KORENIĆ (nežna priča o karijeri)

 

Koliko ste puta i sami ponovili ovu rečenicu: „Od kada je došao na vlast i do novca – iz korena se promenio“? Koren se, dakle, može promeniti?

 

Gospodin Korenić je već u prvom razredu osnovne škole imao fotografiju ne samo sa učiteljicom, nego, na insistiranje njegovih roditelja, i s nasmejanim direktorom škole. Te dve fotografije stajale su zajedno u dvostrukom ramu u njegovoj dečijoj sobi, i samo on u razredu imao ih je na jednom mestu. Direktor je, pri poseti odeljenju, primetio da Korenić nije sedeo u prvoj klupi, pa je učiteljica odmah reagovala premestivši slabovidog đaka iz socijalno slabije porodice u drugu klupu. Gospodin Korenić je još kao dete voleo da sedi u prvim redovima, okrećući se unazad samo da umiruje i ukorava druge đake.

 

– Majin brat je kupio loptu koja košta 60 dinara. Koliki kusur je dobio ako je prodavaču dao 100 dinara? – pitala je učiteljica ceo razred.

– Maja nema brata! – kliknuo bi mali Korenić s tačnim odgovorom.

 

U starijim razredima, dečaci su bežali s časova, igrali fudbal za vreme velikog odmora i udvarali se devojčicama. Korenić nije smeo da beži s nastave, fudbal nije znao da igra, a devojčicama se nikad nije udvarao. Ipak, voleo je da bude u društvu tih istih dečaka i jednako važan kao oni, možda i važniji. S posebnim oduševljenjem se upisivao u sve leksikone, ali je najviše voleo da prethodno pročita šta su drugi napisali. Na pitanja nije odgovarao onako kako je mislio, nego kako je većina već odgovorila.

 

Koju boju najviše volite? Ako je većina odgovorila da najviše voli plavu, Korenić je napisao to isto. Za koga navijate? Brojao je odgovore i za jedan ih je bilo više za Crvenu zvezdu, tako da je od tog dana i on počeo da navija za ovaj klub. Imate li simpatiju? Gotovo svi su napisali „da“. Ali zato na sledeće pitanje, koje je zahtevalo da se otkrije njeno/njegovo ime, većina ništa nije napisala. Izuzetak je bio drugar iz poslednje klupe, koji je hrabro napisao: „Maja“. Korenić je napisao „Zini da ti kažem“, opet prepisujući odgovor jednog vršnjaka koji je navijao za Partizan.

 

Ceo razred je pročitao ispisani leksikon, a drugar iz poslednje klupe odmah je postao predmet neprijatnih i zavidljivih komentara, među kojima je, zar je potrebno nagađati, prednjačio Korenić. Nije, naravno, ostao dužan ni lepoj i urednoj devojčici Maji, posebno se ističući u zadirkivanju i neukusnim pošalicama na njen račun. Zapravo, Korenić nije znao ni vic da ispriča, a kod kuće je ispred ogledala vežbao svoje nastupe pred drugovima iz škole. Predsednik odeljenske zajednice je, naravno, bio Korenić.

 

U srednjoj školi, većina dečaka bila je pod uticajem agresivnih hormona i, za njihovo uništavanje, bavila se sportom. Sve konkretnije su se udvarali devojčicama i išli na stadione. Obaveze tipa predsednik odeljenske zajednice nisu ih zanimale. Korenić je već tada znao da je to od velike koristi i da će mu pomoći da s manje rada ostvari bolje rezultate. Profesori su takvima gledali kroz prste i zaključivali im bolje ocene. Na stadione je išao samo da bi postao deo popularne ekipe dečaka iz kraja. Događaje sa stadiona, to jest tuče sa suparničkim grupama, prepričavao je kao bajke u kojima je on glavni junak. On se, naravno, nije tukao. Devojčice su ga gledale sumnjičavim pogledima i s podignutim obrvama. Da li su one verovale njegovim pričama, njega nije zanimalo. Važno je bilo da se on oseća dobro u toj ulozi.

 

Događalo se da ga uloga glavnog u odeljenju ponekad košta i nekog šamara ili šutiranja u zadnjicu, pogotovo kad nije hteo (ili smeo) da opravda izostanke svojih „drugara“ kod razrednog starešine. Korenić nije imao snage da uzvrati istom merom i trudio se da svojim pregovaračkim sposobnostima spreči incidente slične vrste. Nikome šamar nije prijao, pa ni njemu, ali on je znao da je to deo njegove žrtve za poziciju koju ima.

