Da sam ja neko: Miris boja #dasamjaneko

NIČIJA NIJE DO ZORE...

 

Nije bio neki romantičan tip, ali je voleo sveće. Plamen koji bi se vinuo iz svećnjaka uvek je utopljavao njegov ego. Te momente nikada nije hteo ni sa kim da deli. Obožavao je da sam i neometan uživa u svojoj sreći.

     Ali, problem bi se uvek pojavljivao pred zoru. Sveća bi dogorela, potrošila se i ego-plamen bi se ugasio. Nikada, baš nikada nije potrajao do prvih sunčevih zraka, koje je, uostalom, istinski mrzeo. Svaka sveća, a probao je mnoge! Analizirao je njihove delove  – koliko imaju pravog voska, a koliko parafina. S malobrojnim proizvođačima sveća eksperimentisao je sa sastavom, ali ništa nije dalo željene rezultate. Pred zoru bi svaka sveća dogorela i njegov ego bi obavio mrak. A dušu skoro nije ni imao.

– Ako hoćeš da ti sveća gori do zore, najbolje da pokušaš sa onima koje su proizveli strani proizvođači! – savetovao ga je njegov prijatelj iz inostranstva.  

– Samo ti meni reci gde mogu da se nabave? – ushićen je bio naš junak.

– U Berlinu, Londonu ili Vašingtonu. Proizvode ih i u Moskvi i Pekingu, ali ti nabavku odatle ne bih savetovao.

– Ne pitam za cenu! (Voljan je bio da za bilo koju cenu naruči proizvod koji bi izdržao do zore, s kojim bi bio spreman, odnosno bio u stanju da dočeka prirodnu svetlost, a koja mu je, kao što smo rekli, izuzetno smetala.)

– Samo moram da te upozorim da te sveće imaju i (ne)željeno dejstvo! Naime, čim se zapale, njihov plamen počne nezadrživo da raste i razbukta se toliko da počnu da se pale i one obične sveće na grobljima i po crkvama namenjene mrtvim telima a večnim dušama.

     Nije ga ta činjenica mnogo uzbuđivala. Naručio je sveće iz svih onih gradova koje mu je savetovao njegov prijatelj, tih poznatih svetskih centara svećarske moći! Zbog pohlepnosti a i brzine kojom ih je platio, nije stigao da pročita njihove neželjene efekte. Naime, sve one bi izdržavale da neko vreme prkose prirodnoj svetlosti, a onda bi svaki put naprasno eksplodirale i često uništavale sve što bi im se našlo u neposrednoj blizini. Loša iskustva ljudi iz prošlosti koji su imali iste porive – nisu mu mnogo značila, mada su ga neki bliski ljudi (premda je pitanje da li je takve uopšte i imao) upozoravali da to nikome nije uspelo u dužem periodu.

     Čekamo vest o eksploziji i izlazak sunca.  

Promocija knjige "MIRIS BOJA" autor MIROSLAV RADAKOVIĆ, ДОРЋОЛ PLATZ, Be...

KORENIĆ (nežna priča o karijeri)

 

Koliko ste puta i sami ponovili ovu rečenicu: „Od kada je došao na vlast i do novca – iz korena se promenio“? Koren se, dakle, može promeniti?

 

Gospodin Korenić je već u prvom razredu osnovne škole imao fotografiju ne samo sa učiteljicom, nego, na insistiranje njegovih roditelja, i s nasmejanim direktorom škole. Te dve fotografije stajale su zajedno u dvostrukom ramu u njegovoj dečijoj sobi, i samo on u razredu imao ih je na jednom mestu. Direktor je, pri poseti odeljenju, primetio da Korenić nije sedeo u prvoj klupi, pa je učiteljica odmah reagovala premestivši slabovidog đaka iz socijalno slabije porodice u drugu klupu. Gospodin Korenić je još kao dete voleo da sedi u prvim redovima, okrećući se unazad samo da umiruje i ukorava druge đake.

 

– Majin brat je kupio loptu koja košta 60 dinara. Koliki kusur je dobio ako je prodavaču dao 100 dinara? – pitala je učiteljica ceo razred.

– Maja nema brata! – kliknuo bi mali Korenić s tačnim odgovorom.

