KROKODILI DOLAZE

 

   Pored novobeogradske pijace, na pločniku prema ulici Jurija Gagarina, ponovo se pojavio buvljak. Istog časa me vratio decenije unazad, u mračne devedesete. Obični ljudi, trgovci, kupci, preprodavci, posmatrači, izgubljeni i nađeni – prodavali su svoju robu na čaršavima postavljenim na pločniku. Kupcima je očigledno postala luksuz i roba iz kineske robne kuće u neposrednoj blizini, tako da je novonastali buvljak privlačio pažnju. Jedno vreme ih nije bilo u Beogradu i ponadali smo se da smo zauvek izašli iz svih razumljivih i nerazumljivih kriza. Izgleda da smo ponovo prizvali zle duhove, a oni se nisu dugo dvoumili da se vrate u našu sadašnjost.

   Starica na pločniku kod semafora prodavala je goblen sa izvezenim krokodilom. Goblen s krokodilom? Dobro se sećam goblena svoje majke, na kojima su motivi bili cveće, zimska idila, razni portreti. Ali, nikada nisam video goblen s motivom neke životinje, a svakako ne krokodila.

–  Dobar dan, gospođo! Koliko košta ovaj goblen s krokodilom?

–  Tri iljade! Nije to za tebe, dečko. Oćeš kupiš čarape, ove za zimu su ko bog?

–  Odakle vam taj goblen?

–  Dete, nije taj goblen za tebe. To je beogradski krokodil. To je za neki drugi ljudi, ti mi   ličiš na normalan čoek.

  „Beogradskog krokodila“ na goblenu, u jednostavnom ramu crne boje, koji je raspostrla na minibuvljaku ispred novobeogradske pijace, starica ne želi meni da proda jer sam „normalan“ čovek! Ludilo! Morao sam da se nekako dogovorim s njom, sve je delovalo previše mistično i nadrealno.

–  Gospođo, kako znate da sam normalan? I, ko je vezao goblen, čiji je? Znate li?

–  Prvo, normalan si jer si me nazvao „gospođa“. Drugo, goblen je za drugi ljudi koji volu taj krokodil. Takvi kao ti ga ne volu. Ti ljudi me zovu „matora“, „ciganko“, „ej, ti“ i tako to.

   Izvadio sam traženi novac i pružio joj. Ponovo me pogledala i nastavila da me odvraća.

– Nemoj me teraš da ti prodam. To je goblen od jednu ženu koja je umrela, a vezla ga zbog sin koji je otišo u svet. Koj svet ne znam, onaj gore ili neki drugi. Nije završila goblen, umrela je. Kad se otvori ram, vidi se da je tamo još nešto počela, ali umrela je i tako je ostalo.

– Ali zašto baš krokodil?

– Ne znam. Ali jedan mi reče da je to problem za normalni čoveci.

   Uspeo sam da kupim neobični goblen od starice koja je na pločniku ispred novobeogradske pijace prodavala i čarape. Kakav početak dana!

–  Ugasi tu muziku i uradi domaći, sutra imaš test iz matematike – upozorio me je otac i pritisnuo stop na mom kasetofonu.

 –  Ćale, molim te, samo da čujem ovu pesmu do kraja.

 –  Kakvu pesmu, šta to slušaš ceo dan?

 – „Krokodili dolaze“!

 –  Kakvi, bre, krokodili? Šta vi to, deco, slušate, ja bih to zabranio!

   Moj otac je bio neumoljiv i ne samo da je prekinuo moju omiljenu pesmu, već je zgrabio i kasetofon koji sam dobio od tetke za rođendan i odneo ga u dnevnu sobu. Vratio sam se matematici, ali sam u sebi sve vreme pevušio skromni tekst pesme koju sam obožavao: Jer ja neću da sam sam, jer krokodili dolaze! Ko su oni i šta hoće, i što me vode iz slobode. Tata mi je postao krokodil koji me vodi iz slobode i vraća me u njegovo vreme bez kasetofona, slobodne muzike i reči! Bio sam srećan što pripadam generaciji koja sluša modernu i nadahnutu muziku, čita slobodne tekstove u omladinskim novinama i sanja o budućnosti bez manipulisanja. Moj tata je krokodil?

