KO SU PUTNICI, A KO INDIJANCI

 
Direktorka škole je nameštala frizuru savijenu u punđu i gledala se u ogledalo. Vežbala je različite poze strogoće, kao i svakog radnog dana, želeći da izgleda autoritativno, ako treba – i neumoljivo. Pripremala se za uobičajenu šetnju dugim školskim hodnicima u vreme nastave. Uvek bi inače zastajkivala ispred svih vrata i osluškivala i profesore i đake, proveravajući da li se nastava drži po strogo utvrđenom planu i programu.
 
        Ispred kabineta za matematiku odzvanjao je glas predavača, koji je očigledno preglasno objašnjavao neki zadatak, jasno se čulo čak i škripanje krede po tabli. U učionici u kojoj se predavala geografija iskusna nastavnica je vrlo razgovetno pričala o zemljama Azije i o Indiji. Kabinet muzičkog je ipak bio najglasniji. Sviralo se na klaviru, prepoznala je čak i svoju omiljenu Betovenovu kompoziciju.
 
        Direktorka se zadovoljno nasmešila i krenula dalje. Posebno ju je interesovalo kako protiče čas likovnog obrazovanja. Iz same učionice nije dopirao nikakav zvuk. Dobro, pa nije tu čas muzičkog, samoj sebi je objašnjavala, odmakavši nekoliko koraka u pravcu učionice za učenje stranih jezika. Ipak, oprezno se vratila nazad, da još jednom oslušne, prislonivši uvo na vrata, ne mareći što tako može da pokvari frizuru. Ništa se nije čulo, nijedan dečji glas, a ni glas mlade nastavnice likovnog. Ima li uopšte nekog unutra? Kako je moguće da je do nje dopro čak i zvuk krede profesora matematike, a ovde – mrtva tišina?! Moralo bi da se oglasi barem jedno dete od tridesetak njih u razredu.
 
        Prolazili su minuti, koji su njoj izgledali predugi. Frizuru je potpuno pokvarila prislanjajući uvo čas na jedna, čas na druga vrata. Ovde nešto nije u redu – sa sigurnošću je zaključila i naglo otvorila vrata učionice.
 
        Prvi pogled ju je potpuno zbunio. Gotovo oduzeo. Sve đačke glave su ležale na klupama, sve oči su bile zatvorene. Izgledalo je kao da svi do jednog – spavaju! Nije, u stvari, izgledalo, već su svi stvarno spavali, ni naglo otvaranje vrata nepopustljive direktorke nije ih pomerilo. Spavala je i nastavnica, i to izgleda dubokim snom.
 
        Direktorka je bila van sebe! Nije da ponekad nije bilo manjih propusta u školskom redu, ali da na bilo kom času sva deca spavaju, uključujući i predavača – e to se do sada nikada nije dogodilo!
 
        Probudila je mladu ženu.
 