 

U starijim razredima, dečaci su bežali s časova, igrali fudbal za vreme velikog odmora i udvarali se devojčicama. Korenić nije smeo da beži s nastave, fudbal nije znao da igra, a devojčicama se nikad nije udvarao. Ipak, voleo je da bude u društvu tih istih dečaka i jednako važan kao oni, možda i važniji. S posebnim oduševljenjem se upisivao u sve leksikone, ali je najviše voleo da prethodno pročita šta su drugi napisali. Na pitanja nije odgovarao onako kako je mislio, nego kako je većina već odgovorila.

 

Koju boju najviše volite? Ako je većina odgovorila da najviše voli plavu, Korenić je napisao to isto. Za koga navijate? Brojao je odgovore i za jedan ih je bilo više za Crvenu zvezdu, tako da je od tog dana i on počeo da navija za ovaj klub. Imate li simpatiju? Gotovo svi su napisali „da“. Ali zato na sledeće pitanje, koje je zahtevalo da se otkrije njeno/njegovo ime, većina ništa nije napisala. Izuzetak je bio drugar iz poslednje klupe, koji je hrabro napisao: „Maja“. Korenić je napisao „Zini da ti kažem“, opet prepisujući odgovor jednog vršnjaka koji je navijao za Partizan.

 

Ceo razred je pročitao ispisani leksikon, a drugar iz poslednje klupe odmah je postao predmet neprijatnih i zavidljivih komentara, među kojima je, zar je potrebno nagađati, prednjačio Korenić. Nije, naravno, ostao dužan ni lepoj i urednoj devojčici Maji, posebno se ističući u zadirkivanju i neukusnim pošalicama na njen račun. Zapravo, Korenić nije znao ni vic da ispriča, a kod kuće je ispred ogledala vežbao svoje nastupe pred drugovima iz škole. Predsednik odeljenske zajednice je, naravno, bio Korenić.

 

U srednjoj školi, većina dečaka bila je pod uticajem agresivnih hormona i, za njihovo uništavanje, bavila se sportom. Sve konkretnije su se udvarali devojčicama i išli na stadione. Obaveze tipa predsednik odeljenske zajednice nisu ih zanimale. Korenić je već tada znao da je to od velike koristi i da će mu pomoći da s manje rada ostvari bolje rezultate. Profesori su takvima gledali kroz prste i zaključivali im bolje ocene. Na stadione je išao samo da bi postao deo popularne ekipe dečaka iz kraja. Događaje sa stadiona, to jest tuče sa suparničkim grupama, prepričavao je kao bajke u kojima je on glavni junak. On se, naravno, nije tukao. Devojčice su ga gledale sumnjičavim pogledima i s podignutim obrvama. Da li su one verovale njegovim pričama, njega nije zanimalo. Važno je bilo da se on oseća dobro u toj ulozi.

 

Događalo se da ga uloga glavnog u odeljenju ponekad košta i nekog šamara ili šutiranja u zadnjicu, pogotovo kad nije hteo (ili smeo) da opravda izostanke svojih „drugara“ kod razrednog starešine. Korenić nije imao snage da uzvrati istom merom i trudio se da svojim pregovaračkim sposobnostima spreči incidente slične vrste. Nikome šamar nije prijao, pa ni njemu, ali on je znao da je to deo njegove žrtve za poziciju koju ima.

 

Posle završene srednje škole, za gospodina Korenića nije bilo ništa prirodnije nego da se uključi u politički život. Njegovo političko opredeljenje zavisilo je od „čitanja leksikona“, a za to je imao izuzetan talenat. Početak nije bio baš lak, morao je da izvršava i neprijatne zadatke. Ali, imao je on u tome iskustva. Teškoće drugih nisu mu dopirale do srca, smatrao je da je to deo političkih pravila i da neko mora da plati račun, makar bio i nevin. „Šta da se radi, takav je život“ – filozovski je zaključivao Korenić. Zbog bezrezervnog izvršavanja zadataka, znao je da će mu biti ponuđena pozicija viša od predsednika odeljenske zajednice.

 

– Gospodine Koreniću, hvala vam što ste našli vremena za mene – stariji gospodin se sagnute glave obratio predsedniku neke više političke odeljenske zajednice.