 

Posle završene srednje škole, za gospodina Korenića nije bilo ništa prirodnije nego da se uključi u politički život. Njegovo političko opredeljenje zavisilo je od „čitanja leksikona“, a za to je imao izuzetan talenat. Početak nije bio baš lak, morao je da izvršava i neprijatne zadatke. Ali, imao je on u tome iskustva. Teškoće drugih nisu mu dopirale do srca, smatrao je da je to deo političkih pravila i da neko mora da plati račun, makar bio i nevin. „Šta da se radi, takav je život“ – filozovski je zaključivao Korenić. Zbog bezrezervnog izvršavanja zadataka, znao je da će mu biti ponuđena pozicija viša od predsednika odeljenske zajednice.

 

– Gospodine Koreniću, hvala vam što ste našli vremena za mene – stariji gospodin se sagnute glave obratio predsedniku neke više političke odeljenske zajednice.

– Direktore, to ste vi, jedva sam vas prepoznao! – uzvratio je Korenić penzionisanom direktoru svoje osnovne škole, koji je zatražio prijem i dobio ga.

– Koreniću, znao sam ja još tada da ćete vi daleko dogurati.

– Ne biste se vi, direktore, fotografisali sa mnom da niste znali.

– Da, da…

– A imate li tu fotografiju?

– Nemam.

– E, vidite, ja je imam!

– Izvinite, gospodine Koreniću, znate li koliko je dece prošlo kroz moju školu…

– Ali nijedan nije uspeo kao ja, zar ne?

– Da, da. Niko se nije tako visoko popeo…

– Recite, bivši moj direktore, šta vam treba?

– Znate, gospodine Koreniću, moj sin…

 

Korenić je prosto uživao u tome da je nekome potrebna njegova pomoć, koju inače nije voleo da daje jer ni njemu niko nije pomagao da bude to što je danas.

 

Svako je imao junaka svog detinjstva – sportistu ili pevača, ljubav. Da li ste i vi imali Korenića svog detinjstva? Da li ste se setili nekoga ili ga prepoznali? Da niste možda vi Korenić? Ne, niste, jer da jeste, odustali biste od čitanja ove priče odmah posle prvih rečenica. Ako ste se setili nekoga ili ga lično poznajete, da li ste mu se obratili za pomoć premda ste znali da on nije voleo da je pruža? Da li imate isti osećaj kao ja da je trebalo da ga sprečite da sedi u prvoj klupi i da ga ne kandidujete za predsednika odeljenske zajednice? Jer, samo tako se Korenići mogu zaustaviti na vreme!

 

Gospodin Korenić je danas predsednik gotovo svake značajne zajednice. Sveti se svima koji su ispunjavali leksikone, navijali za druge klubove, lupali mu šamare i šutirali ga u zadnjicu. Njemu je dobro. To što mnogima nije, njega ni najmanje ne dotiče.

 

Direktorov sin je dobio posao. Onaj dečko iz zadnje klupe koji je u leksikonu napisao da voli Maju – napustio je zemlju i ima svoju softversku firmu u Sidneju.

 

Koren se menja ili čupa?

BUNA PROTIV DAHIJA (moglo je ovako biti)

 

– O, Milune! Čuješ li me, Milune!

– Ooo, Đorđe, ti li si?

– Glavom i bradom. Idemo li na dahije, Milune?

– Đorđe moj, znaš da bih ja bez pogovora krenuo, ali – ne mogu!

– Zašto, Milune dragi? Kada ćemo ako ne sada. Dahije su odsekle glave svim našim viđenijim ljudima. Ako sad ne ustanemo, mi smo sledeći na redu.

– Živka bi mi se naljutila. U nedelju je pozvala bratovljevu rodbinu na ručak, a ti znaš kakva je Živka kad nije po njenom. Gora je od svakog dahije. Mi Slinakovići smo, dobro ti je poznato, uvek bili za pravdu i uz narod, ali ovoga puta... Nemoj, Đorđe, da se naljutiš.

Crni Đorđe je otišao do sledeće kuće. Moći ćemo i bez Slinakovića na dahije. Stao je ispred kapije imućne porodice Tenderovića. Tenderovići su bili bogati i uticajni, i nisu propuštali nijednu priliku da istaknu svoju nacionalnu pripadnost, kao i žrtve za svoju zemlju.

– Hej, Dragane! Evo ti Đorđe dođe na prag kuće!

Dragan Tenderović je otvorio pendžere, ne otvarajući kapiju.

– Đorđe, delijo, kojim dobrom?

