ISPARAVANJE

 

   Kad voda proključa, pojavljuje se para. Neminovni hemijski procesi razlažu vodu i pretvaraju je u više hemijskih elemenata.

  Ovo je izjavio poznati svetski naučnik, etnolog, doktor Gubiles, koji je svojim etnološkim istraživanjima i naučnim saznanjima obogatio svet otkrivanjem mnogih nestalih kultura, religija i civilizacija. Doktor Gubiles je, držeći predavanja na najpoznatijim svetskim univerzitetima, stalno isticao da kada u nekom društvu, civilizaciji ili etničkoj grupi dođe do ključanja – dolazi i do osipanja, zapravo isparenja društva­; pa ako se taj proces ne zaustavi, neminovno je nestajanje te grupe s lica Zemlje.

   Profesor Gubiles je početkom ovog veka imao dosta posla. Mnoge zemlje su ključale, a on je svojim preciznim savetima pomagao da se spreči isparavanje. Ti saveti su vremenom postali vredniji od sveg bogatstva koje je ta zemlja imala, od njenog zlata, dijamanata, nafte, moderne industrije, rezervi. Bio je inače na vrhuncu slave kad ga je, baveći se naučnim istraživanjima, krajem prošlog veka zainteresovala ova oblast, za koju društvo, bez obzira na njegovu reputaciju, u početku nije imalo nikakvog razumevanja i niko nije hteo da mu odobri novac za istraživanje.

   Doktor Gubiles je dočekan na aerodromu jedne zapadnobalkanske zemlje uz sve državne počasti i postrojenu svečanu gardu. Ta zemlja još nije bila „isparila“, mada je u procesu ključanja bila već nekoliko decenija. Na sastanku u kabinetu predsednika vlade s najvišim državnim zvaničnicima, profesor je tražio da mu se omogući istraživanje na terenu i kontinuirani rad. Rekao je da mu nije potrebno nikakvo obezbeđenje, neka ga puste samo da neometano obilazi zemlju s prevodiocem (kojeg je doveo sa sobom i u čiju je ispravnost prevoda s lokalnog jezika na njemu poznat jezik jedino verovao). To je bilo vrlo važno, zato što bi i neki za nas naoko sasvim beznačajan detalj njemu bio od velike koristi za studiju koja bi mogla da spreči „isparavanje“ jednog naroda, etničke grupe ili religije. Vlastima ništa drugo nije preostalo nego da pristanu na uslove poznatog naučnika i omoguće mu nesmetan rad, verujući da će njegovo istraživanje uroditi plodom i njegovi saveti spasiti njihov narod od isparavanja.

   Vozeći se ulicama glavnog grada, brzo je shvatio da vozači druge vozače doživljavaju kao nužno zlo.  Uočio je da je korišćenje pokazivača pravca prava retkost, da se vozi brzo i da svi učestvuju u nekoj vrsti beskorisnog takmičenja u kome hoće da pobede. Nedostatak uspeha na drugim poljima života? Tu zapitanost profesor Gubiles je smesta upisao u svoju beležnicu i zaključio da bi ovo trebalo pomnije istražiti. Zamolio je svog prevodioca da u toku jedne saobraćajne gužve, dok su stajali u koloni automobila, otvori prozor i vozača pored njih upita zašto nije koristio pokazivač pravca kada ih je obilazio. Šta hoćeš ti, majmune jedan? Hoćeš noge sad da ti polomim? –  glasio je odgovor.

   Profesor Gubiles je navedene reči ovog gospodina iz automobila takođe uneo u beležnicu, samo je tražio da se precizira da li je hteo da lomi ruke ili noge. Noge, dobro..., nastavio je da beleži doktor Gubiles. Svaka izgovorena reč, kao i to kakvim je tonom izgovorena, bila je za njega od posebne važnosti. Lomiti ruke ili noge nije isto u preciznim naučnim istraživanjima. Ako bi vam lomili samo ruke, mogli biste da hodate. Međutim, sa slomljenim nogama tu funkciju, koja inače pripada i ljudskoj i životinjskoj vrsti, ne biste mogli da obavljate. Verovatno je čovek iz automobila hteo da se reši barem jednog problema u saobraćaju! Mog prevodioca je nazvao majmunom, tako mu se obratio, zapazio je. Znači, on majmune smatra nižom vrstom. To je neophodno detaljno analizirati i naučno utvrditi moguće razloge.

