PREDSEDNIKOV NOVOGODIŠNJI GOVOR

Obraćanje jednog nepostojećeg predsednika jedne izmišljene države

             (Svaka sličnost sa stvarnim ličnostima i događajima je slučajna)

Poštovane podanice i poštovani podanici,

      Ne mogu da vam opišem svoju sreću što i ove godine mogu da ponovim svoj novogodišnji govor. Ništa se nije promenilo, i ta me činjenica čini neizmerno zadovoljnim, gotovo ushićenim. Hvala vam što ste i minule godine, kao i poslednjih trideset – meni, mojoj porodici, mojim najbližim saradnicima, partijskim drugovima, kumovima, dupeliscima, neradnicima i neznalicama omogućili da i dalje vladamo, otimamo, krademo i lažemo, te da vas s najvećim zadovoljstvom maltretiramo.

     U početku smo bili oprezni, ubeđeni da ćete se brzo dozvati pameti. Tada bismo morali da računamo samo na one naše. Ali i ove godine, kao i svake prethodne, vi ste ćutali! Da li ste glupi ili samo obazrivi – to nas uostalom i nije mnogo briga. Važno je da smo mi tu gde jesmo, a vi tu gde jeste.

     Ako hoćete da budem potpuno iskren s vama, razni međunarodni savetnici su me upozoravali da se baš toliko ne bahatim. Čak sam u jednom trenutku hteo i da ih poslušam, ali prosto ne mogu da odolim a da vas ne ponižavam! Niko mi nije verovao da ovolika količina laži, prostakluka i lopovluka može da prođe bez ikakvog otpora! Iskreno vam hvala što podižemo lestvicu naše obesti na nivo za koji ni najveći marketinški stručnjaci i savetnici najvišeg ranga iz razvijenog sveta nisu verovali da postoji.

     Prestali su da me savetuju. Jednostavno su me pustili da još beskrupuloznije kradem i masnije lažem, da vas u svakoj prilici potcenjujem i da vam na razne načine uništavam dostojanstvo.

     Svetske agencije će, naravno, nastaviti da mere stepen vaše izdržljivosti. Što se mene tiče, iako sam odavno šampion sveta, i dalje želim da svake godine postižem još bolje rezultate.

     Želim vam srećnu Novu godinu! Božićne praznike ne slavimo, valjda se zna kad sam se Ja rodio.

    Naravno da ćete dobiti povećanje plata, i da ćemo prvi imati lekove protiv svačega, i da će struja biti jeftinija, i da ćemo biti prvaci u svemu, i da nikada niste bolje živeli, i da nam standard vrtoglavo raste, i da je naš zdravstveni sistem najbolji na svetu… Šta da radim, mnogo volim da lažem! Važno je da mi vi verujete i da me pritom još i obožavate. O, kako me to pali, nemate pojma!

 

Podanik je onaj kojim neko raspolaže u svakom pogledu, kome je neko potčinjen radom, dažbinama, životom, što je u nečijoj službi, a taj odnos može biti i prema državi (Sinonimi i srodne reči srpskohrvatskoga jezika, Miodrag S. Lalević, Beograd, 1974)

MNDRA MJA

 

– Dete moje, od lepotu se ne može živeti, mora da se radi i voli… Ona ni dvorište ne zna da očisti i nekako ne govori s prav jezik. Kriv jezik ne priča istinu.

     Pokušavala je baka da odgovori svog unuka prvenca Miljka da se oženi Stanijom, devojkom iz grada.

– Bako, ali Stanija mi je obećala mnogo dece i vernost do kraja života.

– Tebi je strndžanje (stari običaj u Vlaha, koji je mladima dozvoljavao grljenje i milovanje samo iznad pojasa) mozak popilo, moj Miljko! Zapamti, iz tu kuću i porodicu dolazi zlo, njen otac je prodao ženino imanje preko puta reku. Svi to znamo.

     Miljko se ipak oženio Stanijom, nije poslušao baku. Nekoliko sledećih snežnih zima i sušnih leta osiromašili su, međutim, Miljkovo gazdinstvo. Novaca je bilo sve manje, zalihe su potpuno osiromašile.

– Miljko, imam jednog prijatelja iz dalek svet. Da mu prodamo zemlju ispod potoka? Dobićemo novce i s njih možemo da živimo doveka.

     Uz poljubac i malo strndžanja, Miljko je popustio Stanijinom ubeđivanju. Prodali su zemlju.

– Mndra mja (lepa moja) – pevušio je Miljko svojoj Vlajni i pored brige za opstanak. – Taj tvoj prijatelj nam još nije doneo ni dukate na zemlju, a već je njegova i koristi je...

