GRADSKE PEČURKICE (autor priče Nebojša Jojić)

 Primetio sam ovih dana šetajući gradom kako su, kao pečurkice posle kiše, na našim ulicama izrasli štandovi različitih partija, pokreta, udruženja i slično...

Pale su mi u oči dve stvari:

Prva, ovih "zaposlenih", što prodaju 'ideju", na svakom štandu ima znatno više nego zainteresovanihi "korisnika" te ideje sa druge strane na brzinu namontirane skalamerije i Drugo, svi "zaposleni" su bez izuzetka bili u boljem statusnom stanju (nisam siguran za mentalno) od "korisnika".

Onda mi misao pobeže na Tajland gde samo u kratkom periodu godine, zato što tada veliki crni vodeni bivoli jedu nekakvo semenje i kake balegu specifičnog mineralnog sastava, iz nje rastu čuvene "magične pečurke," iliti prirodni blagi LSD. 

Prirodni halucinogenih opijat. 

I uz pomoć pečurkica proslaviše se žurke punog meseca, kad je brojna ekipica plesala do zore, a mesec se prikazivao i bio kako kome...

Od kakvog li su semena i iz kakve kake ove naše ulične pečurkice nastale?

U njihovom slučaju, svakako se mora biti pažljiv u pristupu i količini konzumiranja, jer svaka pečurkica ima pomalo drugačiji opijat. 

Da li rade na zeleno, žuto, crveno ili crno? 

Zato pažljivo dragi sugrađani i sunarodnici, da ne bude posle:

"A ŠTA ĆEMO SAD"!

VLADANKA MORA BITI ZDRAVA

 

        

    Nekom nekontrolisanom erupcijom pogrešnih odluka, lošeg rasuđivanja i lažnog samopouzdanja – dogodila se Vladanka. Došla je da popravi odluke, da pravilno rasuđuje i da podigne samopouzdanje. Da bi savladala tako težak i složen zadatak, morala je da bude zdrava. Sva očekivanja za budući blaženi život bila su poverena samo njoj.

        U početku Vladanka nije delovala bolesno i umereno je govorila o svojim vizijama budućnosti. Koja je, svakako, morala biti blistava. Svi su bili opčinjeni, gotovo hipnotisani jednostavnošću a genijalnošću iznetih planova. Očekivanja su neprestano rasla. Da nam poživi Vladanka u zdravlju – ponavljalo se svakodnevno.

        Dani su prolazili brzo, kao i život. Obećanih rešenja nije bilo. Pritom, počele su da se dešavaju čudne stvari. Koje smo čak i mi primetili, mada smo (kao što smo već rekli) patili od lošeg rasuđivanja.

        Jednog je dana neko srušio celu ulicu. Noću. Vladanka je rekla da su to kompletni idioti, ali i da bi je ona sama srušila, i to u po bela dana! Počeli su da padaju helikopteri. I da se razaraju zgrade iz prošlog veka. A neke druge da se besomučno grade. Svuda. Seklo se drveće. Nizali su se čudni, čak zaprepašćujući događaji. Vladanka je sve opravdavala.

        Da li je Vladanka zdrava?

        Mi ne dovozimo ljude autobusom.

        Naša ekonomija sija, ona je zvezda u usponu u celoj Evropi.

        Našli smo još para. Imamo para više nego što nam je potrebno.

        Nemojte da lažete – niko nije rekao da je najsmešniji virus.

        ...

        Uznemirili smo se. Da Vladanka ipak nije zdrava? Naše sumnje su se potpuno potvrdile kad je izašla iz frižidera i, posle govora potpuno istog kao i onog dana kad se pojavila posle nekontrolisane erupcije, vratila u frižider i zatvorila ga.

        Svi smo u isto vreme počeli da peremo ruke i govorimo uglas: Vladanka mora biti zdrava!

        I, šta ćemo sad?

        Videćemo 3. aprila.