   Odvezli su se do prigradskog naselja, uredno parkirali automobil i prošetali do centra. Primetio je da se mnogi automobili zaustavljaju nasred ulice, blokirajući saobraćaj. Vozači ili suvozači su izlazili da kupe nešto u prodavnici, trafici, kiosku s brzom hranom. Vozači iza njih su nervozno trubili, vikali jedni na druge i opet je čuo reč „majmun“. Pitao je svog prevodioca da li mi je podatak da u ovoj zemlji žive majmuni promakao? Ne, ne žive, dobio je odlučan odgovor. A šta bi bilo da pravi majmuni žive u ovoj zemlji?

   Prevodilac je nasumice odabrao jednog prolaznika i upitao ga da li ima vremena da odgovori na nekoliko pitanja. Ovaj se najpre nećkao, ali je ipak prihvatio. Otišli su do najbliže kafeterije (što svakako nije bilo daleko, jer su u toj zemlji kafeterije, kladionice, frizerski saloni i pekare s masnim pecivom uvek bili u neposrednoj blizini svakog mesta na kome ste se mogli zateći). Doktor Gubiles je spremio svoju beležnicu i mali magnetofon, naručili su kafe i započeli razgovor. Sva pitanja su bila zasnovana na iskustvu i naučnom radu svetski poznatog istraživača.

   Da li ste zadovoljni svojim životom?

– Kako to mislite zadovoljan? Jesam, što nisam! Samo da bude više novca i biće sve u redu... Taman sam krenuo da odigram na Liverpul kad ste me zaustavili... Nema veze, igraju sutra, stavljam pola plate na 3 prema 1. Kada dobijem, kupiću novi A4... Koja kola vi vozite?

   Šta očekujete od države?

– Da mi zaposli dete… Rekao bih vam svašta, ali bolje da ne pričam, znate kakva su vremena… Znate kako, tu ne može ništa da se promeni, to vam je tako… Razumete na šta mislim?

   Šta ste završili od škole?

– Mislite na osnovnu ili srednju? Aha, da, ukupno šta sam završio? Završio bih ja i više da me onaj majmun, profa matematike, nije oborio u petom razredu… Moj školski je sada u vlasti i kao završio fakultet, a od mene je prepisivao geografiju… Dobro, neću da pričam o njemu, ali samo da znate da je kupio diplomu, znam i čoveka koji mu je diplomu prodao.

   Da li ste religiozna osoba?

– Kako misliš, osoba?... Naravno da verujem, da kucnem u drvo da đavo ne čuje… Zašto te to interesuje? Slavim sve popovske praznike, pitaj Jovana, mislim popa Jovana, on će ti reći ko sam ja.

   Da li pomažete drugim ljudima?

– Naravno! Ja pre pomognem drugome nego sebi… Dobro, mom komšiji s prvog sprata neću da pomažem, on je najobičniji slinavko i stalno mu nešto smeta… Neću ni sestri, ona je uzela bolji deo dedinog imanja i kada sam je pitao da se zamenimo, odbila je zbog onog njenog muža... Kada bih dobio novac na Liverpulu, sutradan bih pomogao svima, samo da najpre kupim A4.

   Zahvalili su se gospodinu na izdvojenom vremenu i strpljenju da odgovori na sva pitanja eminentnog ispitivača.

– Nigde ja ne žurim, pitajte me još, krenuo sam da uplatim listić i da vidim ima li na centru nekog od mojih ortaka. Nego, da te pita nešto brat, koji ti je ovaj mufljuz koji sve vreme piše i čudno me gleda?

   Prevodilac mu je objasnio da je pored njega svetski priznati naučnik, univerzitetski profesor, doktor nauka Gubiles i da radi veliko istraživanje za našu vladu.

– Aha! A da li on može da mi zaposli sina?

