MIRIS BOJA

SNIMAK SA PROMOCIJE KNJIGE "SVET JE ISTI"  

    U dvorištu Hajnrihove kuće svake jeseni se dešavala magija pretvaranja jabuka u čuvenu rakiju. Njegov kum Ditrih bi tradicionalno, na prikolici koju je vukao golf dvojka, dovozio dotrajali kazan svog dede Sebastijana za pečenje starog dobrog šnapsa. To nije bio običan kazan. Iz njega je curela najbolja vatrena vodica , koja je na pokrajinskom takmičenju u Baden-Vitenbergu tri puta  – 1974, 1981. i 2001. godine – osvajala glavni pehar Zlatna rakija ( Goldener schnapps ). Helga, Hajnrihova žena, okretala je prase koje se peklo u drugom delu dvorišta.   – Helga, donesi pivo, stigao je Ditrih!   Mada su se juče videli ispred prodavnice gde su svaki dan pili pivo, Hajnrih i Ditrih su se izljubili.   – Gde si, kume Ditrihu, dovezao si Sebastijanov kazan? Brate, kume, ove godine moramo uzeti zlato! Jabuka je zrela da ne može biti zrelija, plus   pobednički kazan... Helga, gde je to pivo?! Kum mi je ožedneo. Helga, čuješ li ti mene?... Kak...

    Obraćanje jednog nepostojećeg predsednika jedne izmišljene države                         (Svaka sličnost sa stvarnim ličnostima i događajima je slučajna)           Poštovani podanici i poštovane podanice (čuj mene – poštovani , ajd nek još sad bude tako), hvala vam (bože, opet glupe reči, sad im se kao i zahvaljujem; ma neka ostane, ali stvarno poslednji put)!         Dakle, poštovani podanici i poštovane podanice,         Prosto ne mogu da nađem dovoljno jake ni dovoljno adekvatne reči koje će verno opisati moje oduševljenje što ste mi omogućili da unedogled budem vaš vođa, a vi unedogled moji podanici! Neizmerno me usrećuje što ste mi opet toliko toga pokazali i dokazali, a posebno to da ni vama nije stalo do zdravog i kvalitetnog života (kao ni me...

  Moje ime je Stojadin Junac. Znam da su mi ime i prezime komični, ali vas molim da se ne smejete i ne pravite viceve na moj račun. Sprdaju se zbog mog prezimena od kada znam za sebe, pa ne bih voleo da i vi to sad radite. Ime mi je dao otac jer je to bila želja njegovog kuma koji je te godine kupio zastavu 101 , popularnog stojadina . Mnogo je voleo svog kuma, koga je inače upoznao u vojsci u Bileći, u školi rezervnih oficira.   Otac mi se zove Jorgovan Junac. Nekad je bio zaposlen u fabrici Zmaj u Zemunu. Bio je uvek primeran radnik, pa je za dvadeset godina rada dobio ručni sat. A bio je i potpredsednik Saveza komunista u našoj mesnoj zajednici. Za jedan Praznik rada dobio je na poklon knjigu Hamdije Pozderca – U kontinuitetu revolucije . Bio sam zadovoljan što se boja korica knjige slagala s regalom u našoj dnevnoj sobi, ali i srećan zbog prezimena autora, koje je bilo isto toliko smešno kao i naše, pogotovo kad bi slovo o postalo i . Knjigu nikad nisam pročitao, al...

 Primetio sam ovih dana šetajući gradom kako su, kao pečurkice posle kiše, na našim ulicama izrasli štandovi različitih partija, pokreta, udruženja i slično... Pale su mi u oči dve stvari: Prva, ovih "zaposlenih", što prodaju 'ideju", na svakom štandu ima znatno više nego zainteresovanihi "korisnika" te ideje sa druge strane na brzinu namontirane skalamerije i Drugo, svi "zaposleni" su bez izuzetka bili u boljem statusnom stanju (nisam siguran za mentalno) od "korisnika". Onda mi misao pobeže na Tajland gde samo u kratkom periodu godine, zato što tada veliki crni vodeni bivoli jedu nekakvo semenje i kake balegu specifičnog mineralnog sastava, iz nje rastu čuvene "magične pečurke," iliti prirodni blagi LSD.  Prirodni halucinogenih opijat.  I uz pomoć pečurkica proslaviše se žurke punog meseca, kad je brojna ekipica plesala do zore, a mesec se prikazivao i bio kako kome... Od kakvog li su semena i iz kakve kake ove naše ulične pe...

                Nekom nekontrolisanom erupcijom pogrešnih odluka, lošeg rasuđivanja i lažnog samopouzdanja – dogodila se Vladanka. Došla je da popravi odluke, da pravilno rasuđuje i da podigne samopouzdanje. Da bi savladala tako težak i složen zadatak, morala je da bude zdrava. Sva očekivanja za budući blaženi život bila su poverena samo njoj.         U početku Vladanka nije delovala bolesno i umereno je govorila o svojim vizijama budućnosti. Koja je, svakako, morala biti blistava. Svi su bili opčinjeni, gotovo hipnotisani jednostavnošću a genijalnošću iznetih planova. Očekivanja su neprestano rasla. Da nam poživi Vladanka u zdravlju – ponavljalo se svakodnevno.         Dani su prolazili brzo, kao i život. Obećanih rešenja nije bilo. Pritom, počele su da se dešavaju čudne stvari. Koje smo čak i mi primetili, mada smo (kao što smo već rekli) patili od loš...

  – Goool! Znao sam da ćemo im ga zabiti u produžetku!         Vrisak je pripadao Srbislavu, a prolomio se posle pobedonosnog pogotka njegovog tima, koji se dogodio posle regularnog toka utakmice, u šestom minutu produžetka, i to nakon sumnjivog penala.         Srbislav je bio vatreni navijač najuspešnijeg fudbalskog kluba u svojoj zemlji. Iako je bio već u ozbiljnim godinama, strast navijanja, koja ga je pratila od detinjstva – nikad ga nije napustila. Navijanje je bilo neraskidivi deo njegovog života, kao da nikad i nije odrastao.         Paradoksalno je to što je Srbislav inače radio na mašini za navijanje! To jest, bio je zadužen za mašinu koja je navijala kablove. Firma je bila iz razvijenog sveta. Nerazvijeni Srbislav nije, međutim, bio zadovoljan svojim radnim mestom, a ni primanjima. Sam posao neprestanog navijanja kablova izazivao je u njemu nemalu frustraciju. Zato ...