   Neobični goblen s pijace stavio sam pored svog kasetofona relikvije, koji mi je otac često oduzimao zbog preglasne i, po njemu, neprikladne muzike. Moja žena je s posebnim čuđenjem najpre pogledala goblen, a potom i mene.

–  Šta je ovo?

–  Goblen s krokodilom. Kupio sam ga od jedne starice koja ga prodaje ispred pijace.

– Ti nisi normalan – konstatovala je moja žena i otišla u kuhinju da proveri šta sam sve doneo. –  Peršun si zaboravio!

–  Vratiću se na pijacu.

–  Ne moraš, možda ga imam dovoljno u zamrzivaču.

–  Da li su se deca javljala?

    Deca su nam pre dve godine, zbog nedostatka posla i slobode u našoj državi, otišla da rade u inostranstvo. Žena i ja smo živeli sami. Meni je ostalo još nekoliko godina do penzije. Ceo život sam proveo u istom stanu, koji sam nasledio od pokojnih roditelja i u kome sam strpljivo čekao takozvano bolje sutra. Seo sam na sofu u dnevnoj sobi i ponovo pogledao čudni goblen kupljen od još čudnije starice. Stavio sam ga na policu pored starog kasetofona dobijenog od tetke. Istog onog na kome sam do beskonačnosti premotavao pesme koje su odražavale ritam naše mladosti i ulivale nam nadu. Pokušao sam da se setim reči pesme koju sam toliko voleo pre četrdesetak godina i zaklopio oči. Nema više ništa, nema više nikoga, krokodili su pojeli sve, i tebe i mene, i njega i nju – konačno su iskrsli. Pomislio sam koliko su bili u pravu! Najavili su krokodile osamdesetih, da bi oni ubrzo stigli i namnožili se. Moj pokojni otac nije bio krokodil. Ovo su krokodili, zli i opasni, jedu sve, pre svega naše živote.

    Odjednom sam primetio da krokodila nema na goblenu! Na polici je stajao prazan ram bez veza. Nisam mogao da verujem! Izgleda da je starica bila u pravu i da nije trebalo da kupujem taj čudni goblen. Ustao sam sa sofe i krenuo prema kuhinji. U tom trenu sam na vratima ugledao krokodila kako se sprema da mi pojede ženu! Pokušao sam da je upozorim pošto ga nije primetila. Seckala je peršun izvađen iz zamrzivača, jer sam zaboravio da kupim svež. Krokodil se lagano primicao mojoj ženi, a onda naglo krenuo prema njoj.

– Tanjaaaaa! – viknuo sam iz sve snage, zagledan u otvorene čeljusti krokodila.

–  Šta je, Đorđe, šta se dešava? – budila me moja žena, utrčavajući iz kuhinje u dnevnu sobu. – Šta je s tobom?

   Probudio sam se i ugledao je kako stoji iznad mene. Goblen s krokodilom je bio na svom mestu. Dobro je, pomislio sam, izgleda da je ovo bio samo san. Kad sam pre zaspao i utonuo u ovaj košmar? Sve je to zbog krokodila, pomislio sam, moram ga vratiti starici.

    Uzeo sam goblen i krenuo nazad na pijacu. Tek sada, u ovim zrelim godinama, počeo sam da shvatam reči svoje omiljene pesme iz mladosti. Upozorili su nas na krokodile koji će doći i oteti nam slobodu, progutati najdraže ili, u mom slučaju, oterati ih u inostranstvo. A mi ćemo ih, uprkos svemu, vesti u goblenu! Odakle dolaze? Zaključio sam da ih sami nesvesno prizivamo i nudimo im hranu, same sebe, dobrovoljno se odričući prava na ličnu slobodu. Mi sami budimo aždaje, a one su uvek među nama ili blizu nas.