   Odvezli su se do hotela u kome je poznati profesor odseo. Nisu pričali, ali je bilo očigledno da je doktor Gubiles zabrinut. Dodatno je upisivao svoje utiske u beležnicu i istovremeno motrio na saobraćaj, koji je na sve ličio, samo ne na neki iole organizovan sistem. Iz nekoliko automobila ljudi su bacali otpatke i pikavce, pored kontejnera na raskrsnici čovek je mokrio. Pojedini automobili su bili parkirani na zelenim površinama, čak i na pešačkim prelazima i trotoarima. Primetio je da je kult automobila veoma razvijen u ovom narodu i slobodno se mogao uporediti sa snagom kultova kod drevnih naroda, odavno nestalih. Kult obožavanja Sunca, palo mu je na pamet, snažan je u nekim civilizacijama, što nije nimalo čudno, jer Sunce daje toplinu i svetlost. Uostalom, iz reči kult nastala je i reč kultura. Možda je ovdašnjem narodu automobil bio taj koji mu je davao na značaju i samouverenosti, pomislio je. Profesor je znao da isti kult postoji i u drugim narodima, ali je primetio da je ovde tako snažno izražen, doveden maltene do nivoa božanstva i religije.

   Sutradan su imali dogovoren sastanak s dva istaknuta i veoma obrazovana čoveka, intelektualca (kako se to obično kaže), pripadnika istog zapadnobalkanskog naroda. Kao što je inače običaj u kulturi istraživanog naroda, automobilom su otišli do kafeterije u centru grada, gde se inače okupljaju pripadnici elite. Ovog puta prevodilac nije imao posla, pošto su sagovornici s lakoćom pričali jezikom uvaženog naučnika.

– Profesore Gubiles, hvala Vam što ste odvojili svoje vreme! Velika mi je čast što mogu s Vama da razmenim iskustva... Znate, ja već godinama unazad govorim o problemima u ovom društvu, ali nema nikoga da me razume… Ovde je problem u primitivnom narodu… Šta ste me pitali? Aha, šta sam ja preduzeo da se reše problemi u društvu? Pa, objavljivao sam svoje tekstove u univerzitetskom leksikonu, naravno. Neka ta naša rulja nauči da čita i biće joj sve jasno.

   Dr Gubiles je pažljivo saslušao poznatog profesora sociologije, koji je, primetio je, relativno uspešno detektovao probleme, ali se očigledno nije snalazio u komunikaciji sa svojim kolegama.

   Drugi sagovornik je bio ugledni novinar i publicista, vođa poznatog građanskog pokreta.

– Poštovani profesore, ovde su problemi mnogo složeniji! Kad bismo se mi udružili oko jedne moje ideje, krenulo bi nam nabolje. Vidite i sami da jedino moja platforma može dati rezultate...

   Novinar i publicista je takođe uspešno prepoznavao probleme u društvu, ali je zahtevao da se rešavaju isključivo preko njegovog pokreta.

   Argumenti i činjenice su se razmenjivali velikom brzinom, naravno na visokom intelektualnom nivou. Razgovor je dugo trajao i tekao neometano sve dok, u jednom momentu, profesor sociologije nije ustao od stola, besan i veoma uvređen izlaganjem novinara i publiciste i vođe građanskog pokreta, koji ga je optužio da je sarađivao s prethodnom vlašću zarad svojih sitnih interesa. Profesor sociologije mu je odgovorio da mu je ispod časti da sedi s „nedovršenim intelektualcem“ koji partije menja češće od cipela. Profesor Gubiles je precizno zapisivao svaku izgovorenu reč.

   Uvaženi profesor Gubiles je išao i u druge, manje gradove, da izmeri stepen ključanja društva po regijama i geografskoj poziciji. Hteo je da izradi što precizniju studiju. Putujući po zemlji koja je po  svom reljefu i prirodnim lepotama bila jedna od najimpresivnijih koje je do sada video, primetio je da ima mnogo nezavršenih zgrada i razbacanog smeća, a da su reke i jezera prljavi i puni otpadaka. Zaključio je da je kult automobila rasprostranjen maltene celom zemljom, zajedno s vrlo izraženom mitologijom zabave. Svaki pojedinac s kojim je razgovarao bio je uveren u svoju pravdu i svako je optuživao nekog drugog sunarodnika. Bio je siguran da će njegov obimni istraživački rad dovesti do potpuno novih naučnih rezultata, i to iznenađujućih, takvih s kakvima se do sada nije susretao. ­