– Doneće, Miljko, doneće, i više nego što misliš. Nego, da mu podamo i šumu iznad brda?

– To nipošto! To su borovi! Baka mi je pričala da ih je moj čukundeda posadio još pre dvesta godina!

– A da mu je iznajmimo na neko vreme, vratiće se to na naši unuci?

     Miljku nije bilo pravo, ali je uz strndžanje i osmehe pristao i na to. Zaboravio je da je u njihovoj tradiciji stolećima bor predstavljao mudrost i večnost. Novaca nije bilo, a od obećanja se više nije moglo živeti. Drveće se seklo i odnosilo. Sve intenzivnije. Na kraju je od bogate šume ostalo samo jedno usamljeno drvo. Jedan bor.

     A onda je Stanija jednog dana otišla kod lekara u grad i više se nije vratila.

     Nije bilo Stanije, a ni novaca. Nije bilo ni mudre bake, koja se ubrzo posle Stanijinog i Miljkovog venčanja upokojila. Ni šume, a ni zemlje. Ostalo je samo ime – Bor. Miljko se kajao što je pesmu Mndra mja toliko puta pevao Staniji, umesto svojim borovima i nekoj drugoj, pravoj ženi.

  U mnogim zemljama širom sveta gde rastu borovi – brojne legende, verovanja i folklor vezuju se za ovo veličanstveno drvo. Bor simboliše plodnost, mudrost, dugovečnost i mir, a daje ljubav i nadu. BOR je mndra mja. Bor nije na prodaju.

Da sam ja neko: Miris boja #dasamjaneko

NIČIJA NIJE DO ZORE...

 

Nije bio neki romantičan tip, ali je voleo sveće. Plamen koji bi se vinuo iz svećnjaka uvek je utopljavao njegov ego. Te momente nikada nije hteo ni sa kim da deli. Obožavao je da sam i neometan uživa u svojoj sreći.

     Ali, problem bi se uvek pojavljivao pred zoru. Sveća bi dogorela, potrošila se i ego-plamen bi se ugasio. Nikada, baš nikada nije potrajao do prvih sunčevih zraka, koje je, uostalom, istinski mrzeo. Svaka sveća, a probao je mnoge! Analizirao je njihove delove  – koliko imaju pravog voska, a koliko parafina. S malobrojnim proizvođačima sveća eksperimentisao je sa sastavom, ali ništa nije dalo željene rezultate. Pred zoru bi svaka sveća dogorela i njegov ego bi obavio mrak. A dušu skoro nije ni imao.

– Ako hoćeš da ti sveća gori do zore, najbolje da pokušaš sa onima koje su proizveli strani proizvođači! – savetovao ga je njegov prijatelj iz inostranstva.  

– Samo ti meni reci gde mogu da se nabave? – ushićen je bio naš junak.

– U Berlinu, Londonu ili Vašingtonu. Proizvode ih i u Moskvi i Pekingu, ali ti nabavku odatle ne bih savetovao.

– Ne pitam za cenu! (Voljan je bio da za bilo koju cenu naruči proizvod koji bi izdržao do zore, s kojim bi bio spreman, odnosno bio u stanju da dočeka prirodnu svetlost, a koja mu je, kao što smo rekli, izuzetno smetala.)

– Samo moram da te upozorim da te sveće imaju i (ne)željeno dejstvo! Naime, čim se zapale, njihov plamen počne nezadrživo da raste i razbukta se toliko da počnu da se pale i one obične sveće na grobljima i po crkvama namenjene mrtvim telima a večnim dušama.

     Nije ga ta činjenica mnogo uzbuđivala. Naručio je sveće iz svih onih gradova koje mu je savetovao njegov prijatelj, tih poznatih svetskih centara svećarske moći! Zbog pohlepnosti a i brzine kojom ih je platio, nije stigao da pročita njihove neželjene efekte. Naime, sve one bi izdržavale da neko vreme prkose prirodnoj svetlosti, a onda bi svaki put naprasno eksplodirale i često uništavale sve što bi im se našlo u neposrednoj blizini. Loša iskustva ljudi iz prošlosti koji su imali iste porive – nisu mu mnogo značila, mada su ga neki bliski ljudi (premda je pitanje da li je takve uopšte i imao) upozoravali da to nikome nije uspelo u dužem periodu.

     Čekamo vest o eksploziji i izlazak sunca.  

Promocija knjige "MIRIS BOJA" autor MIROSLAV RADAKOVIĆ, ДОРЋОЛ PLATZ, Be...