BUNA PROTIV DAHIJA (moglo je ovako biti)

 

– O, Milune! Čuješ li me, Milune!

– Ooo, Đorđe, ti li si?

– Glavom i bradom. Idemo li na dahije, Milune?

– Đorđe moj, znaš da bih ja bez pogovora krenuo, ali – ne mogu!

– Zašto, Milune dragi? Kada ćemo ako ne sada. Dahije su odsekle glave svim našim viđenijim ljudima. Ako sad ne ustanemo, mi smo sledeći na redu.

– Živka bi mi se naljutila. U nedelju je pozvala bratovljevu rodbinu na ručak, a ti znaš kakva je Živka kad nije po njenom. Gora je od svakog dahije. Mi Slinakovići smo, dobro ti je poznato, uvek bili za pravdu i uz narod, ali ovoga puta... Nemoj, Đorđe, da se naljutiš.

Crni Đorđe je otišao do sledeće kuće. Moći ćemo i bez Slinakovića na dahije. Stao je ispred kapije imućne porodice Tenderovića. Tenderovići su bili bogati i uticajni, i nisu propuštali nijednu priliku da istaknu svoju nacionalnu pripadnost, kao i žrtve za svoju zemlju.

– Hej, Dragane! Evo ti Đorđe dođe na prag kuće!

Dragan Tenderović je otvorio pendžere, ne otvarajući kapiju.

– Đorđe, delijo, kojim dobrom?

– Đorđe može doći samo dobrom! Pomaži, Dragane moj dragi, da oteramo dahije i oslobodimo zemlju.

– Hrabri naš Đorđe! Bih ja, kako ne bih! Ali imam sobet (dogovor) s dahijama oko nekog tendera za bukagije (okovi za noge). Jagma je za bukagijama, a treba ih prodati. Sad je trenutak. Zovem te posle na muštuluk. Nisam ti rekao da mi je Aga (gospodar) obećao da će mi ukinuti harač za dve do tri godine. A bar ti, Đorđe, dobro znaš koliko mi Tenderovići volimo svoju rodnu grudu.

Đorđu se zacrnelo pred očima. Ma, nisu Slinakovići i Tenderovići ceo moj narod – ljutito mu je prošlo kroz glavu!

Iza brda je živela brojna porodica Sirotanovića. Nisu imali mnogo zemlje, ali im je Bog podario brojnu decu.

– Miloje, komšija, dobar dan.

Miloje, čim je ugledao Đorđa, prišao mu je i zagrlio ga.

– Mili Đorđe, uđi! Kakvu nam radost donosiš?

– Radost? Da ustanemo svi zajedno protiv dahija i oslobodimo svoju zemlju zuluma, harača i poniženja.

– Kako misliš protiv dahija?

– Lepo, Miloje, da se okupimo u Orašcu i krenemo da osvojimo slobodu za našu decu i pokoljenja. Na megdan sa zlotvorima!

– Dobro zboriš, Đorđe, ali meni dahije pomažu! Donesu mi ulja, brašna i poneki peškeš (poklon). Kako bih inače prehranio ovoliku čeljad?

– Imaćeš slobodu, Đorđe, nećeš biti rob. Nisu li ti dvoje dece oduzeli i odveli u Carigrad?

– Jesu, ali mi pomažu… Kako ću protiv njih?

Komšije Sirotanovića bili su Bahatovići. Đorđe je već počeo da gubi nadu i nije mogao da veruje da će u jatake morati možda sam.

– Vule, dobar dan!

– Vidi, vidi, brat Đoka! Gde si, kuda skitaš?

– Nikud ne skitam, Vule. Nego sam došao da te pozovem…

– Ja tebe, brate, zovem na rakiju. Od čega bi ti meni platio?

–  Ne to. Znaš li šta rade dahije po Beogradskom pašaluku?

– Znam, idem sutra. Uvezli su nove kočije iz Italije. Kažu da su toliko dobre da takve nigde viđene nisu. Jedan kujundžija beogradski mi je obećao da će mi srediti da ih i ja kupim.

– Ne to, Vule, nego ubijaju…

– Kad su budale! Šta se bune, kog šejtana...?!

Đorđe se vratio u Orašac ne uspevši da okupi jatake da bi izašao na megdan dahijama. Jedina porodica koja se odazvala pozivu na ustanak bili su Normalovići. Buna je ugušena, a ustanici pobijeni. Znali su Slinakovići, Tenderovići, Sirotanovići i Bahatovići da buniti se sada protiv dahija nije neka dobra ideja za njih.

Dahije su ostale, a vreme učinilo svoje! Nema više potomaka Slinakovića, Tenderovića, Sirotanovića i Bahatovića, a ni naslednika Crnog Đorđa. Nema nikoga.

 Nema ni zemlje koja beše Srbija.

PILULE ZA SREĆU

 

P I L U L E  Z A  S R E Ć U

 

Probudio se. Čekao ga je još jedan naporan dan u kome je sa istog socijalnog tanjira morao da pojede sve uredbe, naredbe, nelogičnosti, gluposti i uvrede. Da li će se ovo ikada završiti? To nije život u kome želim da učestvujem.