   Doktor Gubiles se najzad morao oprostiti od ove zemlje na Zapadnom Balkanu. Nije hteo da prihvati unapred uplaćeni novac vlade. Hteo je najpre da završi svoj posao i precizno izradi svoju studiju, pa tek onda da naplati svoje istraživanje. Znao je da je pred profesionalnim izazovom. Trebalo je da pomoću potpuno novih naučnih rezultata nađe rešenje i spreči isparavanje jednog naroda koji već decenijama unazad ključa. Ovaj problem običnom svetu izgleda jednostavno, ali u očima istaknutog naučnika on je bio ogroman i svaki detalj je zahtevao ozbiljan pristup, analitičan odnos i studioznu procenu.

   Na kraju posete, njegov prevodilac mu je poklonio priču „Odrastanje“, nepoznatog autora, u kojoj se opisuju svi uobičajeni načini odrastanja dece u društvu koje je profesor upravo istraživao, kao i knjigu (prevedenu na jezik koji uvaženi profesor razume) „Čujte, Srbi“, čuvenog autora Arčibalda Rajsa.

   Vlada i dalje čeka studiju znamenitog predavača i naučnika dr Gubilesa, koji je u međuvremenu prestao da odgovara na poštu i telefonske pozive iz ove zapadnobalkanske zemlje.

   Temperatura je povećana i isparavanje je intenzivnije.

DIMNA ZAVESA (Priča za koncentrisane)

 

                                          

Jutros oko pola šest neko mi je zvonio na vratima. Zvonio je očigledno dugo i uporno i najzad me probudio. Otvorio sam vrata. Bio je to komšija Anđelko. U pidžami. Pogled mu se zakovao iznad moje glave, izgledao je kao voštana figura. Ništa nije govorio. Podigao sam i ja pogled da vidim u šta to pomno gleda. Bila je to upaljena sijalica u hodniku mog stana. Gledao je usredsređeno u njenom pravcu i ćutao.

– Komšija, kako mogu da vam pomognem?

– Mogu li da uđem? – užurbano je progovorio, ne odvajajući pogled sa sijalice.

– Naravno! – odgovorio sam, kao da se sve dešava usred bela dana.

Ulazeći u stan stalno se osvrtao prema upaljenoj sijalici. Ponudio sam da nešto popije. Rekao je da bi najradije otrov.

– Izvinite, komšija, nemam nikakav otrov. Možda može da pomogne domestos?

– Ne može! Već sam ga popio, i ništa! Malo me boli želudac, ali, vidite i sami – ne deluje.

– Baš mi je žao! Nemam ništa drugo da vam ponudim. A da stavim kafu?

– Može. Slabiju, da bih mogao da zaspim – i dalje je netremice gledao u pravcu sijalice.  

Kuvao sam kafu. Na šanku u kuhinji stajale su novine koje su na naslovnoj strani pisale o našoj komšinici Svetlani, koja je pre dva dana skočila sa desetog sprata pravo na automobil komšije Anđelka i ostala živa! Još je u bolnici. Nije slomila nijednu od glavnih kostiju (slomila je prst na levoj nozi na kome je bio upadljiv sveže pedikiran nokat, pisalo je u novinama), ali je slomila automobil komšije Anđelka. Automobil je pretrpeo totalnu štetu. Takođe je pisalo da će se moći vratiti na svoju dužnost u Ministarstvu zdravlja čim se oporavi.

– Anđelko, vi ste tužni zbog automobila?

– Kakvog automobila?

– Vašeg.

– Nemam automobil.

– Sad ga nemate, ali ste ga imali pre dva dana.

– Ih, znate li kad je to bilo? Pre dva dana, rekoste? To je davna prošlost.

– Jeste. To su samo stvari. Za njima ne treba tugovati. Šećer?

– Koji šećer?

– Da stavim u kafu?

– U kafu?

– Pijete bez šećera?

– Ne pijem kafu.

– Pa kuvam vam kafu, komšija, pitao sam vas malopre.

– Znate li vi kad je bilo malopre?

– Malopre.

– To je daleko iza mene! – Opet je osmatrao sijalicu u hodniku.

– Čime mogu da vas poslužim? Hoćete da vam odvrnem tu sijalicu u koju buljite.

