MIRIS BOJA

  – O, Milune! Čuješ li me, Milune! – Ooo, Đorđe, ti li si? – Glavom i bradom. Idemo li na dahije, Milune? – Đorđe moj, znaš da bih ja bez pogovora krenuo, ali – ne mogu! – Zašto, Milune dragi? Kada ćemo ako ne sada. Dahije su odsekle glave svim našim viđenijim ljudima. Ako sad ne ustanemo, mi smo sledeći na redu. – Živka bi mi se naljutila. U nedelju je pozvala bratovljevu rodbinu na ručak, a ti znaš kakva je Živka kad nije po njenom. Gora je od svakog dahije. Mi Slinakovići smo, dobro ti je poznato, uvek bili za pravdu i uz narod, ali ovoga puta... Nemoj, Đorđe, da se naljutiš. Crni Đorđe je otišao do sledeće kuće. Moći ćemo i bez Slinakovića na dahije. Stao je ispred kapije imućne porodice Tenderovića. Tenderovići su bili bogati i uticajni, i nisu propuštali nijednu priliku da istaknu svoju nacionalnu pripadnost, kao i žrtve za svoju zemlju. – Hej, Dragane! Evo ti Đorđe dođe na prag kuće! Dragan Tenderović je otvorio pendžere, ne otvarajući kapiju. – Đorđe, del...

  P I L U L E   Z A   S R E Ć U   Probudio se. Čekao ga je još jedan naporan dan u kome je sa istog socijalnog tanjira morao da pojede sve uredbe, naredbe, nelogičnosti, gluposti i uvrede. Da li će se ovo ikada završiti? To nije život u kome želim da učestvujem. Razmišljao je da li da se preseli u neku drugu zemlju u kojoj će sve biti logično, jasno, bez magle, maski, zamračenja... Postoji li takva zemlja? Najviše ga je mučilo to što većina njegovih prijatelja, rođaka, kolega, komšija i ljudi iz njegove bliže i dalje okoline nije imala isti utisak o stvarnosti u kojoj su zajedno živeli. – Pusti, nemoj o tome da razmišljaš! – To je tako. Šta ti tu možeš? Ništa. Zato u se i u svoje… – Razumem te ja, ti si potpuno u pravu, ali koga je briga? – Dobro, jeste, tako je. Lažu nas. Mnogo. Ali ako ih promenimo, šta će se desiti? Doći će još gori! Pregažen čovek na pešačkom prelazu ! Nije pazio. Manijak iz teretane istukao ženu na ulici ! Verovatno ga je izner...

  Ona je osećala sve veći pritisak sredine. Nije razumela zašto više nikom nije potrebna. Zapravo, svakim danom bila je sve nepoželjnija. Prosto nije mogla da veruje da joj preti proterivanje iz zemlje u kojoj je imala tako duboke korene i časnu tradiciju. Šta sam ja kome skrivila? Samo sam radila svoj posao, koji mnogo volim, i uvek sam mislila isključivo u interesu društva u kome živim – govorila je. Ipak, svakim danom sve više njenih sunarodnika osuđivalo ju je i davalo joj do znanja da za nju više nema mesta među njima. Nisu bile retke ni pretnje, na svaki način otežavana joj je egzistencija. Poneki sugrađanin bi je verbalno još i podržao, ali su i takvi svojim činjenjem ipak bili na strani većine, a to znači protiv Nje. Teška srca i nevoljno odlučila je da konačno ode i napusti rodnu grudu. Bila je sigurna da su je primorali na to. Međutim, malo je ljudi primetilo da Ona više nije među nama. Život se potpuno normalno odvijao i bez Nje. Ljudi su nastavili da čine sve ono...