OBRAĆANJE PREDSEDNIKA GRAĐANIMA POVODOM NOVE GODINE

        Halo, bre! Kako ste? Kako ste preživeli ovu godinu? Au, stvarno ste žilavi! Mada ne volim da se bilo kome zahvaljujem osim sebi, učiniću izuzetak. Ipak je Nova godina, pa ću malčice da se zahvalim i vama. I ove sam godine, tradicionalno, radio baš sve što sam hteo i što mi je padalo na pamet, a to uvek znači da nisam radio ništa korisno za vas! Nemojte pomisliti da vas možda mrzim, a ne! Naprotiv! Bez vas ja nikada ne bih bio tu gde jesam.

        Dobro, neću da skrećem s teme, vraćam se svojoj čestitki za Novu godinu. Kao i uvek, trebalo bi da započnem obećavanjem kula i gradova, ali me zaista mrzi da se ponavljam. Sve znate napamet: biće bolje nego ikad, dakle najbolje do sada; lideri smo u regionu; ovi na Zapadu nemaju ni struju, ni šećer, ni ulje, jedu hranu za pse; sačuvao sam mir, gradio auto-puteve, najavio leteće automobile, sve je isto...

        Ipak, setio sam se nečeg izuzetnog, zar ste posumnjali u moju kreativnost? Svečano obznanjujem da će svaki naš građanin koji ima hemoroide dobiti u prvom tromesečju naredne godine 5.000 dinara! Zar to nije prava novina? Pitate se zašto sam izabrao baš građane s šuljevima? To zapravo i hoću – da se pitate!

        Naravno, pokrenuće se lavina komentara. Kobajagi elita će ovu moju ideju ismejavati po Tviteru, moji dragi opozicionari će je komentarisati u onim bednim, malim studijima takozvanih slobodnih medija, a poneko će zaključiti i da sam neuračunljiv. To trabunjanje će trajati sigurno mesec dana... Ali ja znam da će mi se moj narod, moj pošteni narod, diviti jer sam se setio da pomognem građanima kojima krvari dupe!

        Eto, to vam obećavam u Novoj godini. Vi se sad radujete što ova godina prolazi i nadate se da će sledeća biti bolja, a ja sam tu samo da dekorišem vaše želje. Obožavam to da radim, pogotovo dok vam krvari duša, a vi mislite na dupe!

        Srećna vam Nova godina!

        I ne zaboravite da se prijavite za pomoć od 5.000 dinara.

                                                                                                                                                   Vaš predsednik

 

        Napomena: Ova priča je potpuno izmišljena, u svim pojedinostima, jer prosto nije moguća u stvarnosti. Ona je čista fantazija. Ovakav predsednik i ovakav narod, jasno, nigde ne postoje.

 

 

KAO GROM IZ VEDRA NEBA (Srpska priča strave i užasa)

 

Kad se rodio Cobe, grom iz vedra neba pogodio je glogovo drvo u parku blizu porodilišta. Drvo se zapalilo i izgorelo, a silina udara uplašila je porodilje. Prema svedočenju jedne babice, a tu priču je Cobetova majka godinama prepričavala – sva deca su zaplakala, osim Cobeta. On se osmehivao.

        Cobe je na prvi pogled bio dete kao i svako drugo. Međutim, neki njegovi postupci, a i događaji koji su ih pratili, bili su, blago rečeno – čudni! Imao je već četiri godine, ali se još nije odvajao od majčine sise. Radovao se i smejao isključivo kad bi video da neko prosi ili je u invalidskim kolicima. S drugom decom se nije mnogo družio, a igračke ga uopšte nisu zanimale. Devojčicama je krao lutke i otkidao im glave, ali dečkićima ništa nije lomio – zbog lošeg iskustva: naime, drugaru u obdaništu namerno je jednom slomio točkove na autiću, nakon čega mu je ovaj njime slomio nos! Ukor je, začudo, dobio drugar, a nastavnici su se do neba izvinjavali Cobetovim roditeljima (koji su bili ugledni administratori državne uprave).

        U školi se Cobe trudio da stekne što više prijatelja, što mu baš i nije polazilo za rukom. Jednom se požalio ocu i upitao ga da li može da mu kupi drugare! Otac je nešto neodređeno odgovorio, ali mu je jasno predočio da, kad bude odrastao čovek, kupovina drugarstva neće biti nikakav problem.

        Ovo ipak nije rešavalo Cobetove trenutne probleme u školi. Na velikim odmorima je bio usamljen, u leksikonima devojčica nikome nije bio simpatija. Bio je loš sportista, griz od užine nikome nije nudio, a na časovima je nepogrešivo davao pogrešne odgovore. Zapravo je imao neviđen dar da uvek izabere krivu stranu. Čitaoci bi možda mogli pomisliti da je Cobe bio jedno nesrećno dete, ali ništa pogrešnije od toga! On je samo strpljivo čekao da odraste i da se istog časa pojavi ono mnoštvo drugova o kojima je svojevremeno govorio njegov otac.

        Cobe je, naravno, odrastao i postao samostalan, a odrasla su, prirodno, i druga deca! Ipak, samo se Cobe zaposlio u državnoj upravi, čime je gotovo automatski postao važan svim drugarima. Koliko je samo savet njegovog oca bio dragocen, i koliko je bio tačan! Imao je više prijatelja nego bilo ko iz njegove generacije.

        Cobeta odrastanje nije nimalo promenilo. Njegova zastrašujuća zrelost na  rođenju dočekala je svoje pravo vreme. Karijera mu je vrtoglavo rasla. Istina, nije više otkidao glave lutkama i lomio točkove na autićima, ali je sve ostalo mogao da uništava do mile volje! Bio je zaštićen i siguran da njemu niko ništa neće da polomi. Štitili su ga oni isti školski drugovi, jer su tako imali barem delić te narastajuće moći.

        Sve se okolo urušavalo, osim Cobeta. On je uživao u svom položaju i nastavio da nepogrešivo donosi pogrešne odluke. Neki školski drugovi su se vremenom iselili u druge zemlje, a oni retki koji mu nisu služili živeli su u stalnom strahu i permanentnoj neizvesnosti. Prosto nisu mogli sebi da objasne kako je do ovoga došlo.

        „On se desio kao grom iz vedra neba“ – zaključio je jedan Cobetov poznanik iz srednje škole, objašnjavajući neizdrživu atmosferu u kojoj su živeli.

        „Grom nastaje kada oblaci izgledaju kao da su napunjeni govnima, a onda dolazi do atmosferskog pražnjenja. Iz čistog neba nema gromova!“ – odgovorio mu je drugar koji je želeo da ostane anoniman.

        „Ti hoćeš da kažeš da smo mi govna?“ – ljutito je uzvratio Cobetov poznanik.

        U onom parku pored porodilišta, koji smo već pomenuli, sva stabla su (po Cobetovom projektu) posečena i zemlja je prelivena neravnim betonom. Ni grom više nije imao gde da udari! Ipak, gle čuda, jednoga dana je iz jedne od betonskih pukotina izrastao grm!

        Bio je to glog.