MIRIS BOJA

  Koliko ste puta i sami ponovili ovu rečenicu: „Od kada je došao na vlast i do novca – iz korena se promenio“? Koren se, dakle, može promeniti?   Gospodin Korenić je već u prvom razredu osnovne škole imao fotografiju ne samo sa učiteljicom, nego, na insistiranje njegovih roditelja, i s nasmejanim direktorom škole. Te dve fotografije stajale su zajedno u dvostrukom ramu u njegovoj dečijoj sobi, i samo on u razredu imao ih je na jednom mestu. Direktor je, pri poseti odeljenju, primetio da Korenić nije sedeo u prvoj klupi, pa je učiteljica odmah reagovala premestivši slabovidog đaka iz socijalno slabije porodice u drugu klupu. Gospodin Korenić je još kao dete voleo da sedi u prvim redovima, okrećući se unazad samo da umiruje i ukorava druge đake.   – Majin brat je kupio loptu koja košta 60 dinara. Koliki kusur je dobio ako je prodavaču dao 100 dinara? – pitala je učiteljica ceo razred. – Maja nema brata! – kliknuo bi mali Korenić s tačnim odgovorom.   U s...

  – O, Milune! Čuješ li me, Milune! – Ooo, Đorđe, ti li si? – Glavom i bradom. Idemo li na dahije, Milune? – Đorđe moj, znaš da bih ja bez pogovora krenuo, ali – ne mogu! – Zašto, Milune dragi? Kada ćemo ako ne sada. Dahije su odsekle glave svim našim viđenijim ljudima. Ako sad ne ustanemo, mi smo sledeći na redu. – Živka bi mi se naljutila. U nedelju je pozvala bratovljevu rodbinu na ručak, a ti znaš kakva je Živka kad nije po njenom. Gora je od svakog dahije. Mi Slinakovići smo, dobro ti je poznato, uvek bili za pravdu i uz narod, ali ovoga puta... Nemoj, Đorđe, da se naljutiš. Crni Đorđe je otišao do sledeće kuće. Moći ćemo i bez Slinakovića na dahije. Stao je ispred kapije imućne porodice Tenderovića. Tenderovići su bili bogati i uticajni, i nisu propuštali nijednu priliku da istaknu svoju nacionalnu pripadnost, kao i žrtve za svoju zemlju. – Hej, Dragane! Evo ti Đorđe dođe na prag kuće! Dragan Tenderović je otvorio pendžere, ne otvarajući kapiju. – Đorđe, del...

  P I L U L E   Z A   S R E Ć U   Probudio se. Čekao ga je još jedan naporan dan u kome je sa istog socijalnog tanjira morao da pojede sve uredbe, naredbe, nelogičnosti, gluposti i uvrede. Da li će se ovo ikada završiti? To nije život u kome želim da učestvujem. Razmišljao je da li da se preseli u neku drugu zemlju u kojoj će sve biti logično, jasno, bez magle, maski, zamračenja... Postoji li takva zemlja? Najviše ga je mučilo to što većina njegovih prijatelja, rođaka, kolega, komšija i ljudi iz njegove bliže i dalje okoline nije imala isti utisak o stvarnosti u kojoj su zajedno živeli. – Pusti, nemoj o tome da razmišljaš! – To je tako. Šta ti tu možeš? Ništa. Zato u se i u svoje… – Razumem te ja, ti si potpuno u pravu, ali koga je briga? – Dobro, jeste, tako je. Lažu nas. Mnogo. Ali ako ih promenimo, šta će se desiti? Doći će još gori! Pregažen čovek na pešačkom prelazu ! Nije pazio. Manijak iz teretane istukao ženu na ulici ! Verovatno ga je izner...