– Direktore, to ste vi, jedva sam vas prepoznao! – uzvratio je Korenić penzionisanom direktoru svoje osnovne škole, koji je zatražio prijem i dobio ga.

– Koreniću, znao sam ja još tada da ćete vi daleko dogurati.

– Ne biste se vi, direktore, fotografisali sa mnom da niste znali.

– Da, da…

– A imate li tu fotografiju?

– Nemam.

– E, vidite, ja je imam!

– Izvinite, gospodine Koreniću, znate li koliko je dece prošlo kroz moju školu…

– Ali nijedan nije uspeo kao ja, zar ne?

– Da, da. Niko se nije tako visoko popeo…

– Recite, bivši moj direktore, šta vam treba?

– Znate, gospodine Koreniću, moj sin…

 

Korenić je prosto uživao u tome da je nekome potrebna njegova pomoć, koju inače nije voleo da daje jer ni njemu niko nije pomagao da bude to što je danas.

 

Svako je imao junaka svog detinjstva – sportistu ili pevača, ljubav. Da li ste i vi imali Korenića svog detinjstva? Da li ste se setili nekoga ili ga prepoznali? Da niste možda vi Korenić? Ne, niste, jer da jeste, odustali biste od čitanja ove priče odmah posle prvih rečenica. Ako ste se setili nekoga ili ga lično poznajete, da li ste mu se obratili za pomoć premda ste znali da on nije voleo da je pruža? Da li imate isti osećaj kao ja da je trebalo da ga sprečite da sedi u prvoj klupi i da ga ne kandidujete za predsednika odeljenske zajednice? Jer, samo tako se Korenići mogu zaustaviti na vreme!

 

Gospodin Korenić je danas predsednik gotovo svake značajne zajednice. Sveti se svima koji su ispunjavali leksikone, navijali za druge klubove, lupali mu šamare i šutirali ga u zadnjicu. Njemu je dobro. To što mnogima nije, njega ni najmanje ne dotiče.

 

Direktorov sin je dobio posao. Onaj dečko iz zadnje klupe koji je u leksikonu napisao da voli Maju – napustio je zemlju i ima svoju softversku firmu u Sidneju.

 

Koren se menja ili čupa?

BUNA PROTIV DAHIJA (moglo je ovako biti)

 

– O, Milune! Čuješ li me, Milune!

– Ooo, Đorđe, ti li si?

– Glavom i bradom. Idemo li na dahije, Milune?

– Đorđe moj, znaš da bih ja bez pogovora krenuo, ali – ne mogu!

– Zašto, Milune dragi? Kada ćemo ako ne sada. Dahije su odsekle glave svim našim viđenijim ljudima. Ako sad ne ustanemo, mi smo sledeći na redu.

– Živka bi mi se naljutila. U nedelju je pozvala bratovljevu rodbinu na ručak, a ti znaš kakva je Živka kad nije po njenom. Gora je od svakog dahije. Mi Slinakovići smo, dobro ti je poznato, uvek bili za pravdu i uz narod, ali ovoga puta... Nemoj, Đorđe, da se naljutiš.

Crni Đorđe je otišao do sledeće kuće. Moći ćemo i bez Slinakovića na dahije. Stao je ispred kapije imućne porodice Tenderovića. Tenderovići su bili bogati i uticajni, i nisu propuštali nijednu priliku da istaknu svoju nacionalnu pripadnost, kao i žrtve za svoju zemlju.

– Hej, Dragane! Evo ti Đorđe dođe na prag kuće!

Dragan Tenderović je otvorio pendžere, ne otvarajući kapiju.

– Đorđe, delijo, kojim dobrom?

– Đorđe može doći samo dobrom! Pomaži, Dragane moj dragi, da oteramo dahije i oslobodimo zemlju.

– Hrabri naš Đorđe! Bih ja, kako ne bih! Ali imam sobet (dogovor) s dahijama oko nekog tendera za bukagije (okovi za noge). Jagma je za bukagijama, a treba ih prodati. Sad je trenutak. Zovem te posle na muštuluk. Nisam ti rekao da mi je Aga (gospodar) obećao da će mi ukinuti harač za dve do tri godine. A bar ti, Đorđe, dobro znaš koliko mi Tenderovići volimo svoju rodnu grudu.