   Na pijaci nije bilo starice koja mi je prodala neobični goblen, otišla je. Otvorio sam mali crni ram da vidim šta se nalazi na nedovršenom delu goblena o kome mi je pričala. Iznad glave krokodila bila je izvezena linija, nalik koplju. Nepoznata žena nije završila goblen, pre toga je napustila ovaj svet. A možda je i krokodil pojeo taj deo! Koliko još zla treba da učine ti beogradski, srpski, jugoslovenski krokodili da bismo se mi probudili i prestali da ih dozivamo? Otišao sam do savskog šetališta, našao skriveno mesto i zapalio goblen s krokodilom. Da nisam poludeo, pomislio sam? Samo da me niko ne vidi u mom piromanskom ritualu "ubivanja aždahe".

–  Đorđe, gde si bio? – pitala me žena.

–  Na pijaci, da vratim goblen.

   Potražio sam pesmu koju sam toliko voleo i koja je najavila da krokodili dolaze. A oni su potom zaista i došli i uzeli nam slobodu. Time što sam je zapalio osetio sam da sam pobedio tu neman, bar na kratko.

–  Jesi li kupio peršun, izgleda da nemam dovoljno? – doviknula je moja žena iz kuhinje.

–  Nisam, zaboravio sam.

–  Nikad se nećeš promeniti. Šta si uradio s goblenom?

–  Rešio sam se goblena. Tvoj Đorđe je ubio aždaju.

   Moja žena Tanja izašla je iz kuhinje. Pogledala me, mahnula rukom i zamolila da ponovo odem na pijacu po peršun.

AUTOBUSI KOJI NESTAJU

 

Na autobusku stanicu jednog prigradskog beogradskog naselja autobus Gradskog saobraćajnog preduzeća je (začuđujuće) došao na vreme, premda je bio hladan zimski dan, a padao je i sneg. Većina putnika na stanici se međusobno poznavala. To su uglavnom bile komšije koje su u tom malom naselju kraj Beograda godinama živele jedni pored drugih.

– Komšija Živko, poranili ste? – Živku se obratio Vuk, student Više mašinske škole.

– Vuče, otkud ti? Hajde što sam ja morao ovim prvim autobusom u cik zore, ali kuda si ti krenuo ovako rano? Nedelja je, škole ne rade.

Komšija Živko je ove godine otišao u prevremenu penziju, jer je ostao bez posla.

Na prvom sedištu iza vozača sedela je baka Ana. Baka Ana je živela sama od kada su joj sinovi otišli u inostranstvo, ali su je gotovo svi iz kraja poznavali. Pravila je čuvene kolače i uvek sa svoje prizemne terase dozivala decu da ih posluži. U autobus je ušao i vodoinstalater Milan, otac dvoje maloletne dece i suprug domaćice Savke, poznat po tome što svoje usluge komšijama nikada nije naplaćivao. Autobus je bio pun i pored toga što je bio neradni dan, a i rano jutro.

Taman kad je vozač nameravao da zatvori vrata, u autobus je utrčala devojčica Mara.

– Maro, dete, zar si sama, gde su ti roditelji? – obratila joj se baka Ana.

– Ostali su kod kuće, bako.

– Dođi, srećo moja, da te zagrli baka Ana.

Autobus je krenuo još tamnim prigradskim putem, po uobičajenoj trasi. Pogledom iz prigradskog naselja moglo se videti kako mu se crvena svetla gube u magli.

Istoga dana građane je uznemirila vest o nestanku autobusa koji je tog jutra krenuo prema centru glavnog grada.

– Ljudi, opet je nestao autobus, to postaje nepodnošljiva realnost! – jedan od komšija se nervozno obratio pristiglom policajcu, koji je samo slegnuo ramenima.

– Zar ne možete barem jedan autobus da nađete? Nije to igla, to je autobus, ne može tek tako da nestane! – uznemireno je komentarisala i domaćica Savka, zabrinuta za svog supruga.

– Gde je moja ćerka? Morate mi naći dete! – nespokojna i s očima punim molbe okrenula se prema policajcu i majka devojčice Mare.