NAVIJANJE

 

– Goool! Znao sam da ćemo im ga zabiti u produžetku!

        Vrisak je pripadao Srbislavu, a prolomio se posle pobedonosnog pogotka njegovog tima, koji se dogodio posle regularnog toka utakmice, u šestom minutu produžetka, i to nakon sumnjivog penala.

        Srbislav je bio vatreni navijač najuspešnijeg fudbalskog kluba u svojoj zemlji. Iako je bio već u ozbiljnim godinama, strast navijanja, koja ga je pratila od detinjstva – nikad ga nije napustila. Navijanje je bilo neraskidivi deo njegovog života, kao da nikad i nije odrastao.

        Paradoksalno je to što je Srbislav inače radio na mašini za navijanje! To jest, bio je zadužen za mašinu koja je navijala kablove. Firma je bila iz razvijenog sveta. Nerazvijeni Srbislav nije, međutim, bio zadovoljan svojim radnim mestom, a ni primanjima. Sam posao neprestanog navijanja kablova izazivao je u njemu nemalu frustraciju. Zato ga je ovo drugo navijanje opuštalo i pomagalo mu da svoje nezadovoljstvo isprazni na stadionu ili ispred televizora.

        Navijanje se Srbislavu prosto uvuklo pod kožu. Jednostavno nije mogao bez njega. Opsedalo ga je. Navijao je on i za klubove izvan svoje zemlje, za razne sportiste, za političare, za ljude koji šetaju, za automobile koji jure ulicama..., za sve živo! Srbislav je postao zavisnik od navijanja. Ne znam jedino da li je navijao dok je spavao, odnosno sanjao, ali na poslu i van njega – u svim prilikama! Kad nije gledao neki sport, navijao je za ono što se odvijalo ispred njegovih očiju, šta god to bilo. Svaki događaj se istog trenutka pretvarao u takmičenje, a svako takmičenje mu je smesta omogućavalo da počne da uživa u svom neobičnom hobiju.

        Vama možda pogled na ulicu ne budi nikakvu posebnu emociju, ali u Srbislavu bi odmah počelo da raste uzbuđenje. Da li će onaj vozač crnog automobila proći na crveno svetlo? Uvek je navijao za najbržeg ili za najbezobraznijeg vozača. Večera s kumovima je takođe mogla da probudi navijačku požudu. Ako bi se kum napio, kuma bi se s njim posvađala. Kladio se sam sa sobom da će uspeti da kuma napije brljom od šljivovice iz prošle godine, a onda je navijao za njega u izazvanoj svađi.

        U firmi (iz razvijenog sveta) za proizvodnju kablova spremao se štrajk zbog niskih plata. Srbislav u tome začudo nije učestvovao. Iako, kao što smo već rekli, nije bio ni najmanje zadovoljan uslovima rada i zaradom – nije se pobunio! Nije znao kako to da objasni ni samom sebi. Njegova mašina nije bila ugašena. Bila je u pogonu. Zar nije već odavno bio zaključio da i njemu odgovaraju bolji uslovi rada i veća zarada? U čemu je bio problem? U tome što je Srbislav navijao za poslodavca! Ne za sebe!

        Kolege koje su se pobunile dobile su otkaz. Srbislav je na neki čudan i poremećen način bio zadovoljan.

        Mašina za navijanje kablova radila je bez prestanka, sa sve većim učinkom, a rezultati su svima bili očigledni. Firma iz razvijenog sveta je sve više zarađivala, uslovi rada postajali sve teži, a plate sve nedovoljnije. Ipak, njegova zavisnost od navijanja ne samo da nije splasnula, već se duplirala! Kao što je i njegovo navijanje dupliralo zaradu firmi koja nije bila njegova.

        Nerazvijeni Srbislav je i dalje bio neobjašnjivo zadovoljan.

        Počeo je rat. Kakva je tek to prilika za navijanje!