– Đorđe može doći samo dobrom! Pomaži, Dragane moj dragi, da oteramo dahije i oslobodimo zemlju.

– Hrabri naš Đorđe! Bih ja, kako ne bih! Ali imam sobet (dogovor) s dahijama oko nekog tendera za bukagije (okovi za noge). Jagma je za bukagijama, a treba ih prodati. Sad je trenutak. Zovem te posle na muštuluk. Nisam ti rekao da mi je Aga (gospodar) obećao da će mi ukinuti harač za dve do tri godine. A bar ti, Đorđe, dobro znaš koliko mi Tenderovići volimo svoju rodnu grudu.

Đorđu se zacrnelo pred očima. Ma, nisu Slinakovići i Tenderovići ceo moj narod – ljutito mu je prošlo kroz glavu!

Iza brda je živela brojna porodica Sirotanovića. Nisu imali mnogo zemlje, ali im je Bog podario brojnu decu.

– Miloje, komšija, dobar dan.

Miloje, čim je ugledao Đorđa, prišao mu je i zagrlio ga.

– Mili Đorđe, uđi! Kakvu nam radost donosiš?

– Radost? Da ustanemo svi zajedno protiv dahija i oslobodimo svoju zemlju zuluma, harača i poniženja.

– Kako misliš protiv dahija?

– Lepo, Miloje, da se okupimo u Orašcu i krenemo da osvojimo slobodu za našu decu i pokoljenja. Na megdan sa zlotvorima!

– Dobro zboriš, Đorđe, ali meni dahije pomažu! Donesu mi ulja, brašna i poneki peškeš (poklon). Kako bih inače prehranio ovoliku čeljad?

– Imaćeš slobodu, Đorđe, nećeš biti rob. Nisu li ti dvoje dece oduzeli i odveli u Carigrad?

– Jesu, ali mi pomažu… Kako ću protiv njih?

Komšije Sirotanovića bili su Bahatovići. Đorđe je već počeo da gubi nadu i nije mogao da veruje da će u jatake morati možda sam.

– Vule, dobar dan!

– Vidi, vidi, brat Đoka! Gde si, kuda skitaš?

– Nikud ne skitam, Vule. Nego sam došao da te pozovem…

– Ja tebe, brate, zovem na rakiju. Od čega bi ti meni platio?

–  Ne to. Znaš li šta rade dahije po Beogradskom pašaluku?

– Znam, idem sutra. Uvezli su nove kočije iz Italije. Kažu da su toliko dobre da takve nigde viđene nisu. Jedan kujundžija beogradski mi je obećao da će mi srediti da ih i ja kupim.

– Ne to, Vule, nego ubijaju…

– Kad su budale! Šta se bune, kog šejtana...?!

Đorđe se vratio u Orašac ne uspevši da okupi jatake da bi izašao na megdan dahijama. Jedina porodica koja se odazvala pozivu na ustanak bili su Normalovići. Buna je ugušena, a ustanici pobijeni. Znali su Slinakovići, Tenderovići, Sirotanovići i Bahatovići da buniti se sada protiv dahija nije neka dobra ideja za njih.

Dahije su ostale, a vreme učinilo svoje! Nema više potomaka Slinakovića, Tenderovića, Sirotanovića i Bahatovića, a ni naslednika Crnog Đorđa. Nema nikoga.

 Nema ni zemlje koja beše Srbija.

PILULE ZA SREĆU

 

P I L U L E  Z A  S R E Ć U

 

Probudio se. Čekao ga je još jedan naporan dan u kome je sa istog socijalnog tanjira morao da pojede sve uredbe, naredbe, nelogičnosti, gluposti i uvrede. Da li će se ovo ikada završiti? To nije život u kome želim da učestvujem.

Razmišljao je da li da se preseli u neku drugu zemlju u kojoj će sve biti logično, jasno, bez magle, maski, zamračenja... Postoji li takva zemlja? Najviše ga je mučilo to što većina njegovih prijatelja, rođaka, kolega, komšija i ljudi iz njegove bliže i dalje okoline nije imala isti utisak o stvarnosti u kojoj su zajedno živeli.

– Pusti, nemoj o tome da razmišljaš!

– To je tako. Šta ti tu možeš? Ništa. Zato u se i u svoje…

– Razumem te ja, ti si potpuno u pravu, ali koga je briga?

– Dobro, jeste, tako je. Lažu nas. Mnogo. Ali ako ih promenimo, šta će se desiti? Doći će još gori!

Pregažen čovek na pešačkom prelazu! Nije pazio.