O učestalim nestancima autobusa mediji nisu izveštavali, da ne potresaju javnost. Poneko je o toj nesvakidašnjoj pojavi i rekao koju reč u vestima, ali isključivo kroz obećanja vlasti: sigurno će naći krivca, već imaju određene naznake ko bi to mogao biti..., optužujući, naravno, nepoznate sile i organizacije. Narod je nepokolebljivo verovao da će država uspešno rešiti ovu misterioznu i zastrašujuću pojavu.

 

 

 

E P I L O G

 

Komšija Živko je, od velikog stresa zbog gubitka posla, dobio srčani udar. Kola hitne pomoći nisu stigla na vreme jer se put koji vodi u naselje renovirao godinama, a okolni put nije bio očišćen od snega. Vuk, student mašinstva, ranjen je u pucnjavi u jednom beogradskom kafiću, u kojoj su se obračunavale dve mafijaške grupe: zatekao se na pogrešnom mestu u pogrešno vreme. Baka Ana je imala problema s disanjem, zimski meseci u prigradskom naselju su obilovali smogom; umrla je sama u svom stanu jer od Centra za socijalni rad nije dobila pravo na kućnu negu. Vodoinstalater Milan zakasnio je u lečenju karcinoma zbog nemogućnosti da dođe na red za kontrolu magnetnom rezonancom, a posle beskrajnog čekanja na pregled kod lekara specijaliste. Devojčicu Maru autom je udario bahati vozač dok je hodala trotoarom i pobegao s lica mesta. Vozač je vozio luksuzni automobil, koji nije nestao.

O vozaču se sve zna, ali se ne pominje.

O autobusima koji nestaju takođe se sve zna, ali se ne pominje.

ČOVEK DO ČOVEKA

 

Alhadi je skinuo sako uniforme recepcionara i bacio ga ispred svog nemačkog menadžera.

 

– Gospodine Torsten, ja dajem otkaz!

 

Gospodin Torsten, uspešan hotelski menadžer koji je radio u mnogo zemalja Azije, Srednjeg Istoka i Afrike, ostao je zbunjen gestom njegovog najboljeg radnika na recepciji u hotelu, u mestu Milindi u Keniji.

 

– Ahadi, zašto to radiš? Ti nisi dobio otkaz. Čemu takvo ponašanje?

 

Nastala je velika ekonomska kriza usled pandemije virusa koji je zahvatio ceo svet. Hotel je bio zatvoren skoro pola godine, a kada se otvorio, radio je sa smanjenim kapacitetom. Torsten je iz svoje švajcarske centrale dobio zadatak da smanji troškove i otpusti skoro polovinu zaposlenih. Ahadi je bio najobrazovaniji recepcionar u hotelu, šef smene i govorio je besprekorno nekoliko svetskih jezika. Važio je za vrednog i poštenog radnika, dobijao je uvek pohvale gostiju za svoju ljubaznost i profesionalni rad.

 

– Dali ste otkaz Mukamiju, a znate da on ima četvoro dece i da mu je žena prošle godine

   umrla. Ostavite Mukamija na poslu, ja dajem otkaz umesto njega.

 

Ahadi je imao takođe četvoro dece, žena mu je radila na poljima šećerne trske i zarađivala skromnu platu. Ocenio je da je njegovom kolegi i drugu ovaj posao bio više potreban. Mukami mu je bio drug sa recepcije, a poznavali su se još iz turističke škole u Mombasi.

 

U fabrici namenske industrije „Milan Blagojević“ u Lučanima,14.,jula 2017. godine dogodila se nesreća u kojoj su poginula dva radnika. Otac jednog poginulog radnika, koji je takođe radnik iste fabrike, tužio je direktora fabrike jer se nisu poštovale sigurnosne procedure. Na suđenje su došli radnici fabrike, da podrže svog direktora, i nisu mogli da pogledaju u oči svog kolegu kome je poginuo sin u nesreći. Došli su da zaštite svoja radna mesta, položaj svoje porodice, jer je dotični direktor u tom malom mestu u centralnoj Srbiji bio veoma uticajan i moćan. Branili su svoje male živote, nanoseći još veći bol svom kolegi horskim aplauzom direktoru. Još uvek mi odzvanjaju reči neutešnog oca, upućene kolegama i drugovima iz fabrike:

 

– Sve čovek do čoveka, sve ljudskost do ljudskosti.