 – Koleginice, hoćete li da mi objasnite o čemu je ovde reč?
 – Pa danas nam je zadatak da naslikamo putovanje.
        Direktorka je još jednom bacila pogled na razred, ali su sva deca i dalje gotovo nepomično spavala.
 – Zar vi ovo zovete slikanjem?
        – Rekla sam učenicima da je najbolje da svoje putovanje najpre zamisle u mašti, da se prepuste snovima i fantazijama, pa da na drugom času to i naslikaju. I da svako sliku pokloni svom najboljem prijatelju.
 – Šta da rade? – s nevericom je direktorka pogledala nastavnicu.
        – Putovanje je mašta i san, vizija, sposobnost da sebi nešto živo predstavimo, zar ne razumete?
                                                                           *  *  *
        Moje prvo putovanje bilo je iz porodilišta u Višegradskoj ulici u Beogradu do iznajmljenog stana u Marinkovoj bari. Tog putovanja se ne sećam. Ne sećam se ni putovanja od Marinkove bare do Cvijićeve ulice. Kad sam malčice porastao, isto toliko sam postao svestan i svojih prvih putovanja, koja, naravno, nisu bila do nekih udaljenih gradova ili mesta, već po okolini. To govorim iz sadašnje perspektive odraslog čoveka, ali u tom uzrastu bila su to maltene hodočašća: otkrivanje novog kraja, drugog dela grada, poseta rodbini ili kumovima... Putovanje tramvajem, trolejbusom ili autobusom po gradu otkrivalo mi je sasvim drugi svet.
– Mama, šta je ovo?
– Crkva, sine.
– Šta je to crkva?
– Tu se moli.
– Tu živi Bog?
– On živi svuda! On je u svakom gradu, ulici i kući.
        Tako je mislila moja majka. Nikada ga inače nisam video kod nas u stanu! U to sam bio siguran, jer je naš stan imao samo jednu sobu, pa nije imao gde da se sakrije.
– Mama, mama, a šta je ovo?
– To je Narodna skupština.
– A ko tu živi?
        Moja majka je samo odmahnula rukom i pokazala mi, na drugoj strani ulice, zgradu u kojoj je davno radila, kad se doselila u glavni grad.
        U tim ranim putešestvijima sticao sam svoje prve drugare. Uglavnom su to bila deca maminih i tatinih prijatelja. Razmenjivali smo iskustva: kakvi su nam učitelji, ko je stroži – mama ili tata, da li volimo punjene paprike (koje je na sto upravo stavljala nečija majka), u koliko sati moramo u krevet i da li nas vikendom puštaju da ostanemo duže budni. Ta razmena kratkog životnog iskustva mnogo mi je značila u razumevanju sopstvenog života i ličnih navika. Jedan drugar mi se tako žalio da ga otac tuče, nekad i bez razloga, čak mi je pokazivao i modrice na nozi. Ćerka majčine koleginice je imala klavir. Umela je da odsvira samo nekoliko pesama, ali sam ih ja svejedno prvi put čuo. Kod novog drugara, koji je živeo na drugoj strani sveta – u naselju na brdu koje zvalo po labudu ili petlu, nisam bio baš siguran – igrali smo se električnim vozom, koji je on dobio od svog oca koji je radio na drugoj planeti – u državi koja se zvala Nemačka. Voz se sam kretao precizno po metalnim šinama i svetleo.
        Prvo putovanje na more kojeg se sećam bilo je vozom, koji je takođe svetleo, i to ne samo u stvarnosti, već i u mojim dečjim očima. Polazio je s beogradske železničke stanice u večernjim satima. Bio sam nezamislivo uzbuđen. Piletinu i paradajz smo počeli da jedemo već na stanici Zemun (samo pet minuta posle polaska).
       Potom se sećam broda koji nas je prebacio na neko ostrvo. More i plaže su me zadivili, ali ono što mi se posebno urezalo u pamćenje je plava kosa jedne devojčice. Zavideo sam joj na tome što, kad god je od svojih roditelja tražila sladoled – dobila bi ga! Ja se nisam usuđivao ni da pitam, jer mi je majka utuvila u glavu da je ledeni slatkiš na plaži skup i da za njega nemamo novaca. Svaki dan smo se viđali na istoj plaži, ona sa sladoledom, ja sa sendvičem sa salamom i paradajzom. Imala je šlauf (gumeni pojas oko struka) jer nije znala da pliva. Stid me je preplavljivao i dugo se nisam usuđivao da joj se obratim. Kad sam najzad skupio hrabrost (koju sam valjda čuvao od rođenja), upitao sam je:
– Hoćeš li da te naučim da plivaš?
– Neću! A gde si ti naučio da plivaš?
– Na Savi.
– Lažeš!
– Ne lažem!
– Lažeš! Ti nisi iz Zagreba, a Sava je u Zagrebu.
– Nije, u Beogradu je!
        Tako smo moja drugarica s plaže i ja naučili da Sava ima gradove, a ne gradovi Savu! Posle mi je davala da gricnem njen sladoled, a ja sam joj nudio paradajz i sendvič sa salamom. Nije htela. Tog leta ipak nije naučila da pliva.
                                                                             *  *  *
        Otkrivanje sveta mi je životna sudbina jer su putovanja moja profesija. Putovao sam autobusom, brodom, avionom, skoro svim prevoznim sredstvima koje je čovek izmislio. Jedino prevozno sredstvo koje čovek nije izumeo, a dobili smo ga rođenjem – jeste naša mašta! Ona pokreće radoznalost, a radoznalost, odnosno znatiželja prethodi svakom pravom putovanju. Šta me očekuje tamo daleko? koji ljudi žive u tim krajevima? kakva im je hrana? I tako u nizu – od klime, navika, običaja i jezika do zgrada, spomenika i muzeja... I ono, možda najvažnije: koga li ću upoznati na svom sledećem putovanju i šta ću sve čuti i saznati? Uvek se osećam kao Kolumbo koji je, tražeći Indiju, otkrio – Ameriku!