Manijak iz teretane istukao ženu na ulici! Verovatno ga je iznervirala ili prevarila.

Ubijen vlasnik menjačnice! Sigurno je nešto muvao.

Melju ljude mašinom za mlevenje mesa! Ma, to se ne dešava običnim ljudima.

Pošaljite poruku na 3030, pomozite deci da se leče! To je samo ponekad, naše zdravstvo je besplatno.

Potpuno slučajno je na društvenim mrežama video ponudu neke njemu nepoznate kompanije. Imali su rešenje svih njegovih problema. Bio je sasvim siguran da je TO ono što mu je potrebno.

„Pomoću naših ružičastih pilula garantujemo da ćemo vam smanjiti koeficijent inteligencije, i to najmanje za 30 poena! Ako je stepen vaše inteligencije nešto iznad 100, samo posle nekoliko dana terapije neće biti veći od 70! A taj nivo vam apsolutno omogućava da budete SREĆNI I ZADOVOLJNI! Problemi koji su vas do sada opterećivali netragom će nestati. S tim stepenom inteligencije i dalje ćete moći koristiti mobilni telefon, gledati televiziju, hraniti se, ogovarati komšije, razmnožavati se... Znaćete i kako da se obučete, a prepoznavaćete i prestižne robne marke. Ali, sve u svemu – bićete novi čovek!

Naše pilule imaju stvarno zanemarljive neželjene reakcije: najverovatnije ćete početi da mrzite svaku različitost; mislićete da ste bolji od ostalih; skoro sigurno će za vas biti presudna pripadnost naciji, religiji i fudbalskom klubu, možda čak i delu grada u kome živite. Ipak, sve je to potpuno nevažno u odnosu na sreću i bezbrižnost koje vas očekuju.

Zato naručite naše tablete još danas."

Raspitivao se da li može da ih dobije preko Amazona i za koje vreme.

U danu koji je počinjao spremao se da ponovo pojede sve s tanjira uvreda, poniženja, naredbi..., dok mu ne stignu spasonosne tablete.

Ako su vam neophodne ružičaste pilule, pošaljite dopis na mejl necudzimejl@gmail.com. Imamo ih u zalihama.

 

ONA

 

Ona je osećala sve veći pritisak sredine. Nije razumela zašto više nikom nije potrebna. Zapravo, svakim danom bila je sve nepoželjnija. Prosto nije mogla da veruje da joj preti proterivanje iz zemlje u kojoj je imala tako duboke korene i časnu tradiciju.

Šta sam ja kome skrivila? Samo sam radila svoj posao, koji mnogo volim, i uvek sam mislila isključivo u interesu društva u kome živim – govorila je.

Ipak, svakim danom sve više njenih sunarodnika osuđivalo ju je i davalo joj do znanja da za nju više nema mesta među njima. Nisu bile retke ni pretnje, na svaki način otežavana joj je egzistencija. Poneki sugrađanin bi je verbalno još i podržao, ali su i takvi svojim činjenjem ipak bili na strani većine, a to znači protiv Nje.

Teška srca i nevoljno odlučila je da konačno ode i napusti rodnu grudu. Bila je sigurna da su je primorali na to. Međutim, malo je ljudi primetilo da Ona više nije među nama. Život se potpuno normalno odvijao i bez Nje. Ljudi su nastavili da čine sve ono što su oduvek činili, kao da Ona nikada nije ni postojala. Retko ko je izgovarao njeno ime, koje se vremenom skoro sasvim zaboravilo; kod njihovih predaka pominjanje njenog imena bilo je maltene svakodnevna obaveza. Poneko se u velikoj tajnosti, kad bi se povukao u kakvu duboku samoću, prisećao vremena kad je Ona bila s nama i kad je sve bilo mnogo bolje.

 A onda se desilo nešto gotovo neverovatno. Dvojica mladića sedela su u jednom od brojnih kafića i dogovarala neke poslove. Jedan od njih je očigledno nastojao da prevari svog sagovornika, sve vreme pokušavajući da ga dovede u zabludu. Tada je glasno izgovorena rečenica koja je prosto odjeknula i koja je šokirala sve prisutne, a potom i celo društvo kad se vest raširila po društvenim mrežama.

– Zar te nije SRAMOTA da me toliko lažeš i obmanjuješ?

Konačno se neko setio Nje! Koliko je samo vremena prošlo! Tu vest je i Ona pročitala i oprezno počela da se nada da će je njeni zemljaci jednoga dana možda pozvati da se vrati i da će ponovo postati deo njihove svakodnevice.