 

Početkom osamdesetih godina u Beogradu, radnica Anka, samohrana majka dvoje maloletne dece, uspela je da uđe u kancelariju direktora robnih kuća „Beograd“ na Terazijama druga Ćesara.

 

– Molim Vas, direktore, pozovite policiju.

– Zašto, Anka, šta se dogodilo?

– Oduzeli ste od moje plate manjak u kasi na našem odeljenju. Označili ste me kao

   krivca. Hoću da pozovete policiju da me uhapsi i otera u zatvor. Lopovi ne mogu da

   budu na slobodi, druže direktore.

 

Anka je mogla da izgubi posao i dovede u pitanje podizanje svoje dvoje maloletne dece, ali nepravdu nije trpela. Direktor ju je smirio, rekao joj da će istražiti slučaj i ukinuo umanjenje celom odeljenju. Anka je uporno ponavljala da će, ako ne pozove policiju, ona sama otići da se ispita da li je nešto ukrala ili ne. Sledećeg meseca, jedna radnica i šef odeljenja su bili prebačeni na drugo radno mesto.

 

Direktor Torsten, shvatajući koliko mu Ahadi znači kao najbolji i najsvesrdniji radnik na recepciji, ostavio je i Mukamija na radnom mestu. Dotični šef odeljenja robnih kuća „Beograd“ je odgovorno napustio radno mesto, radnici fabrike „Milan Blagojević“ u Lučanima, posle podrške direktoru na suđenju za odgovornost za smrt dva radnika, otišli su kući da „mirno spavaju“. Meni i dalje odzvanjaju reči njihovog kolege i oca poginulog radnika.

 

 

BESNA ZAJEDNICA

 

    Sima je vadio poslednje glavice kiselog kupusa iz drvene bačve, koju je držao ispod stepeništa višespratnice u kojoj je živeo. Nepodnošljivo je zaudaralo i neprijatan miris širio se celim hodnikom. Imao je nameru da već sutradan bačvu isprazni u slivnik ispred zgrade. Doduše, kako je slivnik već odavno zapušen, egzotični miris njegovog zimskog specijaliteta sigurno će se na ulazu u zgradu zadržati do prvih obilnih kiša. Uostalom, tako je radio godinama.

    Zar to nikome nije smetalo? Komšije se nisu bunile jer je Sima ipak bio predsednik Mesne zajednice, a bližili su se novi izbori. Znali su da je tako važnog čoveka vredelo imati na svom ulazu. Sima je poznavao ljude iz opštine i povremeno je uspevao da preko reda reši neki papir najbližim komšijama.

   Sima je takoreći nasledio porodični zanat. Njegov otac je nekad bio predsednik Kućnog saveta. Uspešno je odmenio, odnosno zamenio oca. Posle nekoliko godina iskustva u komandovanju zgradom, napravio je veliki iskorak u porodičnoj tradiciji i bio izabran za predsednika Mesne zajednice. To mu je omogućilo da najzad legalizuje vešernicu kojom se njegov otac proširio još pre 25 godina.

– Dobar dan, predsedniče! – obratio mu se komšija Žare ulazeći u zgradu, ugledavši Simu s dve glavice kupusa u lavoru kako se penje iz improvizovanog podruma.

– Dobar dan, komšija Žare. S posla?

– Ne radim već pola godine, predsedniče.

– Kako to?

– Tehnološki višak.

Sima je čuo za pojam tehnološki višak, ali ga nikad nije baš najbolje razumeo. Još uvek.

– Komšija, tehnologija napreduje i mi ljudi izgleda postajemo višak.