  Ona je osećala sve veći pritisak sredine. Nije razumela zašto više nikom nije potrebna. Zapravo, svakim danom bila je sve nepoželjnija. Prosto nije mogla da veruje da joj preti proterivanje iz zemlje u kojoj je imala tako duboke korene i časnu tradiciju. Šta sam ja kome skrivila? Samo sam radila svoj posao, koji mnogo volim, i uvek sam mislila isključivo u interesu društva u kome živim – govorila je. Ipak, svakim danom sve više njenih sunarodnika osuđivalo ju je i davalo joj do znanja da za nju više nema mesta među njima. Nisu bile retke ni pretnje, na svaki način otežavana joj je egzistencija. Poneki sugrađanin bi je verbalno još i podržao, ali su i takvi svojim činjenjem ipak bili na strani većine, a to znači protiv Nje. Teška srca i nevoljno odlučila je da konačno ode i napusti rodnu grudu. Bila je sigurna da su je primorali na to. Međutim, malo je ljudi primetilo da Ona više nije među nama. Život se potpuno normalno odvijao i bez Nje. Ljudi su nastavili da čine sve ono...

      Pored novobeogradske pijace, na pločniku prema ulici Jurija Gagarina, ponovo se pojavio buvljak. Istog časa me vratio decenije unazad, u mračne devedesete. Obični ljudi, trgovci, kupci, preprodavci, posmatrači, izgubljeni i nađeni – prodavali su svoju robu na čaršavima postavljenim na pločniku. Kupcima je očigledno postala luksuz i roba iz kineske robne kuće u neposrednoj blizini, tako da je novonastali buvljak privlačio pažnju. Jedno vreme ih nije bilo u Beogradu i ponadali smo se da smo zauvek izašli iz svih razumljivih i nerazumljivih kriza. Izgleda da smo ponovo prizvali zle duhove, a oni se nisu dugo dvoumili da se vrate u našu sadašnjost.    Starica na pločniku kod semafora prodavala je goblen sa izvezenim krokodilom. Goblen s krokodilom? Dobro se sećam goblena svoje majke, na kojima su motivi bili cveće, zimska idila, razni portreti. Ali, nikada nisam video goblen s motivom neke životinje, a svakako ne krokodila. –   Dobar dan, gospođo! Kol...

  Na autobusku stanicu jednog prigradskog beogradskog naselja autobus Gradskog saobraćajnog preduzeća je (začuđujuće) došao na vreme, premda je bio hladan zimski dan, a padao je i sneg. Većina putnika na stanici se međusobno poznavala. To su uglavnom bile komšije koje su u tom malom naselju kraj Beograda godinama živele jedni pored drugih. – Komšija Živko, poranili ste? – Živku se obratio Vuk, student Više mašinske škole. – Vuče, otkud ti? Hajde što sam ja morao ovim prvim autobusom u cik zore, ali kuda si ti krenuo ovako rano? Nedelja je, škole ne rade. Komšija Živko je ove godine otišao u prevremenu penziju, jer je ostao bez posla. Na prvom sedištu iza vozača sedela je baka Ana. Baka Ana je živela sama od kada su joj sinovi otišli u inostranstvo, ali su je gotovo svi iz kraja poznavali. Pravila je čuvene kolače i uvek sa svoje prizemne terase dozivala decu da ih posluži. U autobus je ušao i vodoinstalater Milan, otac dvoje maloletne dece i suprug domaćice Savke, poznat...

  Alhadi je skinuo sako uniforme recepcionara i bacio ga ispred svog nemačkog menadžera.   – Gospodine Torsten, ja dajem otkaz!   Gospodin Torsten, uspešan hotelski menadžer koji je radio u mnogo zemalja Azije, Srednjeg Istoka i Afrike, ostao je zbunjen gestom njegovog najboljeg radnika na recepciji u hotelu, u mestu Milindi u Keniji.   – Ahadi, zašto to radiš? Ti nisi dobio otkaz. Čemu takvo ponašanje?   Nastala je velika ekonomska kriza usled pandemije virusa koji je zahvatio ceo svet. Hotel je bio zatvoren skoro pola godine, a kada se otvorio, radio je sa smanjenim kapacitetom. Torsten je iz svoje švajcarske centrale dobio zadatak da smanji troškove i otpusti skoro polovinu zaposlenih. Ahadi je bio najobrazovaniji recepcionar u hotelu, šef smene i govorio je besprekorno nekoliko svetskih jezika. Važio je za vrednog i poštenog radnika, dobijao je uvek pohvale gostiju za svoju ljubaznost i profesionalni rad.   – Dali ste otkaz Muka...