Ona – Sramota!

KROKODILI DOLAZE

 

   Pored novobeogradske pijace, na pločniku prema ulici Jurija Gagarina, ponovo se pojavio buvljak. Istog časa me vratio decenije unazad, u mračne devedesete. Obični ljudi, trgovci, kupci, preprodavci, posmatrači, izgubljeni i nađeni – prodavali su svoju robu na čaršavima postavljenim na pločniku. Kupcima je očigledno postala luksuz i roba iz kineske robne kuće u neposrednoj blizini, tako da je novonastali buvljak privlačio pažnju. Jedno vreme ih nije bilo u Beogradu i ponadali smo se da smo zauvek izašli iz svih razumljivih i nerazumljivih kriza. Izgleda da smo ponovo prizvali zle duhove, a oni se nisu dugo dvoumili da se vrate u našu sadašnjost.

   Starica na pločniku kod semafora prodavala je goblen sa izvezenim krokodilom. Goblen s krokodilom? Dobro se sećam goblena svoje majke, na kojima su motivi bili cveće, zimska idila, razni portreti. Ali, nikada nisam video goblen s motivom neke životinje, a svakako ne krokodila.

–  Dobar dan, gospođo! Koliko košta ovaj goblen s krokodilom?

–  Tri iljade! Nije to za tebe, dečko. Oćeš kupiš čarape, ove za zimu su ko bog?

–  Odakle vam taj goblen?

–  Dete, nije taj goblen za tebe. To je beogradski krokodil. To je za neki drugi ljudi, ti mi   ličiš na normalan čoek.

  „Beogradskog krokodila“ na goblenu, u jednostavnom ramu crne boje, koji je raspostrla na minibuvljaku ispred novobeogradske pijace, starica ne želi meni da proda jer sam „normalan“ čovek! Ludilo! Morao sam da se nekako dogovorim s njom, sve je delovalo previše mistično i nadrealno.

–  Gospođo, kako znate da sam normalan? I, ko je vezao goblen, čiji je? Znate li?

–  Prvo, normalan si jer si me nazvao „gospođa“. Drugo, goblen je za drugi ljudi koji volu taj krokodil. Takvi kao ti ga ne volu. Ti ljudi me zovu „matora“, „ciganko“, „ej, ti“ i tako to.

   Izvadio sam traženi novac i pružio joj. Ponovo me pogledala i nastavila da me odvraća.

– Nemoj me teraš da ti prodam. To je goblen od jednu ženu koja je umrela, a vezla ga zbog sin koji je otišo u svet. Koj svet ne znam, onaj gore ili neki drugi. Nije završila goblen, umrela je. Kad se otvori ram, vidi se da je tamo još nešto počela, ali umrela je i tako je ostalo.

– Ali zašto baš krokodil?

– Ne znam. Ali jedan mi reče da je to problem za normalni čoveci.

   Uspeo sam da kupim neobični goblen od starice koja je na pločniku ispred novobeogradske pijace prodavala i čarape. Kakav početak dana!

–  Ugasi tu muziku i uradi domaći, sutra imaš test iz matematike – upozorio me je otac i pritisnuo stop na mom kasetofonu.

 –  Ćale, molim te, samo da čujem ovu pesmu do kraja.

 –  Kakvu pesmu, šta to slušaš ceo dan?

 – „Krokodili dolaze“!

 –  Kakvi, bre, krokodili? Šta vi to, deco, slušate, ja bih to zabranio!

   Moj otac je bio neumoljiv i ne samo da je prekinuo moju omiljenu pesmu, već je zgrabio i kasetofon koji sam dobio od tetke za rođendan i odneo ga u dnevnu sobu. Vratio sam se matematici, ali sam u sebi sve vreme pevušio skromni tekst pesme koju sam obožavao: Jer ja neću da sam sam, jer krokodili dolaze! Ko su oni i šta hoće, i što me vode iz slobode. Tata mi je postao krokodil koji me vodi iz slobode i vraća me u njegovo vreme bez kasetofona, slobodne muzike i reči! Bio sam srećan što pripadam generaciji koja sluša modernu i nadahnutu muziku, čita slobodne tekstove u omladinskim novinama i sanja o budućnosti bez manipulisanja. Moj tata je krokodil?

   Neobični goblen s pijace stavio sam pored svog kasetofona relikvije, koji mi je otac često oduzimao zbog preglasne i, po njemu, neprikladne muzike. Moja žena je s posebnim čuđenjem najpre pogledala goblen, a potom i mene.

