KORENIĆ (nežna priča o karijeri)

 

Koliko ste puta i sami ponovili ovu rečenicu: „Od kada je došao na vlast i do novca – iz korena se promenio“? Koren se, dakle, može promeniti?

 

Gospodin Korenić je već u prvom razredu osnovne škole imao fotografiju ne samo sa učiteljicom, nego, na insistiranje njegovih roditelja, i s nasmejanim direktorom škole. Te dve fotografije stajale su zajedno u dvostrukom ramu u njegovoj dečijoj sobi, i samo on u razredu imao ih je na jednom mestu. Direktor je, pri poseti odeljenju, primetio da Korenić nije sedeo u prvoj klupi, pa je učiteljica odmah reagovala premestivši slabovidog đaka iz socijalno slabije porodice u drugu klupu. Gospodin Korenić je još kao dete voleo da sedi u prvim redovima, okrećući se unazad samo da umiruje i ukorava druge đake.

 

– Majin brat je kupio loptu koja košta 60 dinara. Koliki kusur je dobio ako je prodavaču dao 100 dinara? – pitala je učiteljica ceo razred.

– Maja nema brata! – kliknuo bi mali Korenić s tačnim odgovorom.

 

U starijim razredima, dečaci su bežali s časova, igrali fudbal za vreme velikog odmora i udvarali se devojčicama. Korenić nije smeo da beži s nastave, fudbal nije znao da igra, a devojčicama se nikad nije udvarao. Ipak, voleo je da bude u društvu tih istih dečaka i jednako važan kao oni, možda i važniji. S posebnim oduševljenjem se upisivao u sve leksikone, ali je najviše voleo da prethodno pročita šta su drugi napisali. Na pitanja nije odgovarao onako kako je mislio, nego kako je većina već odgovorila.

 

Koju boju najviše volite? Ako je većina odgovorila da najviše voli plavu, Korenić je napisao to isto. Za koga navijate? Brojao je odgovore i za jedan ih je bilo više za Crvenu zvezdu, tako da je od tog dana i on počeo da navija za ovaj klub. Imate li simpatiju? Gotovo svi su napisali „da“. Ali zato na sledeće pitanje, koje je zahtevalo da se otkrije njeno/njegovo ime, većina ništa nije napisala. Izuzetak je bio drugar iz poslednje klupe, koji je hrabro napisao: „Maja“. Korenić je napisao „Zini da ti kažem“, opet prepisujući odgovor jednog vršnjaka koji je navijao za Partizan.

 

Ceo razred je pročitao ispisani leksikon, a drugar iz poslednje klupe odmah je postao predmet neprijatnih i zavidljivih komentara, među kojima je, zar je potrebno nagađati, prednjačio Korenić. Nije, naravno, ostao dužan ni lepoj i urednoj devojčici Maji, posebno se ističući u zadirkivanju i neukusnim pošalicama na njen račun. Zapravo, Korenić nije znao ni vic da ispriča, a kod kuće je ispred ogledala vežbao svoje nastupe pred drugovima iz škole. Predsednik odeljenske zajednice je, naravno, bio Korenić.

 

U srednjoj školi, većina dečaka bila je pod uticajem agresivnih hormona i, za njihovo uništavanje, bavila se sportom. Sve konkretnije su se udvarali devojčicama i išli na stadione. Obaveze tipa predsednik odeljenske zajednice nisu ih zanimale. Korenić je već tada znao da je to od velike koristi i da će mu pomoći da s manje rada ostvari bolje rezultate. Profesori su takvima gledali kroz prste i zaključivali im bolje ocene. Na stadione je išao samo da bi postao deo popularne ekipe dečaka iz kraja. Događaje sa stadiona, to jest tuče sa suparničkim grupama, prepričavao je kao bajke u kojima je on glavni junak. On se, naravno, nije tukao. Devojčice su ga gledale sumnjičavim pogledima i s podignutim obrvama. Da li su one verovale njegovim pričama, njega nije zanimalo. Važno je bilo da se on oseća dobro u toj ulozi.

 

Događalo se da ga uloga glavnog u odeljenju ponekad košta i nekog šamara ili šutiranja u zadnjicu, pogotovo kad nije hteo (ili smeo) da opravda izostanke svojih „drugara“ kod razrednog starešine. Korenić nije imao snage da uzvrati istom merom i trudio se da svojim pregovaračkim sposobnostima spreči incidente slične vrste. Nikome šamar nije prijao, pa ni njemu, ali on je znao da je to deo njegove žrtve za poziciju koju ima.

 

Posle završene srednje škole, za gospodina Korenića nije bilo ništa prirodnije nego da se uključi u politički život. Njegovo političko opredeljenje zavisilo je od „čitanja leksikona“, a za to je imao izuzetan talenat. Početak nije bio baš lak, morao je da izvršava i neprijatne zadatke. Ali, imao je on u tome iskustva. Teškoće drugih nisu mu dopirale do srca, smatrao je da je to deo političkih pravila i da neko mora da plati račun, makar bio i nevin. „Šta da se radi, takav je život“ – filozovski je zaključivao Korenić. Zbog bezrezervnog izvršavanja zadataka, znao je da će mu biti ponuđena pozicija viša od predsednika odeljenske zajednice.

 

– Gospodine Koreniću, hvala vam što ste našli vremena za mene – stariji gospodin se sagnute glave obratio predsedniku neke više političke odeljenske zajednice.

– Direktore, to ste vi, jedva sam vas prepoznao! – uzvratio je Korenić penzionisanom direktoru svoje osnovne škole, koji je zatražio prijem i dobio ga.

– Koreniću, znao sam ja još tada da ćete vi daleko dogurati.

– Ne biste se vi, direktore, fotografisali sa mnom da niste znali.

– Da, da…

– A imate li tu fotografiju?

– Nemam.

– E, vidite, ja je imam!

– Izvinite, gospodine Koreniću, znate li koliko je dece prošlo kroz moju školu…

– Ali nijedan nije uspeo kao ja, zar ne?

– Da, da. Niko se nije tako visoko popeo…

– Recite, bivši moj direktore, šta vam treba?

– Znate, gospodine Koreniću, moj sin…

 

Korenić je prosto uživao u tome da je nekome potrebna njegova pomoć, koju inače nije voleo da daje jer ni njemu niko nije pomagao da bude to što je danas.

 

Svako je imao junaka svog detinjstva – sportistu ili pevača, ljubav. Da li ste i vi imali Korenića svog detinjstva? Da li ste se setili nekoga ili ga prepoznali? Da niste možda vi Korenić? Ne, niste, jer da jeste, odustali biste od čitanja ove priče odmah posle prvih rečenica. Ako ste se setili nekoga ili ga lično poznajete, da li ste mu se obratili za pomoć premda ste znali da on nije voleo da je pruža? Da li imate isti osećaj kao ja da je trebalo da ga sprečite da sedi u prvoj klupi i da ga ne kandidujete za predsednika odeljenske zajednice? Jer, samo tako se Korenići mogu zaustaviti na vreme!

 

Gospodin Korenić je danas predsednik gotovo svake značajne zajednice. Sveti se svima koji su ispunjavali leksikone, navijali za druge klubove, lupali mu šamare i šutirali ga u zadnjicu. Njemu je dobro. To što mnogima nije, njega ni najmanje ne dotiče.

 

Direktorov sin je dobio posao. Onaj dečko iz zadnje klupe koji je u leksikonu napisao da voli Maju – napustio je zemlju i ima svoju softversku firmu u Sidneju.

 

Koren se menja ili čupa?