Razmišljao je da li da se preseli u neku drugu zemlju u kojoj će sve biti logično, jasno, bez magle, maski, zamračenja... Postoji li takva zemlja? Najviše ga je mučilo to što većina njegovih prijatelja, rođaka, kolega, komšija i ljudi iz njegove bliže i dalje okoline nije imala isti utisak o stvarnosti u kojoj su zajedno živeli.

– Pusti, nemoj o tome da razmišljaš!

– To je tako. Šta ti tu možeš? Ništa. Zato u se i u svoje…

– Razumem te ja, ti si potpuno u pravu, ali koga je briga?

– Dobro, jeste, tako je. Lažu nas. Mnogo. Ali ako ih promenimo, šta će se desiti? Doći će još gori!

Pregažen čovek na pešačkom prelazu! Nije pazio.

Manijak iz teretane istukao ženu na ulici! Verovatno ga je iznervirala ili prevarila.

Ubijen vlasnik menjačnice! Sigurno je nešto muvao.

Melju ljude mašinom za mlevenje mesa! Ma, to se ne dešava običnim ljudima.

Pošaljite poruku na 3030, pomozite deci da se leče! To je samo ponekad, naše zdravstvo je besplatno.

Potpuno slučajno je na društvenim mrežama video ponudu neke njemu nepoznate kompanije. Imali su rešenje svih njegovih problema. Bio je sasvim siguran da je TO ono što mu je potrebno.

„Pomoću naših ružičastih pilula garantujemo da ćemo vam smanjiti koeficijent inteligencije, i to najmanje za 30 poena! Ako je stepen vaše inteligencije nešto iznad 100, samo posle nekoliko dana terapije neće biti veći od 70! A taj nivo vam apsolutno omogućava da budete SREĆNI I ZADOVOLJNI! Problemi koji su vas do sada opterećivali netragom će nestati. S tim stepenom inteligencije i dalje ćete moći koristiti mobilni telefon, gledati televiziju, hraniti se, ogovarati komšije, razmnožavati se... Znaćete i kako da se obučete, a prepoznavaćete i prestižne robne marke. Ali, sve u svemu – bićete novi čovek!

Naše pilule imaju stvarno zanemarljive neželjene reakcije: najverovatnije ćete početi da mrzite svaku različitost; mislićete da ste bolji od ostalih; skoro sigurno će za vas biti presudna pripadnost naciji, religiji i fudbalskom klubu, možda čak i delu grada u kome živite. Ipak, sve je to potpuno nevažno u odnosu na sreću i bezbrižnost koje vas očekuju.

Zato naručite naše tablete još danas."

Raspitivao se da li može da ih dobije preko Amazona i za koje vreme.

U danu koji je počinjao spremao se da ponovo pojede sve s tanjira uvreda, poniženja, naredbi..., dok mu ne stignu spasonosne tablete.

Ako su vam neophodne ružičaste pilule, pošaljite dopis na mejl necudzimejl@gmail.com. Imamo ih u zalihama.

 

ONA

 

Ona je osećala sve veći pritisak sredine. Nije razumela zašto više nikom nije potrebna. Zapravo, svakim danom bila je sve nepoželjnija. Prosto nije mogla da veruje da joj preti proterivanje iz zemlje u kojoj je imala tako duboke korene i časnu tradiciju.

Šta sam ja kome skrivila? Samo sam radila svoj posao, koji mnogo volim, i uvek sam mislila isključivo u interesu društva u kome živim – govorila je.

Ipak, svakim danom sve više njenih sunarodnika osuđivalo ju je i davalo joj do znanja da za nju više nema mesta među njima. Nisu bile retke ni pretnje, na svaki način otežavana joj je egzistencija. Poneki sugrađanin bi je verbalno još i podržao, ali su i takvi svojim činjenjem ipak bili na strani većine, a to znači protiv Nje.

Teška srca i nevoljno odlučila je da konačno ode i napusti rodnu grudu. Bila je sigurna da su je primorali na to. Međutim, malo je ljudi primetilo da Ona više nije među nama. Život se potpuno normalno odvijao i bez Nje. Ljudi su nastavili da čine sve ono što su oduvek činili, kao da Ona nikada nije ni postojala. Retko ko je izgovarao njeno ime, koje se vremenom skoro sasvim zaboravilo; kod njihovih predaka pominjanje njenog imena bilo je maltene svakodnevna obaveza. Poneko se u velikoj tajnosti, kad bi se povukao u kakvu duboku samoću, prisećao vremena kad je Ona bila s nama i kad je sve bilo mnogo bolje.

 A onda se desilo nešto gotovo neverovatno. Dvojica mladića sedela su u jednom od brojnih kafića i dogovarala neke poslove. Jedan od njih je očigledno nastojao da prevari svog sagovornika, sve vreme pokušavajući da ga dovede u zabludu. Tada je glasno izgovorena rečenica koja je prosto odjeknula i koja je šokirala sve prisutne, a potom i celo društvo kad se vest raširila po društvenim mrežama.

– Zar te nije SRAMOTA da me toliko lažeš i obmanjuješ?

Konačno se neko setio Nje! Koliko je samo vremena prošlo! Tu vest je i Ona pročitala i oprezno počela da se nada da će je njeni zemljaci jednoga dana možda pozvati da se vrati i da će ponovo postati deo njihove svakodnevice.

Ona – Sramota!