Пређи на главни садржај

ONA

 

Ona je osećala sve veći pritisak sredine. Nije razumela zašto više nikom nije potrebna. Zapravo, svakim danom bila je sve nepoželjnija. Prosto nije mogla da veruje da joj preti proterivanje iz zemlje u kojoj je imala tako duboke korene i časnu tradiciju.

Šta sam ja kome skrivila? Samo sam radila svoj posao, koji mnogo volim, i uvek sam mislila isključivo u interesu društva u kome živim – govorila je.

Ipak, svakim danom sve više njenih sunarodnika osuđivalo ju je i davalo joj do znanja da za nju više nema mesta među njima. Nisu bile retke ni pretnje, na svaki način otežavana joj je egzistencija. Poneki sugrađanin bi je verbalno još i podržao, ali su i takvi svojim činjenjem ipak bili na strani većine, a to znači protiv Nje.

Teška srca i nevoljno odlučila je da konačno ode i napusti rodnu grudu. Bila je sigurna da su je primorali na to. Međutim, malo je ljudi primetilo da Ona više nije među nama. Život se potpuno normalno odvijao i bez Nje. Ljudi su nastavili da čine sve ono što su oduvek činili, kao da Ona nikada nije ni postojala. Retko ko je izgovarao njeno ime, koje se vremenom skoro sasvim zaboravilo; kod njihovih predaka pominjanje njenog imena bilo je maltene svakodnevna obaveza. Poneko se u velikoj tajnosti, kad bi se povukao u kakvu duboku samoću, prisećao vremena kad je Ona bila s nama i kad je sve bilo mnogo bolje.

 A onda se desilo nešto gotovo neverovatno. Dvojica mladića sedela su u jednom od brojnih kafića i dogovarala neke poslove. Jedan od njih je očigledno nastojao da prevari svog sagovornika, sve vreme pokušavajući da ga dovede u zabludu. Tada je glasno izgovorena rečenica koja je prosto odjeknula i koja je šokirala sve prisutne, a potom i celo društvo kad se vest raširila po društvenim mrežama.

– Zar te nije SRAMOTA da me toliko lažeš i obmanjuješ?

Konačno se neko setio Nje! Koliko je samo vremena prošlo! Tu vest je i Ona pročitala i oprezno počela da se nada da će je njeni zemljaci jednoga dana možda pozvati da se vrati i da će ponovo postati deo njihove svakodnevice.

Ona – Sramota!

Коментари

Постави коментар

Популарни постови са овог блога

ONI SE BUDE

  Oče, grešio sam! Dugo sam istinu skrivao od svih, a najviše od samog sebe. Vi dobro znate da sam ja poznata ličnost. Prepoznaju me na ulici i smaraju za autogram i zajedničku fotografiju. Imam i para, primam nezasluženo visoku umetničku platu, derem marketinške agencija za reklame i snimam programe za poremećenu javnost. Živim kao bubreg u loju. Vi to dobro razumete. Ali da bi me i ostali pravilno razumeli, reći ću da živim kao svaki pop koji ima oko sebe veran narod, pa ga krštava, osvećuje mu kolače i vodicu, a i sahrane, božemiprosti, idu kao u vreme korone.      Verovatno se pitate šta meni uopšte nedostaje. Šta bi to moglo mene da muči? Pa evo da Vam ispovedim.      Poslednjih 12, 13 godina nisam imao baš nikakvih muka. Sve mi je bilo potaman (a nije da nisam primetio da većini popova nije kao meni ili da oni nisu ja). Ne mogu da poreknem ni da su me neki drugovi iz detinjstva zvali da se pojavim u medijima i podržim onu javnost ko...
Постави коментар
Прикажи све

BUNA PROTIV DAHIJA (moglo je ovako biti)

  – O, Milune! Čuješ li me, Milune! – Ooo, Đorđe, ti li si? – Glavom i bradom. Idemo li na dahije, Milune? – Đorđe moj, znaš da bih ja bez pogovora krenuo, ali – ne mogu! – Zašto, Milune dragi? Kada ćemo ako ne sada. Dahije su odsekle glave svim našim viđenijim ljudima. Ako sad ne ustanemo, mi smo sledeći na redu. – Živka bi mi se naljutila. U nedelju je pozvala bratovljevu rodbinu na ručak, a ti znaš kakva je Živka kad nije po njenom. Gora je od svakog dahije. Mi Slinakovići smo, dobro ti je poznato, uvek bili za pravdu i uz narod, ali ovoga puta... Nemoj, Đorđe, da se naljutiš. Crni Đorđe je otišao do sledeće kuće. Moći ćemo i bez Slinakovića na dahije. Stao je ispred kapije imućne porodice Tenderovića. Tenderovići su bili bogati i uticajni, i nisu propuštali nijednu priliku da istaknu svoju nacionalnu pripadnost, kao i žrtve za svoju zemlju. – Hej, Dragane! Evo ti Đorđe dođe na prag kuće! Dragan Tenderović je otvorio pendžere, ne otvarajući kapiju. – Đorđe, del...
1 коментар
Прикажи све

KAO GROM IZ VEDRA NEBA (Srpska priča strave i užasa)

  Kad se rodio Cobe, grom iz vedra neba pogodio je glogovo drvo u parku blizu porodilišta. Drvo se zapalilo i izgorelo, a silina udara uplašila je porodilje. Prema svedočenju jedne babice, a tu priču je Cobetova majka godinama prepričavala – sva deca su zaplakala, osim Cobeta. On se osmehivao.         Cobe je na prvi pogled bio dete kao i svako drugo. Međutim, neki njegovi postupci, a i događaji koji su ih pratili, bili su, blago rečeno – čudni! Imao je već četiri godine, ali se još nije odvajao od majčine sise. Radovao se i smejao isključivo kad bi video da neko prosi ili je u invalidskim kolicima. S drugom decom se nije mnogo družio, a igračke ga uopšte nisu zanimale. Devojčicama je krao lutke i otkidao im glave, ali dečkićima ništa nije lomio – zbog lošeg iskustva: naime, drugaru u obdaništu namerno je jednom slomio točkove na autiću , nakon čega mu je ovaj njime slomio nos! Ukor je, začudo, dobio drugar, a nastavnici su se do neba izvinjaval...
6 коментара
Прикажи све