– Ako vam nije teško. Baš mi se sviđa, a moja je, ako se dobro sećam, pregorela još pre sat vremena.

Dao sam komšiji Anđelku sijalicu iz hodnika i on se zadovoljno vratio u svoj stan. Nije popio kafu, jer ne pije kafu.

Vratio sam se u krevet. Moja žena je pospano komentarisala da bih morao kod lekara jer mi je izgleda popustila prostata, pošto stalno ustajem do kupatila. Nije vredelo da joj objašnjavam da je komšiji Anđelku crkla sijalica i da je morao da je zameni. Setio sam se da je subota i da ću moći duže da spavam. Brzo sam utonuo u san.

Kad sam se probudio, bio sam sâm u krevetu kao i svakog jutra. Majka mi je nekad stalno govorila: Ženi se, sine, nemoj da ostaneš bez ikoga! Bila je u pravu, ali je nisam poslušao. Svake nedelje sam spremao ručak samo za sebe. Takav sam život izabrao.

 Dosadnu nedeljnu tišinu prekinulo je zvono na ulaznim vratima. Opet komšija Anđelko. U pidžami. Stajao je kao ukopan i gledao iznad moje glave. Pogledao sam i ja u istom pravcu i video plafonjerku bez sijalice.

– Komšija, hoćete li da uđete?

– Ne bih, ponedeljak je. Moram na posao.

– Treba li vam nešto?

– Samo da vidim da li ste dobro?

– Dobro sam. A vi?

– Jesam, naravno. Kako vam je žena?

– Žena...?

Neka gospođa se javila iz kuhinje i pozvala komšiju na subotnji doručak. On se ljubazno zahvalio i ponovo upro pogled iznad mene.

– Nemate sijalicu na plafonjerci!

– Vidim. Moram da je kupim.

– Mogu ja da vam je dam.

– Nije potrebno. Smeta mi svetlo u tamnom hodniku.

– Odoh da donesem sijalicu.

Moja žena je već spremala moj omiljeni nedeljni doručak: mešana jaja, prženi sir i slaninica, seckani sveži krastavci, krem sir...

– Kako si spavala, draga?

– Spavala? Pored tebe? Hrkao si kao svinja i celu noć se otimao za pokrivač. I tako već trideset godina! Razvešću se od tebe zbog hrkanja ako ne nađem bolji razlog.

Zvonce na ulaznim vratima ponovo se oglasilo. Jedva sam prepoznao komšiju Anđelka jer je nosio gas-masku. Zapravo pomoglo mi je to što je na pidžami imao izvezeno ime Anđelko. Nije se pomerao, kao da su mu noge upale u svež beton. U ruci je držao domestos.

– Komšija, otkud vi?

– Mislim da sam vam sinoć popio sav domestos, pa da vratim.

– Hvala, komšija, niste morali.

Otišao sam do kupatila i odmah primetio domestos na podu pored WC šolje. Promućkao sam ambalažu da vidim da li je prazna. Bila je puna.

– Komšija, niste popili moj domestos. Možda ste bili kod drugog komšije?

– Koji ste horoskopski znak? – odjednom je pitao komšija, premda sam zbog gas-maske jedva razumeo pitanje (bila je to gas-maska Jugoslovenske narodne armije – M59 MC).

Ni u prvom, ni u drugom, a ni u trećem momentu nisam mogao da se setim koji sam horoskopski znak. Odlučio sam da kažem prvi koji mi padne na pamet. Pamet...?

– Rak.

Gospođa u mom stanu je upalila televizor i krenula da otvori prozor. Bilo je divno jutro u našem gradu, pa je verovatno htela da malo izluftira ulicu. U momentu kad se približila prozoru, s nekog od viših spratova proletela je silueta žene. Nisam najbolje video, tako da nisam siguran da li je imala spavaćicu ili pidžamu. Uglavnom je promakla s gornjih spratova prema donjim. Tako kaže zakon gravitacije ako nešto nisu promenili leks specijalisom. Na televiziji je, kao i uvek, bio naš predsednik Dača, koji se vanredno obraćao narodu svakih 60 minuta. Da nešto ne zaboravimo.

– Žena ili muškarac? – pitala me je gospođa koja je otvarala prozor.