Đorđu se zacrnelo pred očima. Ma, nisu Slinakovići i Tenderovići ceo moj narod – ljutito mu je prošlo kroz glavu!

Iza brda je živela brojna porodica Sirotanovića. Nisu imali mnogo zemlje, ali im je Bog podario brojnu decu.

– Miloje, komšija, dobar dan.

Miloje, čim je ugledao Đorđa, prišao mu je i zagrlio ga.

– Mili Đorđe, uđi! Kakvu nam radost donosiš?

– Radost? Da ustanemo svi zajedno protiv dahija i oslobodimo svoju zemlju zuluma, harača i poniženja.

– Kako misliš protiv dahija?

– Lepo, Miloje, da se okupimo u Orašcu i krenemo da osvojimo slobodu za našu decu i pokoljenja. Na megdan sa zlotvorima!

– Dobro zboriš, Đorđe, ali meni dahije pomažu! Donesu mi ulja, brašna i poneki peškeš (poklon). Kako bih inače prehranio ovoliku čeljad?

– Imaćeš slobodu, Đorđe, nećeš biti rob. Nisu li ti dvoje dece oduzeli i odveli u Carigrad?

– Jesu, ali mi pomažu… Kako ću protiv njih?

Komšije Sirotanovića bili su Bahatovići. Đorđe je već počeo da gubi nadu i nije mogao da veruje da će u jatake morati možda sam.

– Vule, dobar dan!

– Vidi, vidi, brat Đoka! Gde si, kuda skitaš?

– Nikud ne skitam, Vule. Nego sam došao da te pozovem…

– Ja tebe, brate, zovem na rakiju. Od čega bi ti meni platio?

–  Ne to. Znaš li šta rade dahije po Beogradskom pašaluku?

– Znam, idem sutra. Uvezli su nove kočije iz Italije. Kažu da su toliko dobre da takve nigde viđene nisu. Jedan kujundžija beogradski mi je obećao da će mi srediti da ih i ja kupim.

– Ne to, Vule, nego ubijaju…

– Kad su budale! Šta se bune, kog šejtana...?!

Đorđe se vratio u Orašac ne uspevši da okupi jatake da bi izašao na megdan dahijama. Jedina porodica koja se odazvala pozivu na ustanak bili su Normalovići. Buna je ugušena, a ustanici pobijeni. Znali su Slinakovići, Tenderovići, Sirotanovići i Bahatovići da buniti se sada protiv dahija nije neka dobra ideja za njih.

Dahije su ostale, a vreme učinilo svoje! Nema više potomaka Slinakovića, Tenderovića, Sirotanovića i Bahatovića, a ni naslednika Crnog Đorđa. Nema nikoga.

 Nema ni zemlje koja beše Srbija.

PILULE ZA SREĆU

 

P I L U L E  Z A  S R E Ć U

 

Probudio se. Čekao ga je još jedan naporan dan u kome je sa istog socijalnog tanjira morao da pojede sve uredbe, naredbe, nelogičnosti, gluposti i uvrede. Da li će se ovo ikada završiti? To nije život u kome želim da učestvujem.

Razmišljao je da li da se preseli u neku drugu zemlju u kojoj će sve biti logično, jasno, bez magle, maski, zamračenja... Postoji li takva zemlja? Najviše ga je mučilo to što većina njegovih prijatelja, rođaka, kolega, komšija i ljudi iz njegove bliže i dalje okoline nije imala isti utisak o stvarnosti u kojoj su zajedno živeli.

– Pusti, nemoj o tome da razmišljaš!

– To je tako. Šta ti tu možeš? Ništa. Zato u se i u svoje…

– Razumem te ja, ti si potpuno u pravu, ali koga je briga?

– Dobro, jeste, tako je. Lažu nas. Mnogo. Ali ako ih promenimo, šta će se desiti? Doći će još gori!

Pregažen čovek na pešačkom prelazu! Nije pazio.

Manijak iz teretane istukao ženu na ulici! Verovatno ga je iznervirala ili prevarila.

Ubijen vlasnik menjačnice! Sigurno je nešto muvao.

Melju ljude mašinom za mlevenje mesa! Ma, to se ne dešava običnim ljudima.