–  Šta je ovo?

–  Goblen s krokodilom. Kupio sam ga od jedne starice koja ga prodaje ispred pijace.

– Ti nisi normalan – konstatovala je moja žena i otišla u kuhinju da proveri šta sam sve doneo. –  Peršun si zaboravio!

–  Vratiću se na pijacu.

–  Ne moraš, možda ga imam dovoljno u zamrzivaču.

–  Da li su se deca javljala?

    Deca su nam pre dve godine, zbog nedostatka posla i slobode u našoj državi, otišla da rade u inostranstvo. Žena i ja smo živeli sami. Meni je ostalo još nekoliko godina do penzije. Ceo život sam proveo u istom stanu, koji sam nasledio od pokojnih roditelja i u kome sam strpljivo čekao takozvano bolje sutra. Seo sam na sofu u dnevnoj sobi i ponovo pogledao čudni goblen kupljen od još čudnije starice. Stavio sam ga na policu pored starog kasetofona dobijenog od tetke. Istog onog na kome sam do beskonačnosti premotavao pesme koje su odražavale ritam naše mladosti i ulivale nam nadu. Pokušao sam da se setim reči pesme koju sam toliko voleo pre četrdesetak godina i zaklopio oči. Nema više ništa, nema više nikoga, krokodili su pojeli sve, i tebe i mene, i njega i nju – konačno su iskrsli. Pomislio sam koliko su bili u pravu! Najavili su krokodile osamdesetih, da bi oni ubrzo stigli i namnožili se. Moj pokojni otac nije bio krokodil. Ovo su krokodili, zli i opasni, jedu sve, pre svega naše živote.

    Odjednom sam primetio da krokodila nema na goblenu! Na polici je stajao prazan ram bez veza. Nisam mogao da verujem! Izgleda da je starica bila u pravu i da nije trebalo da kupujem taj čudni goblen. Ustao sam sa sofe i krenuo prema kuhinji. U tom trenu sam na vratima ugledao krokodila kako se sprema da mi pojede ženu! Pokušao sam da je upozorim pošto ga nije primetila. Seckala je peršun izvađen iz zamrzivača, jer sam zaboravio da kupim svež. Krokodil se lagano primicao mojoj ženi, a onda naglo krenuo prema njoj.

– Tanjaaaaa! – viknuo sam iz sve snage, zagledan u otvorene čeljusti krokodila.

–  Šta je, Đorđe, šta se dešava? – budila me moja žena, utrčavajući iz kuhinje u dnevnu sobu. – Šta je s tobom?

   Probudio sam se i ugledao je kako stoji iznad mene. Goblen s krokodilom je bio na svom mestu. Dobro je, pomislio sam, izgleda da je ovo bio samo san. Kad sam pre zaspao i utonuo u ovaj košmar? Sve je to zbog krokodila, pomislio sam, moram ga vratiti starici.

    Uzeo sam goblen i krenuo nazad na pijacu. Tek sada, u ovim zrelim godinama, počeo sam da shvatam reči svoje omiljene pesme iz mladosti. Upozorili su nas na krokodile koji će doći i oteti nam slobodu, progutati najdraže ili, u mom slučaju, oterati ih u inostranstvo. A mi ćemo ih, uprkos svemu, vesti u goblenu! Odakle dolaze? Zaključio sam da ih sami nesvesno prizivamo i nudimo im hranu, same sebe, dobrovoljno se odričući prava na ličnu slobodu. Mi sami budimo aždaje, a one su uvek među nama ili blizu nas.

   Na pijaci nije bilo starice koja mi je prodala neobični goblen, otišla je. Otvorio sam mali crni ram da vidim šta se nalazi na nedovršenom delu goblena o kome mi je pričala. Iznad glave krokodila bila je izvezena linija, nalik koplju. Nepoznata žena nije završila goblen, pre toga je napustila ovaj svet. A možda je i krokodil pojeo taj deo! Koliko još zla treba da učine ti beogradski, srpski, jugoslovenski krokodili da bismo se mi probudili i prestali da ih dozivamo? Otišao sam do savskog šetališta, našao skriveno mesto i zapalio goblen s krokodilom. Da nisam poludeo, pomislio sam? Samo da me niko ne vidi u mom piromanskom ritualu "ubivanja aždahe".

–  Đorđe, gde si bio? – pitala me žena.

–  Na pijaci, da vratim goblen.

   Potražio sam pesmu koju sam toliko voleo i koja je najavila da krokodili dolaze. A oni su potom zaista i došli i uzeli nam slobodu. Time što sam je zapalio osetio sam da sam pobedio tu neman, bar na kratko.