– Ovan! – U momentu sam se setio koji sam horoskopski znak.

– Ovca! Bila je žensko, mislim… – odgovorila mi je.

Za horoskopski znak ovca nisam bio čuo, ali su možda i to usvojili po hitnom postupku. Kad je gospođa konačno otvorila prozor, u stan je ušao strašan smrad, a i dim koji je užasno štipao za oči.

Opet je neko zvonio. Komšija Anđelko, u pidžami sa izvezenim svojim imenom, držao je sijalicu u ruci. Pogled je centrirao iznad moje glave.

– Komšija, doneo sam vam sijalicu.

               S televizije je odzvanjao govor našeg predsednika Dače. Grmeo je o tome da su otrovni dim izmislili Bivši i da ne verujemo glasinama da je vazduh u našem gradu štetan po zdravlje. I da možemo slobodno da otvorimo prozore. Širom.

– Ovca! To sam u horoskopu! – setio sam se da sam komšiji ostao dužan tačan odgovor.

Gospođa za koju mi se u jednom momentu čak učinilo da je možda moja žena ostavila je širom otvorene prozore, na koje je navlačila dimne zavese.

SISANJE

     „Odvojio se od sise kad je napunio 33 godine!“ – bio je veliki naslov u najtiražnijim dnevnim novinama u jednoj maloj zemlji na južnom moru. Ovu senzacionalnu vest državljani te zemlje primili su s velikom zebnjom i nevericom. Uznemireno su se pitali da li je ovo uopšte stvaran događaj i je li takvo nešto uistinu moguće.

– Da se nije oženio? – zabrinuto je pitala komšinica komšinicu na pijaci.

–  Nije. Mislim da prvi put čujem da se neoženjeni sin tek tako odvaja od majke. Kako je

tvoj sin?

– Dobro je. Juče mi je slabo ručao, bojim se da se ne razboli. Sad spava. Kad se probudi

 posle podne, zamoliću ga da nešto pojede.

– Jede li zeleniš?

– Jede, kako da ne, ali jedino onaj koji mu majka skuva.

– Isto tako i moj sin. Voli spanać, ali moram da ga kuvam samo s punomasnim mlekom

i malo putera.

– Da su nam naša deca živa i zdrava. Dođi sledeće nedelje, slavimo mu 42. rođendan.

– Srce maleno, zar već 42! Kako vreme brzo prolazi…

Članak je uznemirio mnoge majke, koje su bile prestrašene mogućnošću da bi i njihovi sinovi mogli da prestanu da sisaju u tridesettrećoj godini. Sama pomisao da će morati sami da žive, bez njihove zaštite, neizmerno ih je užasavala. Kako će sami da kuvaju? Zar će morati da prihvate bilo kakav posao da bi mogli sami da plate stan? Nisu one rađale sinove da bi se oni zverski mučili u nepredviđenim životnim talasima i okolnostima i da se tako mladi i neiskusni moraju odvojiti od majke. Barem da su oženjeni.

Oženili bi se oni, ali kojom? Da li bi ta žena znala da skuva spanać s punomasnim mlekom i tačno onoliko putera koliko njen sin voli? Da li će ga ona čekati do kasno u noć? Da li će ga obavezno pitati da li je gladan? Spremiti krevet iza njega? Neće! Polako će ga sve te udavače uvlačiti u kućne poslove i sigurno tražiti čak i da im pomognu u čišćenju kuće. Oženili bi se oni, ali one koje su za njih prave nisu se rodile.

U redakciji poznatih dnevnih novina telefon se usijao od poziva. Stotine majki u ovoj državi na južnom moru zapretilo je tužbama i krivičnim prijavama ako se takvi naslovi i članci ne zabrane. Uznemiravaju ih i vređaju njihovo dostojanstvo.  

Sutradan su iste novine, na celoj strani, krupnim slovima, objavile izvinjenje zbog nedoličnog članka. A sudbinu onog tridesettrogodišnjaka objasnila je njegova majka svojim saopštenjem:

„Naš divni sin, naš junak i ponos, odvojio se od majke u svojoj 33. godini! Postao je ministar!“

    Posle ovakvog objašnjenja, strasti su se smesta smirile. Sinovi su mirno nastavili da sisaju svoje majke.

