MIRIS BOJA

Obraćanje jednog nepostojećeg predsednika jedne izmišljene države              (Svaka sličnost sa stvarnim ličnostima i događajima je slučajna) Poštovane podanice i poštovani podanici,       Ne mogu da vam opišem svoju sreću što i ove godine mogu da ponovim svoj novogodišnji govor. Ništa se nije promenilo, i ta me činjenica čini neizmerno zadovoljnim, gotovo ushićenim. Hvala vam što ste i minule godine, kao i poslednjih trideset – meni, mojoj porodici, mojim najbližim saradnicima, partijskim drugovima, kumovima, dupeliscima, neradnicima i neznalicama omogućili da i dalje vladamo, otimamo, krademo i lažemo, te da vas s najvećim zadovoljstvom maltretiramo.      U početku smo bili oprezni, ubeđeni da ćete se brzo dozvati pameti. Tada bismo morali da računamo samo na one naše . Ali i ove godine, kao i svake prethodne, vi ste ćutali! Da li ste glupi ili samo obazrivi – to nas uostal...

  – Dete moje, od lepotu se ne može živeti, mora da se radi i voli… Ona ni dvorište ne zna da očisti i nekako ne govori s prav jezik. Kriv jezik ne priča istinu.      Pokušavala je baka da odgovori svog unuka prvenca Miljka da se oženi Stanijom, devojkom iz grada. – Bako, ali Stanija mi je obećala mnogo dece i vernost do kraja života. – Tebi je strndžanje ( stari običaj u Vlaha, koji je mladima dozvoljavao grljenje i milovanje samo iznad pojasa ) mozak popilo, moj Miljko! Zapamti, iz tu kuću i porodicu dolazi zlo, njen otac je prodao ženino imanje preko puta reku. Svi to znamo.      Miljko se ipak oženio Stanijom, nije poslušao baku. Nekoliko sledećih snežnih zima i sušnih leta osiromašili su, međutim, Miljkovo gazdinstvo. Novaca je bilo sve manje, zalihe su potpuno osiromašile. – Miljko, imam jednog prijatelja iz dalek svet. Da mu prodamo zemlju ispod potoka? Dobićemo novce i s njih možemo da živimo doveka.    ...

  Nije bio neki romantičan tip, ali je voleo sveće. Plamen koji bi se vinuo iz svećnjaka uvek je utopljavao njegov ego. Te momente nikada nije hteo ni sa kim da deli. Obožavao je da sam i neometan uživa u svojoj sreći.      Ali, problem bi se uvek pojavljivao pred zoru. Sveća bi dogorela, potrošila se i ego-plamen bi se ugasio. Nikada, baš nikada nije potrajao do prvih sunčevih zraka, koje je, uostalom, istinski mrzeo. Svaka sveća, a probao je mnoge! Analizirao je njihove delove   – koliko imaju pravog voska, a koliko parafina. S malobrojnim proizvođačima sveća eksperimentisao je sa sastavom, ali ništa nije dalo željene rezultate. Pred zoru bi svaka sveća dogorela i njegov ego bi obavio mrak. A dušu skoro nije ni imao. – Ako hoćeš da ti sveća gori do zore, najbolje da pokušaš sa onima koje su proizveli strani proizvođači! – savetovao ga je njegov prijatelj iz inostranstva.   – Samo ti meni reci gde mogu da se nabave? – ushićen je bio naš junak ....