–  Jesi li kupio peršun, izgleda da nemam dovoljno? – doviknula je moja žena iz kuhinje.

–  Nisam, zaboravio sam.

–  Nikad se nećeš promeniti. Šta si uradio s goblenom?

–  Rešio sam se goblena. Tvoj Đorđe je ubio aždaju.

   Moja žena Tanja izašla je iz kuhinje. Pogledala me, mahnula rukom i zamolila da ponovo odem na pijacu po peršun.

AUTOBUSI KOJI NESTAJU

 

Na autobusku stanicu jednog prigradskog beogradskog naselja autobus Gradskog saobraćajnog preduzeća je (začuđujuće) došao na vreme, premda je bio hladan zimski dan, a padao je i sneg. Većina putnika na stanici se međusobno poznavala. To su uglavnom bile komšije koje su u tom malom naselju kraj Beograda godinama živele jedni pored drugih.

– Komšija Živko, poranili ste? – Živku se obratio Vuk, student Više mašinske škole.

– Vuče, otkud ti? Hajde što sam ja morao ovim prvim autobusom u cik zore, ali kuda si ti krenuo ovako rano? Nedelja je, škole ne rade.

Komšija Živko je ove godine otišao u prevremenu penziju, jer je ostao bez posla.

Na prvom sedištu iza vozača sedela je baka Ana. Baka Ana je živela sama od kada su joj sinovi otišli u inostranstvo, ali su je gotovo svi iz kraja poznavali. Pravila je čuvene kolače i uvek sa svoje prizemne terase dozivala decu da ih posluži. U autobus je ušao i vodoinstalater Milan, otac dvoje maloletne dece i suprug domaćice Savke, poznat po tome što svoje usluge komšijama nikada nije naplaćivao. Autobus je bio pun i pored toga što je bio neradni dan, a i rano jutro.

Taman kad je vozač nameravao da zatvori vrata, u autobus je utrčala devojčica Mara.

– Maro, dete, zar si sama, gde su ti roditelji? – obratila joj se baka Ana.

– Ostali su kod kuće, bako.

– Dođi, srećo moja, da te zagrli baka Ana.

Autobus je krenuo još tamnim prigradskim putem, po uobičajenoj trasi. Pogledom iz prigradskog naselja moglo se videti kako mu se crvena svetla gube u magli.

Istoga dana građane je uznemirila vest o nestanku autobusa koji je tog jutra krenuo prema centru glavnog grada.

– Ljudi, opet je nestao autobus, to postaje nepodnošljiva realnost! – jedan od komšija se nervozno obratio pristiglom policajcu, koji je samo slegnuo ramenima.

– Zar ne možete barem jedan autobus da nađete? Nije to igla, to je autobus, ne može tek tako da nestane! – uznemireno je komentarisala i domaćica Savka, zabrinuta za svog supruga.

– Gde je moja ćerka? Morate mi naći dete! – nespokojna i s očima punim molbe okrenula se prema policajcu i majka devojčice Mare.

O učestalim nestancima autobusa mediji nisu izveštavali, da ne potresaju javnost. Poneko je o toj nesvakidašnjoj pojavi i rekao koju reč u vestima, ali isključivo kroz obećanja vlasti: sigurno će naći krivca, već imaju određene naznake ko bi to mogao biti..., optužujući, naravno, nepoznate sile i organizacije. Narod je nepokolebljivo verovao da će država uspešno rešiti ovu misterioznu i zastrašujuću pojavu.

 

 

 

E P I L O G

 

Komšija Živko je, od velikog stresa zbog gubitka posla, dobio srčani udar. Kola hitne pomoći nisu stigla na vreme jer se put koji vodi u naselje renovirao godinama, a okolni put nije bio očišćen od snega. Vuk, student mašinstva, ranjen je u pucnjavi u jednom beogradskom kafiću, u kojoj su se obračunavale dve mafijaške grupe: zatekao se na pogrešnom mestu u pogrešno vreme. Baka Ana je imala problema s disanjem, zimski meseci u prigradskom naselju su obilovali smogom; umrla je sama u svom stanu jer od Centra za socijalni rad nije dobila pravo na kućnu negu. Vodoinstalater Milan zakasnio je u lečenju karcinoma zbog nemogućnosti da dođe na red za kontrolu magnetnom rezonancom, a posle beskrajnog čekanja na pregled kod lekara specijaliste. Devojčicu Maru autom je udario bahati vozač dok je hodala trotoarom i pobegao s lica mesta. Vozač je vozio luksuzni automobil, koji nije nestao.

