MIRIS BOJA

Obraćanje jednog nepostojećeg predsednika jedne izmišljene države              (Svaka sličnost sa stvarnim ličnostima i događajima je slučajna) Poštovane podanice i poštovani podanici,       Ne mogu da vam opišem svoju sreću što i ove godine mogu da ponovim svoj novogodišnji govor. Ništa se nije promenilo, i ta me činjenica čini neizmerno zadovoljnim, gotovo ushićenim. Hvala vam što ste i minule godine, kao i poslednjih trideset – meni, mojoj porodici, mojim najbližim saradnicima, partijskim drugovima, kumovima, dupeliscima, neradnicima i neznalicama omogućili da i dalje vladamo, otimamo, krademo i lažemo, te da vas s najvećim zadovoljstvom maltretiramo.      U početku smo bili oprezni, ubeđeni da ćete se brzo dozvati pameti. Tada bismo morali da računamo samo na one naše . Ali i ove godine, kao i svake prethodne, vi ste ćutali! Da li ste glupi ili samo obazrivi – to nas uostal...

  – Dete moje, od lepotu se ne može živeti, mora da se radi i voli… Ona ni dvorište ne zna da očisti i nekako ne govori s prav jezik. Kriv jezik ne priča istinu.      Pokušavala je baka da odgovori svog unuka prvenca Miljka da se oženi Stanijom, devojkom iz grada. – Bako, ali Stanija mi je obećala mnogo dece i vernost do kraja života. – Tebi je strndžanje ( stari običaj u Vlaha, koji je mladima dozvoljavao grljenje i milovanje samo iznad pojasa ) mozak popilo, moj Miljko! Zapamti, iz tu kuću i porodicu dolazi zlo, njen otac je prodao ženino imanje preko puta reku. Svi to znamo.      Miljko se ipak oženio Stanijom, nije poslušao baku. Nekoliko sledećih snežnih zima i sušnih leta osiromašili su, međutim, Miljkovo gazdinstvo. Novaca je bilo sve manje, zalihe su potpuno osiromašile. – Miljko, imam jednog prijatelja iz dalek svet. Da mu prodamo zemlju ispod potoka? Dobićemo novce i s njih možemo da živimo doveka.    ...

  Nije bio neki romantičan tip, ali je voleo sveće. Plamen koji bi se vinuo iz svećnjaka uvek je utopljavao njegov ego. Te momente nikada nije hteo ni sa kim da deli. Obožavao je da sam i neometan uživa u svojoj sreći.      Ali, problem bi se uvek pojavljivao pred zoru. Sveća bi dogorela, potrošila se i ego-plamen bi se ugasio. Nikada, baš nikada nije potrajao do prvih sunčevih zraka, koje je, uostalom, istinski mrzeo. Svaka sveća, a probao je mnoge! Analizirao je njihove delove   – koliko imaju pravog voska, a koliko parafina. S malobrojnim proizvođačima sveća eksperimentisao je sa sastavom, ali ništa nije dalo željene rezultate. Pred zoru bi svaka sveća dogorela i njegov ego bi obavio mrak. A dušu skoro nije ni imao. – Ako hoćeš da ti sveća gori do zore, najbolje da pokušaš sa onima koje su proizveli strani proizvođači! – savetovao ga je njegov prijatelj iz inostranstva.   – Samo ti meni reci gde mogu da se nabave? – ushićen je bio naš junak ....

  Koliko ste puta i sami ponovili ovu rečenicu: „Od kada je došao na vlast i do novca – iz korena se promenio“? Koren se, dakle, može promeniti?   Gospodin Korenić je već u prvom razredu osnovne škole imao fotografiju ne samo sa učiteljicom, nego, na insistiranje njegovih roditelja, i s nasmejanim direktorom škole. Te dve fotografije stajale su zajedno u dvostrukom ramu u njegovoj dečijoj sobi, i samo on u razredu imao ih je na jednom mestu. Direktor je, pri poseti odeljenju, primetio da Korenić nije sedeo u prvoj klupi, pa je učiteljica odmah reagovala premestivši slabovidog đaka iz socijalno slabije porodice u drugu klupu. Gospodin Korenić je još kao dete voleo da sedi u prvim redovima, okrećući se unazad samo da umiruje i ukorava druge đake.   – Majin brat je kupio loptu koja košta 60 dinara. Koliki kusur je dobio ako je prodavaču dao 100 dinara? – pitala je učiteljica ceo razred. – Maja nema brata! – kliknuo bi mali Korenić s tačnim odgovorom.   U s...

  – O, Milune! Čuješ li me, Milune! – Ooo, Đorđe, ti li si? – Glavom i bradom. Idemo li na dahije, Milune? – Đorđe moj, znaš da bih ja bez pogovora krenuo, ali – ne mogu! – Zašto, Milune dragi? Kada ćemo ako ne sada. Dahije su odsekle glave svim našim viđenijim ljudima. Ako sad ne ustanemo, mi smo sledeći na redu. – Živka bi mi se naljutila. U nedelju je pozvala bratovljevu rodbinu na ručak, a ti znaš kakva je Živka kad nije po njenom. Gora je od svakog dahije. Mi Slinakovići smo, dobro ti je poznato, uvek bili za pravdu i uz narod, ali ovoga puta... Nemoj, Đorđe, da se naljutiš. Crni Đorđe je otišao do sledeće kuće. Moći ćemo i bez Slinakovića na dahije. Stao je ispred kapije imućne porodice Tenderovića. Tenderovići su bili bogati i uticajni, i nisu propuštali nijednu priliku da istaknu svoju nacionalnu pripadnost, kao i žrtve za svoju zemlju. – Hej, Dragane! Evo ti Đorđe dođe na prag kuće! Dragan Tenderović je otvorio pendžere, ne otvarajući kapiju. – Đorđe, del...