MATEMATIKA (autor priče je moj kolega iz turizma i pisac Nebojša Jojić. Njegovu tiražnu knjigu „BUKIRANO“ u izdanju „Lagune“, toplo preporučujem)

 

 U osnovnoj školi u Šušunovcima, nastavnik je sa đacima viših razreda kojih je bilo jedva desetak, vežbao matematiku.

 

"Hajde da napravimo ovakvu računicu", reče nastavnik, "prema izjavi nekadašnje ministarke Udovičiki, od Maja 2015. godine, u državnoj administraciji Srbije tada je bilo zaposleno oko 500 hiljada ljudi, što je očigledno okvirna cifra, jer niko još uvek u Srbiji, dragi moji, slučajno ili namerno,  nema tačan podatak koliko ljudi na ovaj način zarađuje za egzistenciju.

Ali mi ćemo deco, izabrati ovu okruglu cifru radi lakše računice."

 

Ako sada svakog četvrtog zaposlenog (što ne bi mnogo uticalo na ažurnost državnog aparata, pomisli u sebi nastavnik) po slovu zakona pošaljemo na tromesečnu pauzu, molim vas da izračunate koliko bi novca uštedeli, kada bismo mu za to vreme isplaćivali 60% plate, ako je prosečna plata 50.000 dinara.

 

Đaci prilegoše na posao.

Bili su vrlo talentovani i matematika im je dobro išla, mada se mora priznati da je za to nastavnik bio veoma zaslužan.

Uvek im je davao zabavne zadatke.

 

Za Miroslava iz prve klupe, ovaj matematički problem je bio vrlo jednostavan. Svaki četvrti od 500 hiljada, to je 125 hiljada, pa puta 20.000 dinara, što je 40% prosečne plate, to je 2,5 milijarde dinara mesečno, puta 3 meseca, to je 7,5 milijardi!

 

Miroslav podiže ruku i saopšti razredu tačan rezultat.

"Bravo!", pohvali ga nastavnik, "A kada bismo nakon 3 meseca poslali na odmor sledećeg kolegu, pa onda sledećeg, koliki bi to bio iznos na godišnjem nivou", zapita.

 

Ovo je bilo lako, pa lepa Dunja brzo reši zadatak: "30 milijardi dinara!" uzviknu ona.

"Odlično Dunja! E sada mi tu cifru podelite sa 117,5", zamoli profesor učenike.

Perica je sada bio najbrži, a pošto mu je otac držao menjačnicu, shvatio je šta nastavnik želi: "kada zaokružimo na ceo broj, to je sledeća cifra: dvestapedestpetmilonatristadevtnaesthiljadastočetrdestdevet evra"', uzviknu on iz zadnje klupe.

"Tako je! Bravo deco!", obradovao se iskreno nastavnik, preko 255 milona evra, a niko nije izgubio posao!"

 

U tom zazvoni za kraj časa. Nastavnik Zoran Jovanović, bivši profesor ekonomskog fakulteta u Beogradu, uze sunđer i obrisa tablu.

 

Nebojša Jojić

NOVI ZAKON. AMIN

 

Skupština je jednoglasno usvojila novi zakon. Nije bilo nikakve debate oko njega, iako je doneti pravni akt konačno otklonio nepravdu koja je trajala vekovima. Takoreći od postanka sveta. Svetina je istog dana, ispred Kule moći, proslavljala ispravljanje ove istorijske greške. Puk je bio neizmerno ponosan što su njegove voljene vođe, i to prve u svetu, svojom hrabrošću ukinule tu nepodnošljivu diskriminaciju.

– Zašto ste došli na proslavu ispred Kule moći? – reporter jedne televizije pitao je umornog građanina, koji samo što je bio izašao iz zagušljivog autobusa koji ga je dovezao pravo na slavlje  (a koje je trebalo da se pretvori u spektakl).

– To je za televiziju?

– Da, u živom ste programu.

– S kojom živinom?

– Živom! Direktan program, sada ste na televiziji.

– A, da! A šta ste me ono pitali?

– Zašto ste došli…?

– Da vidimo banju! Mi smo iz Obrenovca! Znate, tamo nema struje, pa su nam organizovali izlet do banje.

– A šta mislite o donošenju novog pravnog akta?

– Sve super! Samo da bude bolje, a biće! A gde su izvori lekovite vode?

Okupljenom narodu se s vrha Kule moći obratio Vođa. Zahvalio se na poverenju i ponovo istakao da je zakon ugledao svetlo dana zahvaljujući pre svega njemu, i da će od danas čovečanstvo živeti bez bremena istorijskog greha! Narod je zadivljeno zurio u Kulu, koja je govor Vođe pozdravila svetlima u žarkim i veselo-neurotičnim bojama. Zapevali su najpoznatiji estradni umetnici, narodu poznati s raznih televizija. Kad su završili, svi odreda su, kao po komandi, okrenuli leđa publici i pokazali joj svoju golu zadnjicu! Euforija je slaba reč za trans koji je taj gest izazvao kod prisutnih.

Na drugoj strani sveta ministar jedne velike zemlje (kontinenta) presudio je jednom strancu na osnovu sličnog zakona i proterao ga iz zemlje. Tako mu se htelo – ima li boljeg razloga? Zakon je toliko dobar da ne zahteva ni obrazloženje! Nikome. Nikada.  

Okupljeni ispred Kule moći i javnost u istoj zemlji nisu znali da je takav zakon odavno na snazi u mnogim zemljama tzv. razvijenog sveta. To, naravno, nije bilo smetnja da se proslavljaju istorijski uspeh i nada u bolji život. I dalje su pristizali autobusi prepuni ljudi. Zbog razvoja banjskog turizma.

Zakon o ravnopravnosti i jednakosti svih organa u ljudskom telu konačno je izjednačio mozak s debelim crevom! Oduvek se (uostalom nepravedno) smatralo da su mozak i srce najvažniji ljudski organi, pa je debelo crevo bilo u drugom planu, sporedno. Ako već imamo zakone o raznim ravnopravnostima, roditelje po brojevima, zaštitu svega i ničega – zašto bi debelo crevo, a posebno njegov završetak, zvani čmar, stalno bilo u inferiornom položaju? Još od postanka sveta!

 I – zakon je usvojen! Nepravda je ispravljena! Autor ovog teksta doduše nije znao da su takvi zakoni odavno doneti u mnogim zemljama, pa i u onoj dalekoj u kojoj ga je ministar ovih dana ponosno primenio. Ništa lakše! Pogotovo kad nikom ništa ne moraš da objašnjavaš.  

Nekada su za vođu uslov bili mozak i srce. Sada je tu i čmar! Ili samo čmar?

Gledajući razdragane pevače ispred Kule moći, koji su se smenjivali na bini i koji su na kraju performansa obavezno publici pokazivali zadnjicu – jedna građanka iz Smedereva se zapitala da li će od sada i vakcine da se primaju otpozadi, a ne u rame! Nije sve ovo najbolje razumela, ali je ipak aplauzom pozdravila događaj.

 

KNJIGA MIRIS BOJA