MIRIS BOJA

  Nijedan deo sveta nije me ostavio bez upečatljivih utisaka. Brižljivo sam ih skladištio i nosio sa sobom i smatram ih velikim životnim bogatstvom. Kad god bih se vraćao iz Jordana, padalo mi je na um da kad bi kojim slučajem utisci imali svoju materijalnu težinu – moje putne torbe sigurno ne bi bili dovoljne da u njih stanu i bile bi preteške za dozvoljeni prtljag svih avio-kompanija. Svaki dolazak u ovu zemlju otvarao mi je nove vidike i pisao novo poglavlje moje knjige utisaka : zemlja drukčijih a zapravo istih ljudi, zemlja kulturno-istorijskih spomenika iz različitih epoha i istih takvih civilizacija, zemlja koja izlazi na dva mora (od kojih je jedno mrtvo ), zemlja šumovitog severa i pustinjskog juga. Zar ovako ne bi trebalo da izgleda svaka obećana zemlja ? Veoma mi je teško da izdvojim svoje omiljeno mesto u Jordanu, toliko ih je. Naravno da sam ostao bez daha ulazeći u kanjon istorijske Petre, a pogled sa stene na pejzaž verujem najlepše pustinje na svetu Vadi Ram (Wa...

  Najviše mi na onu stvar ide alarm. Ne podnosim ga. Moji roditelji su se budili na stari sat na navijanje, čiji je mali čekić na vrhu udarao u dva zvonca i proizvodio buku koja je budila iz mrtvih. Jedne večeri zalepio sam žvaku na ta zvonca, tako da se jebeni čekić zaglavio. Tog jutra je moj ćale propustio radnički autobus. Pretukao me je kao vola u kupusu! Nemam pojma zašto se vo bije baš u kupusu, a ja bez kupusa, ali su mi tragovi kaiša dugo ostali na levoj butini. Današnji alarmi su s mobilnih telefona, tako da nemam gde da zalepim žvaku. Od kada sam se odvojio od matoraca, uglavnom se budim kad mi je volja. Ali sam danas bio primoran da uključim taj prokleti elektronski budilnik jer nisam smeo da zakasnim na aerodrom. Polazak aviona je predviđen za 6.00 ujutru! (Ako ikada dođem na čelo naše nacionalne avio-kompanije, svi letovi će biti od podne.) Jedva sam podigao glavu sa svog svilenog jastuka, otvorio oči i upalio svetlo. Dobro, moraš se malo i žrtvovati za posao, kažu. ...

         Na Kalemegdanu, na klupi ispred Opservatorije, prvi put sam poljubio devojku, onako stvarno. Žvakala je žvaku koja je mirisala na jagodu. Sva trema i mucava razmena reči, dok smo prolazili pored košarkaških terena i kroz zamračeni tunel Stambol-kapije, nestali su s tim poljupcem. Zažmurili smo i u tom mraku udružili naše hrabrosti. Kad god pomirišem ili zagrizem jagodu, setim se te večeri.         E, ovo što sam sad podelio s vama sigurno su doživeli gotovo svi Beograđani.        Beogradska tvrđava, dakle, pamti sijaset poljubaca s različitim ukusima.          Ovaj mali ljubavni uvod je zapravo naš poziv da u nedelju, 4. juna, od 12.00 časova, baš na Kalemegdanu, na terenima košarkaškog kluba Partizan , dođete na humanitarni, porodični festival koji smo organizovali za vas, da povedete svoju decu, svoje komšije, dobre ljude koje sigurno poznajete, sve o...

        Halo, bre! Kako ste? Kako ste preživeli ovu godinu? Au, stvarno ste žilavi! Mada ne volim da se bilo kome zahvaljujem osim sebi, učiniću izuzetak. Ipak je Nova godina, pa ću malčice da se zahvalim i vama. I ove sam godine, tradicionalno, radio baš sve što sam hteo i što mi je padalo na pamet, a to uvek znači da nisam radio ništa korisno za vas! Nemojte pomisliti da vas možda mrzim, a ne! Naprotiv! Bez vas ja nikada ne bih bio tu gde jesam.         Dobro, neću da skrećem s teme, vraćam se svojoj čestitki za Novu godinu. Kao i uvek, trebalo bi da započnem obećavanjem kula i gradova , ali me zaista mrzi da se ponavljam. Sve znate napamet: biće bolje nego ikad, dakle najbolje do sada; lideri smo u regionu; ovi na Zapadu nemaju ni struju, ni šećer, ni ulje, jedu hranu za pse; sačuvao sam mir, gradio auto-puteve, najavio leteće automobile, sve je isto...         Ipak, setio s...

  Kad se rodio Cobe, grom iz vedra neba pogodio je glogovo drvo u parku blizu porodilišta. Drvo se zapalilo i izgorelo, a silina udara uplašila je porodilje. Prema svedočenju jedne babice, a tu priču je Cobetova majka godinama prepričavala – sva deca su zaplakala, osim Cobeta. On se osmehivao.         Cobe je na prvi pogled bio dete kao i svako drugo. Međutim, neki njegovi postupci, a i događaji koji su ih pratili, bili su, blago rečeno – čudni! Imao je već četiri godine, ali se još nije odvajao od majčine sise. Radovao se i smejao isključivo kad bi video da neko prosi ili je u invalidskim kolicima. S drugom decom se nije mnogo družio, a igračke ga uopšte nisu zanimale. Devojčicama je krao lutke i otkidao im glave, ali dečkićima ništa nije lomio – zbog lošeg iskustva: naime, drugaru u obdaništu namerno je jednom slomio točkove na autiću , nakon čega mu je ovaj njime slomio nos! Ukor je, začudo, dobio drugar, a nastavnici su se do neba izvinjaval...

                      Gurajući kolica u polupraznom supermarketu, gospodin Krle je primetio da nema mleka, jestivog ulja i lomljene čokolade. Bio je potpuno siguran da se prošli put kad je bio u istoj radnji (bilo je to poodavno) čokolada nalazila na trećem rafu od ulaza, kod pudinga, praška za pecivo i vanilin šećera. Da li je moguće da nemaju lomljenu čokoladu? – pitao je sam sebe.       – Izvinite, nigde ne vidim lomljenu čokoladu – zaustavio je mladu radnicu u šarenoj uniformi. – Molim? – Ne mogu da nađem kesicu s lomljenom čokoladom! – Mi to ne držimo. Nikada nisam videla takav proizvod.       – Ja sam to sigurno kupovao u ovoj radnji – Krle je rukom pokazao na donju policu i mesto gde se poslednji put nalazio ovaj značajni proizvod.       – Radim ovde već dve godine, mislim da nikada nismo imali lomljenu čokoladu! A što prosto ne kupite čo...