    Dok ne pređu na nas.

MIRIS BOJA

M i r i s  b o j a

 

                        Karakteristika: oznaka, obeležje, osobina, suština, ono čime se neka stvar

                        ili neki čovek naročito odlikuju i razlikuju od drugih stvari ili drugih ljudi;

                        obeležavanje, navođenje glavnih, bitnih osobina ili svojstava koga ili čega.

 

 

– Hvala vam što ste odvojili vreme za mene – gospodin Suhel Bakain zahvalio se na prijemu direktoru Kraljevske akademije za slepe u Amanu, u Jordanu.

– Gospodine Bakain, šta mogu da učinim za Vas? – pitao je direktor slikara Suhela, koji je s nestrpljenjem čekao dozvolu da mu saopšti svoju ideju.

– Došao sam, gospodine direktore, da Vas pitam da li biste među predmete u Vašoj školi uvrstili i slikarstvo. Rado bih taj predmet predavao Vašim đacima.

 

Direktor je pogledao Suhela i nakratko ostao bez reči.

 

– Čuo sam za Vašu školu slikarstva, gospodine Bakain. Nema nikakve sumnje da ste Vi u našoj zemlji veoma cenjen umetnik. Ali, ako ste došli da se šalite na taj način, to nije dobra ideja.

 

Suhel Bakain, rodom iz Keraka, rano je doživeo da mu majka ostane bez noge. Živeo je i odrastao pored osobe s posebnim potrebama. Želeći da pomogne majci, da joj pruži bar neka zadovoljstva i omogući joj da svoj fizički nedostatak što manje oseća – završio je najpre visoku školu koja ga nije spremala za slikara i zaposlio se u avio-kompaniji, obavljajući najrazličitije poslove. Slikarstvo ga je, međutim, oduvek privlačilo. Mnogo vremena je posvetio samo učenju slikarskih tehnika, kako bi se bavio isključivo slikarstvom. I uspeo je. Izlagao je na brojnim izložbama u Jordanu, gde ima i svoju stalnu postavku. Takođe je izlagao u Francuskoj, Libanu, Južnoj Africi, Emiratima i na Kubi.

 

– Znam ja dobro, gospodine direktore, da Vaši učenici nemaju čulo vida. Boje sigurno ne mogu da vide ili čuju. Ali, zašto ne bi mogli da ih pomirišu?! – uzbuđen je bio slikar Bakain.

 

– Vi, gospodine, izgleda nemate preča posla? Nema smisla da mi oduzimate vreme. Da nemate Vi nešto lično protiv mene?

 

I tako je gospodin Bakain, iako uz njegovu početnu nevericu, direktoru Kraljevske akademije za slepe u Amanu predočio svoju neverovatnu ideju – da bi boje mogle da mirišu! Bez obzira na to što je prirodna, osnovna karakteristika svake boje vezana isključivo za čulo vida.

 

– Proizvodićemo, tvrdim Vam, boje koje mirišu! Zelena će mirisati na nanu, žuta na limun, narandžasta, logično, na narandžu, crvena na višnju...

 

I bilo je tako.

 

Kraljevska akademija za slepe u Amanu godišnje prima preko tri stotine polaznika, uzrasta od šest do osamnaest godina. Otvorena je uz patronat Njegovog kraljevskog veličanstva Abdulaha II i kraljice Ranije – 2011. godine. Danas uvaženi slikar, sa izrazitim karakteristikama pravog čoveka, gospodin Bakain na toj akademiji predaje slikarstvo slepoj i slabovidoj deci koristeći boje koje mirišu! Te slike se izlažu i prodaju u humanitarne svrhe. Svoj rad gospodin Bakain ne naplaćuje, ali kao nagradu dobija nemerljivu ljubav slepe dece koja – zahvaljujući njihovom mirisu – sad mogu da raspoznaju, odnosno osećaju boje. A znaju i kakav bi svaki čovek mogao da bude.

 

U svetu ima trideset devet miliona potpuno slepih ljudi. Koliko je karakternih? Nadam se bar toliko.

 

Suhel Bakain (Suheil Baqaeen), slikar iz Kraljevine Jordan, živi i radi u Amanu.