MIRIS BOJA

  Poštovani prebivaoci  (na ovom prostoru),      Pošto sam ja human, snalažljiv, vredan, obrazovan, pametan, empatičan, nadahnut, kreativan, organizovan, analitičan, a pre svega šarmantan i nadasve privlačan predsednik, pa tek onda možda i običan čovek – želim najpre da vam saopštim da će od Nove godine prevoz biti besplatan...      Šta, to ste već čuli? Stara vest? Dobro, a da li ste već čuli da ćemo našoj mladosti, našim studentima i đacima, osim povoljnih kredita, obezbediti i odmor na Maldivima (preko Dubaija) posle svakog položenog semestra! Da ćemo na svakom fakultetu otvoriti egzotičnu masažu s Tajlanda, da će studenske menze imati keto-dijetu, organsku ishranu, domaće specijalitete i prave nemačke kobasice (koje i ja volim da pojedem). Dalje, dragim studentima obezbedićemo i besplatne kurseve joge, zumba-plesa i popuste za kozmetičku i estetsku hirurgiju u najpoznatijim privatnim klinikama. I to nije sve! Ukidamo samofinansiran...

  Opet Nova godina! Opet ja! (Realno, ko bi drugi?) Razmišljao sam nešto da ove godine promenim naziv svog solističkog novogodišnjeg nastupa, pre svega da promenim reč govor . Obraćanje predsednika je nekako mlako i tunjavo za moju grandioznu iako sofisticiranu ličnost i za tako važan (i beznačajan) praznik kakva je Nova godina. E, pošto sam ja, osim što sam prefinjen, pametan i šarmantan, nadasve prozorljiv – svoj nastup ću ove godine nasloviti mojejavljanjem . Kome se u našoj zemlji bolje javlja nego meni? Pritom znam da najviše volite kad vam se javljam ovako otvoreno, pravo u lice. Ubeđen sam da gutate svako moje javljanje , iako ono gotovo nikad nije ni ukusno ni svarljivo. U ovom trenutku mi se javlja toliko stvari odjednom, da ne znam odakle da počnem. Sačekajte trenutak da se skoncentrišem i fokusiram. Ma, čekali ste više decenija, sigurno vam neće biti teško da se strpite još koji minut. A javlja mi se, pre svega, da ću i dalje da radim ono što me najviše zadovolja...

  Nijedan deo sveta nije me ostavio bez upečatljivih utisaka. Brižljivo sam ih skladištio i nosio sa sobom i smatram ih velikim životnim bogatstvom. Kad god bih se vraćao iz Jordana, padalo mi je na um da kad bi kojim slučajem utisci imali svoju materijalnu težinu – moje putne torbe sigurno ne bi bili dovoljne da u njih stanu i bile bi preteške za dozvoljeni prtljag svih avio-kompanija. Svaki dolazak u ovu zemlju otvarao mi je nove vidike i pisao novo poglavlje moje knjige utisaka : zemlja drukčijih a zapravo istih ljudi, zemlja kulturno-istorijskih spomenika iz različitih epoha i istih takvih civilizacija, zemlja koja izlazi na dva mora (od kojih je jedno mrtvo ), zemlja šumovitog severa i pustinjskog juga. Zar ovako ne bi trebalo da izgleda svaka obećana zemlja ? Veoma mi je teško da izdvojim svoje omiljeno mesto u Jordanu, toliko ih je. Naravno da sam ostao bez daha ulazeći u kanjon istorijske Petre, a pogled sa stene na pejzaž verujem najlepše pustinje na svetu Vadi Ram (Wa...

  Najviše mi na onu stvar ide alarm. Ne podnosim ga. Moji roditelji su se budili na stari sat na navijanje, čiji je mali čekić na vrhu udarao u dva zvonca i proizvodio buku koja je budila iz mrtvih. Jedne večeri zalepio sam žvaku na ta zvonca, tako da se jebeni čekić zaglavio. Tog jutra je moj ćale propustio radnički autobus. Pretukao me je kao vola u kupusu! Nemam pojma zašto se vo bije baš u kupusu, a ja bez kupusa, ali su mi tragovi kaiša dugo ostali na levoj butini. Današnji alarmi su s mobilnih telefona, tako da nemam gde da zalepim žvaku. Od kada sam se odvojio od matoraca, uglavnom se budim kad mi je volja. Ali sam danas bio primoran da uključim taj prokleti elektronski budilnik jer nisam smeo da zakasnim na aerodrom. Polazak aviona je predviđen za 6.00 ujutru! (Ako ikada dođem na čelo naše nacionalne avio-kompanije, svi letovi će biti od podne.) Jedva sam podigao glavu sa svog svilenog jastuka, otvorio oči i upalio svetlo. Dobro, moraš se malo i žrtvovati za posao, kažu. ...

         Na Kalemegdanu, na klupi ispred Opservatorije, prvi put sam poljubio devojku, onako stvarno. Žvakala je žvaku koja je mirisala na jagodu. Sva trema i mucava razmena reči, dok smo prolazili pored košarkaških terena i kroz zamračeni tunel Stambol-kapije, nestali su s tim poljupcem. Zažmurili smo i u tom mraku udružili naše hrabrosti. Kad god pomirišem ili zagrizem jagodu, setim se te večeri.         E, ovo što sam sad podelio s vama sigurno su doživeli gotovo svi Beograđani.        Beogradska tvrđava, dakle, pamti sijaset poljubaca s različitim ukusima.          Ovaj mali ljubavni uvod je zapravo naš poziv da u nedelju, 4. juna, od 12.00 časova, baš na Kalemegdanu, na terenima košarkaškog kluba Partizan , dođete na humanitarni, porodični festival koji smo organizovali za vas, da povedete svoju decu, svoje komšije, dobre ljude koje sigurno poznajete, sve o...

        Halo, bre! Kako ste? Kako ste preživeli ovu godinu? Au, stvarno ste žilavi! Mada ne volim da se bilo kome zahvaljujem osim sebi, učiniću izuzetak. Ipak je Nova godina, pa ću malčice da se zahvalim i vama. I ove sam godine, tradicionalno, radio baš sve što sam hteo i što mi je padalo na pamet, a to uvek znači da nisam radio ništa korisno za vas! Nemojte pomisliti da vas možda mrzim, a ne! Naprotiv! Bez vas ja nikada ne bih bio tu gde jesam.         Dobro, neću da skrećem s teme, vraćam se svojoj čestitki za Novu godinu. Kao i uvek, trebalo bi da započnem obećavanjem kula i gradova , ali me zaista mrzi da se ponavljam. Sve znate napamet: biće bolje nego ikad, dakle najbolje do sada; lideri smo u regionu; ovi na Zapadu nemaju ni struju, ni šećer, ni ulje, jedu hranu za pse; sačuvao sam mir, gradio auto-puteve, najavio leteće automobile, sve je isto...         Ipak, setio s...