– Nešto drugo napreduje, i to nezadrživo, predsedniče.

   Sima se zamislio nad ovim odgovorom, nije bio siguran šta bi mogao da znači. Da li je to provokacija? Šta bi to moglo da napreduje? Znao je on da malo šta napreduje, ali o tome poslednjih godina nije bilo poželjno govoriti.

– Nadam se da ćete i ovoga puta glasati za mene, komšija Žare.

– Naravno, predsedniče, a za koga drugoga?

– Hvala, komšija… Moram da ti kažem (Sima je odjednom zanemario persiranje) da sam te pre neki dan video kako pričaš s komšijom iz ulaza preko puta.

– Na koga mislite?

– Znaš ti, komšija, na koga ja mislim. Na Dobrila. – Žare nije odmah uspeo da smisli neki  odgovor, pa je Sima samouvereno nastavio. – Dobrilo se kandidovao za predsednika Mesne zajednice kao građanin. Komšija, da se ne lažemo! Nezavisni kandidat! Nezavisni? Ko će još u to da poveruje? Nadam se, komšija, da mu niste poverovali?

– Samo smo pričali o prvenstvu u fudbalu.

– Komšija, molim te, nemoj da budeš naivan. Iza mene stoji stranka…

– Znam, naravno!

– Ko stoji iza njega? Ko? Čuo sam da posti i da se moli Bogu. Sektaš garantovano. On bi od naše mesne zajednice napravio posnu zajednicu. Ješćete vi sarmu bez mesa (Sima je pokretom glave pokazao na svoje dve glavice vonjavog kupusa u lavoru)!

– Predsedniče, rekoh da smo pričali o fudbalu.

– Dobrilo zna nešto o fudbalu? On, bre, ne navija ni za Zvezdu. Za koga navija?

–  Razgovarali  smo o Evropskom prvenstvu.

– Naravno. Priča samo o Evropi. Mora da dobija novac iz te trule Evrope, a kobajagi je nezavistan.

– Morao bih da krenem. – Žaretu razgovor očigledno više nije prijao.

– Komšija, ne bih hteo da te podsećam da sam pocepao prijavu za zastakljivanje terase i ugrađivanje nelegalnih radijatora.

–  Hvala, predsedniče.

– Dobrilo je sektaš i lažov. Njegova žena je radila u opštini pre dolaska naše stranke. Sigurno se švalerisala pa su joj dali otkaz.

– Koliko ja znam, i ona je bila proglašena za tehnološki višak.

– Zadržali bi oni nju i pored toga što su bili kupili najbolje kompjutere, ali se sigurno švalerisala.

– Predsedniče, ne bih da pričamo o tome.

– O čemu da ne pričamo? Naprotiv, treba da pričamo. Treba da se zna ko je ko. Ako je on sektaš a ona kurva, zar takvi treba da nam sede u Mesnoj zajednici?

– Predsedniče, on nije sektaš, niti mu je žena kurva.

– Komšija Žare, kako ti to znaš?

– Kako Vi to, Simo, znate?

– Kako ne bih znao, to se zna. Svi znaju. Dovoljno je da im pogledate decu…

– Molim Vas, Simo, prekinite!

– Šta si rekao?

– Prekinite, neću da Vas slušam.

– Ti mene nećeš da slušaš?! A sektaša hoćeš?! Zalepiću ja onu tužbu koju sam pocepao!

   Sima je toliko pobesneo da je naglo podigao jednu ruku sa uzdignutim kažiprstom. Lavor mu je ispao iz ruku, a mirišljave glavice kupusa otkotrljale su se stepeništem. Smrdelo je kao i uvek, ali sad ipak s malo većim intenzitetom. Sima je glasno psovao, pretio i šutirao plastični lavor. Kako je samo mogao da zaboravi da mu je komšija Žare uvek bio sumnjiv i stalno protivan!

– Komšija, ako ti se ovde ne sviđa, iseli se iz naše zajednice – grmeo je besnim tonom!  

    Besna je bila i zajednica.