         Voleo bih da svako dete ima na umu, to jest da zapamti da svaki novi deo sveta, svako novo mesto čuva baš za njega svoja iznenađenja, sakrivena od svih dostupnih informacija, javnih glasila, knjiga, časopisa i interneta. Čuva ih čak i od same dečje mašte! Zato stalno tragajte, gledajte, otkrivajte, razmišljajte... Putovanje bez iznenađenja nije istinsko putovanje.
                                                                            * * *  
        Ovde ću da napomenem da je ona nastavnica likovnog – pre nego što su utonula u san i, naravno, pre naglog ulaska direktorke s punđom, to jest čim ih je zamolila da maštom dočaraju svoje putovanje, da ga izmisle, pre svega toga dakle – ispričala deci priču o Kolumbu.
        – Deco, svi znate priču o Kolumbu, koju ću ja malo izmeniti. Zamislite situaciju u kojoj se Kolumbo prvi put susreo s domorocima u Americi, nazivajući ih Indijancima jer je mislio da je zapravo doplovio do Indije. Pokušao je da im saopšti da ih je, eto, on otkrio, a da on dolazi iz civilizovanog sveta zvanog Evropa. Indijanci su ga prekinuli rečima: Ali, da ste sačekali samo još koju godinu, možda bismo mi VAS otkrili tražeći Indiju, pa biste danas VI bili Indijanci!
        Kada putujete u nepoznate krajeve, nemojte zaboraviti da se ne upoznajete samo vi s njima, već i oni s vama! Vi ste njima podjednako nepoznati i isto toliko zanimljivi. Tako, kada budete slikali svoje putovanje – naslikajte i sebe, najbolje što možete.   
                                                                         * * *  
        Na ležaljci pored bazena ispred jednog modernog hotela na obalama tropskog mora, ležala je ne više mlada gospođa, zatvorenih očiju, sa slušalicama na ušima. Kad bi s vremena na vreme otvorila oči i pridigla se, pred njom se pružao nezaboravan pogled na more, kao s razglednice. Ono što je bilo čudno je to da je gospođa svoju muziku, pomalo neobičnu za taj ambijent, slušala toliko glasno (bez obzira na slušalice) da su gosti hotela koji su bili na ležaljkama pored nje mogli neometano da uživaju u slavnim muzičkim numerama – ako im je takav bio muzički ukus. Bolji poznavaoci muzike mogli su prepoznati kompozicije čuvenog Betovena. Gospođa je, uz to, iz svoje torbe za plažu povremeno vadila blok s praznim listovima, te grafitnom olovkom nešto usredsređeno crtala.
– Gospođo! Gospođo! – pokušavao je da joj se obrati čovek u poslovnom odelu.
– Molim! – konačno se trgla.
– Dobar dan! Ja sam direktor ovog hotela.
       – Vi govorite… – gospođa je bila skoro zabezeknuta da joj se neko u toj dalekoj zemlji obraća njenim maternjim jezikom.
– Naravno. Vi ste bili direktorka moje škole.
        Dok je nekada stroga direktorka škole iznenađeno gledala u njega (na putovanjima je iznenađenje poželjno, gotovo obavezno, već smo rekli), gospodin u odelu je nastavio da priča.
       – Znate, prošlo je mnogo godina. Mislio sam da mi se pričinjava da ovde, na drugom kontinentu, srećem direktorku svoje bivše škole! U početku sam bio u blagoj neverici, ali kad ste sinoć namestili punđu, više nisam imao nikakvih nedoumica.
 – O, hvala! Izvinite, ali ja se vas ne sećam! Zar me pamtite samo po punđi?
        – Nikad nisam zaboravio kako ste nam upali na čas likovnog, a mi svi pozaspali na klupama maštajući o putovanjima koje je trebalo da naslikamo.
  – Nastavnica likovnog vam je bila razredna?
  – Jeste. Nikad je nisam zaboravio.
        Te večeri je sadašnji direktor jednog hotela u dalekoj zemlji pozvao na večeru nekadašnju direktorku svoje osnovne škole. Direktorka je imala savršeno nameštenu punđu. Dugo su razgovarali o minulim vremenima. On je njoj pričao o svojim brojnim putovanjima i o zemljama koje je obišao, ne izostavljajući da najviše pamti putovanja od Cvijićeve ulice u Beogradu do Labudovog ili Petlovog brda, ali i svoje prvo putovanje na more, kad je upoznao devojčicu plave kose sa sladoledom i saznao da reku koja se zove Sava nema samo njegov rodni grad. Ona je njemu pokazivala svoje slike, odnosno crteže koje je napravila na plaži. Uglavnom su to bili portreti lokalnih ljudi – Indijaca koji se smeju. Te večeri je njen bivši učenik video (valjda prvi put) i njen osmeh.
       – Ni u snu ne bih pomislila da će na obalama Indijskog okeana, gde sam se obrela nizom srećnih i neočekivanih okolnosti, neko mene da prepozna! A kakvi su životni putevi vas doveli ovamo? 
       – Svet nema granica, direktorka, to sam naučio još u školi, maštajući o tome da ga jednog dana upoznam. Srećom, nisam zalutao kao Kolumbo! A znate li nešto o nastavnici likovnog?
       – Trebalo je da, posle mog odlaska u penziju, ona bude direktorka naše škole. Međutim, nju to nije interesovalo. Sve što je želela bilo je da svaku novu generaciju dece nauči da sanjare. Vidim i da je uspela.
        Ko je ovde koga otkrio? Direktorka nekadašnjeg đaka svoje škole, ili on nju? 
        Sigurno vam je već postalo jasno da uopšte nije važno ko je putnik, a ko Indijanac.
        Sanjarite, pa otputujte! I naslikajte svoje putovanje!
        Srećan put!