O vozaču se sve zna, ali se ne pominje.

O autobusima koji nestaju takođe se sve zna, ali se ne pominje.

ČOVEK DO ČOVEKA

 

Alhadi je skinuo sako uniforme recepcionara i bacio ga ispred svog nemačkog menadžera.

 

– Gospodine Torsten, ja dajem otkaz!

 

Gospodin Torsten, uspešan hotelski menadžer koji je radio u mnogo zemalja Azije, Srednjeg Istoka i Afrike, ostao je zbunjen gestom njegovog najboljeg radnika na recepciji u hotelu, u mestu Milindi u Keniji.

 

– Ahadi, zašto to radiš? Ti nisi dobio otkaz. Čemu takvo ponašanje?

 

Nastala je velika ekonomska kriza usled pandemije virusa koji je zahvatio ceo svet. Hotel je bio zatvoren skoro pola godine, a kada se otvorio, radio je sa smanjenim kapacitetom. Torsten je iz svoje švajcarske centrale dobio zadatak da smanji troškove i otpusti skoro polovinu zaposlenih. Ahadi je bio najobrazovaniji recepcionar u hotelu, šef smene i govorio je besprekorno nekoliko svetskih jezika. Važio je za vrednog i poštenog radnika, dobijao je uvek pohvale gostiju za svoju ljubaznost i profesionalni rad.

 

– Dali ste otkaz Mukamiju, a znate da on ima četvoro dece i da mu je žena prošle godine

   umrla. Ostavite Mukamija na poslu, ja dajem otkaz umesto njega.

 

Ahadi je imao takođe četvoro dece, žena mu je radila na poljima šećerne trske i zarađivala skromnu platu. Ocenio je da je njegovom kolegi i drugu ovaj posao bio više potreban. Mukami mu je bio drug sa recepcije, a poznavali su se još iz turističke škole u Mombasi.

 

U fabrici namenske industrije „Milan Blagojević“ u Lučanima,14.,jula 2017. godine dogodila se nesreća u kojoj su poginula dva radnika. Otac jednog poginulog radnika, koji je takođe radnik iste fabrike, tužio je direktora fabrike jer se nisu poštovale sigurnosne procedure. Na suđenje su došli radnici fabrike, da podrže svog direktora, i nisu mogli da pogledaju u oči svog kolegu kome je poginuo sin u nesreći. Došli su da zaštite svoja radna mesta, položaj svoje porodice, jer je dotični direktor u tom malom mestu u centralnoj Srbiji bio veoma uticajan i moćan. Branili su svoje male živote, nanoseći još veći bol svom kolegi horskim aplauzom direktoru. Još uvek mi odzvanjaju reči neutešnog oca, upućene kolegama i drugovima iz fabrike:

 

– Sve čovek do čoveka, sve ljudskost do ljudskosti.

 

Početkom osamdesetih godina u Beogradu, radnica Anka, samohrana majka dvoje maloletne dece, uspela je da uđe u kancelariju direktora robnih kuća „Beograd“ na Terazijama druga Ćesara.

 

– Molim Vas, direktore, pozovite policiju.

– Zašto, Anka, šta se dogodilo?

– Oduzeli ste od moje plate manjak u kasi na našem odeljenju. Označili ste me kao

   krivca. Hoću da pozovete policiju da me uhapsi i otera u zatvor. Lopovi ne mogu da

   budu na slobodi, druže direktore.

 

Anka je mogla da izgubi posao i dovede u pitanje podizanje svoje dvoje maloletne dece, ali nepravdu nije trpela. Direktor ju je smirio, rekao joj da će istražiti slučaj i ukinuo umanjenje celom odeljenju. Anka je uporno ponavljala da će, ako ne pozove policiju, ona sama otići da se ispita da li je nešto ukrala ili ne. Sledećeg meseca, jedna radnica i šef odeljenja su bili prebačeni na drugo radno mesto.

 

Direktor Torsten, shvatajući koliko mu Ahadi znači kao najbolji i najsvesrdniji radnik na recepciji, ostavio je i Mukamija na radnom mestu. Dotični šef odeljenja robnih kuća „Beograd“ je odgovorno napustio radno mesto, radnici fabrike „Milan Blagojević“ u Lučanima, posle podrške direktoru na suđenju za odgovornost za smrt dva radnika, otišli su kući da „mirno spavaju“. Meni i dalje odzvanjaju reči njihovog kolege i oca poginulog radnika.