nastava drži po strogo utvrđenom planu i programu.           Ispred kabineta za matematiku odzvanjao je glas predavača, koji je očigledno preglasno objašnjavao neki zadatak, jasno se čulo čak i škripanje krede po tabli. U učionici u kojoj se predavala geografija iskusna nastavnica je vrlo razgovetno pričala o zemljama Azije i o Indiji. Kabinet muzičkog je ipak bio najglasniji. Sviralo se na klaviru, prepoznala je čak i svoju omiljenu Betovenovu kompoziciju.           Direktorka se zadovoljno nasmešila i krenula dalje. Posebno...

  The school principal was fixing her hair in a bun and looking at herself in the mirror. She rehearsed various poses of sternness, as she did every working day, wanting to appear authoritative, if necessary – and implacable. She was preparing for the usual walk through the long school corridors during class time. She would always stop in front of every door and listen to both the teachers and the students, checking whether classes are being held according to a strictly defined curriculum. The voice of the teacher rang out in front of the math class. He was obviously explaining an assignment at full volume and even the screeching of chalk on the blackboard could be heard clearly. In the classroom where geography was taught, the experienced teacher spoke very eloquently about Asian countries and about India. The music room was the loudest of all. The piano was playing and she recognized her favorite Beethoven composition. The principal smiled with satisfaction and moved on. She ...