Pošaljite poruku na 3030, pomozite deci da se leče! To je samo ponekad, naše zdravstvo je besplatno.

Potpuno slučajno je na društvenim mrežama video ponudu neke njemu nepoznate kompanije. Imali su rešenje svih njegovih problema. Bio je sasvim siguran da je TO ono što mu je potrebno.

„Pomoću naših ružičastih pilula garantujemo da ćemo vam smanjiti koeficijent inteligencije, i to najmanje za 30 poena! Ako je stepen vaše inteligencije nešto iznad 100, samo posle nekoliko dana terapije neće biti veći od 70! A taj nivo vam apsolutno omogućava da budete SREĆNI I ZADOVOLJNI! Problemi koji su vas do sada opterećivali netragom će nestati. S tim stepenom inteligencije i dalje ćete moći koristiti mobilni telefon, gledati televiziju, hraniti se, ogovarati komšije, razmnožavati se... Znaćete i kako da se obučete, a prepoznavaćete i prestižne robne marke. Ali, sve u svemu – bićete novi čovek!

Naše pilule imaju stvarno zanemarljive neželjene reakcije: najverovatnije ćete početi da mrzite svaku različitost; mislićete da ste bolji od ostalih; skoro sigurno će za vas biti presudna pripadnost naciji, religiji i fudbalskom klubu, možda čak i delu grada u kome živite. Ipak, sve je to potpuno nevažno u odnosu na sreću i bezbrižnost koje vas očekuju.

Zato naručite naše tablete još danas."

Raspitivao se da li može da ih dobije preko Amazona i za koje vreme.

U danu koji je počinjao spremao se da ponovo pojede sve s tanjira uvreda, poniženja, naredbi..., dok mu ne stignu spasonosne tablete.

Ako su vam neophodne ružičaste pilule, pošaljite dopis na mejl necudzimejl@gmail.com. Imamo ih u zalihama.

 

ONA

 

Ona je osećala sve veći pritisak sredine. Nije razumela zašto više nikom nije potrebna. Zapravo, svakim danom bila je sve nepoželjnija. Prosto nije mogla da veruje da joj preti proterivanje iz zemlje u kojoj je imala tako duboke korene i časnu tradiciju.

Šta sam ja kome skrivila? Samo sam radila svoj posao, koji mnogo volim, i uvek sam mislila isključivo u interesu društva u kome živim – govorila je.

Ipak, svakim danom sve više njenih sunarodnika osuđivalo ju je i davalo joj do znanja da za nju više nema mesta među njima. Nisu bile retke ni pretnje, na svaki način otežavana joj je egzistencija. Poneki sugrađanin bi je verbalno još i podržao, ali su i takvi svojim činjenjem ipak bili na strani većine, a to znači protiv Nje.

Teška srca i nevoljno odlučila je da konačno ode i napusti rodnu grudu. Bila je sigurna da su je primorali na to. Međutim, malo je ljudi primetilo da Ona više nije među nama. Život se potpuno normalno odvijao i bez Nje. Ljudi su nastavili da čine sve ono što su oduvek činili, kao da Ona nikada nije ni postojala. Retko ko je izgovarao njeno ime, koje se vremenom skoro sasvim zaboravilo; kod njihovih predaka pominjanje njenog imena bilo je maltene svakodnevna obaveza. Poneko se u velikoj tajnosti, kad bi se povukao u kakvu duboku samoću, prisećao vremena kad je Ona bila s nama i kad je sve bilo mnogo bolje.

 A onda se desilo nešto gotovo neverovatno. Dvojica mladića sedela su u jednom od brojnih kafića i dogovarala neke poslove. Jedan od njih je očigledno nastojao da prevari svog sagovornika, sve vreme pokušavajući da ga dovede u zabludu. Tada je glasno izgovorena rečenica koja je prosto odjeknula i koja je šokirala sve prisutne, a potom i celo društvo kad se vest raširila po društvenim mrežama.

– Zar te nije SRAMOTA da me toliko lažeš i obmanjuješ?

Konačno se neko setio Nje! Koliko je samo vremena prošlo! Tu vest je i Ona pročitala i oprezno počela da se nada da će je njeni zemljaci jednoga dana možda pozvati da se vrati i da će ponovo postati deo njihove svakodnevice.

Ona – Sramota!